Dobra scena u losem filmu

Nije stigla jos do mene kad je izletelo u hodniku: „Mama, kako si ovde lepa!“
Nameravala sam da pisem da napolju pada sneg, jer padao je vrlo lepo sinoc. Nameravala sam i da pisem sinoc a ne danas, i onda sam se setila da u poslednje vreme stalno pisem o vremenu. Nemam o cemu drugom da pisem, je logicni zakljucak, a ja bih onda kontra-ofenzivno izjavila da mogu da pisem i o stolici i o jelovniku kao sto i jesam i nista nije falilo, ali kontra-ofenzivan ton sa mnom nije dobra ideja – ja sam vrlo pazljiva da ne stajem u bullshit. Ipak ostaje da su bele zimske noci najlepse zimske noci. Pisala sam i o njima ranije.
Umesto toga, stigla je klinka u kuhinju i u rukama drzi rasirene fotografije. Mislila sam da je u svojoj sobi, gleda se u ogledalu i uziva, ili se igra igrackama koje je volela i kao sasvim sasvim mala klinka cije je postojanje bilo tako eluzivno kratko da nisam vise sigurna da sam u njemu uopste ucestvovala i duboko mi je zao da se nisam popela na Big Ben i zaustavila vreme, uglavila mu neku kamencinu u mehanizam ili izvukla brojeve, razbila ga da ne trosim vreme, ali ona je otisla bila u moju sobu, otvorila fioku koju znam da je tesko otvoriti jer je prepuna fotografija nekoliko godina unazad i one cekaju – da promenim karakter pa odjednom postanem uredna, da ispunim sebi jednu zelju i napravim od sebe nesto – magicno bice – pa prvo sebi ispunim jos desetak hitnih zelja a onda se bacim i na resavanje drugih problema cistom primenjenom magijom jer ne vidim da bi ista drugo moglo da ima efekta, kako lokalno tako i globalno, i cak bih zamolila sve da ne rade nista nego cekaju na cudo jer sve sto rade pravi samo veci shit – i medju tim nepravedno zapostavljenim fotografijama nasla je njih nekoliko, koje su se desile jednog oktobarskog dana pre nekoliko godina. Stvarno sam na njima lepa. Njoj se verovatno dopada haljina koju nosim, ali znam da u stvari opisuje osmeh. Bila sam zaljubljena i srecna. Zaljubljena vise nego sto bi smelo biti dopusteno jednom obicnom bicu koje se nada malim stvarima u zivotu, jer u takvom stanju pozeli daleko vise. Srecna kao neko ko zna da vec sutra vise nece biti. Vidi se golim okom da sam sve to znala i tada.
Medju fotografijama se nalazi i onaj drugi deo te zaljubljenosti i srece – i glava i rep, uroboros obicne ljudske ekstravagancije, moj objekat i subjekat moje kompletne neobjektivnosti. „Ko je ovo?“, pitala je klinka.
„Neko koga sam volela,“ odgovorila sam. Nisam znala kako drugacije. To mi nije izgledalo kao trenutak kad treba lagati. I verovatno sam pogresila. Dovoljno je neprihvatljivo jednom detetu da njena mama vise ne voli njenog tatu. Nije nista rekla par sekundi, ali se okrenula ledjima. „Da li je on tebe voleo?“ nastavila je konverzaciju kao velika.
„Jeste.“
I opet nekoliko sekundi cutanja. „Zasto onda…?“ nije zavrsila, ali ne bi ni mogla, to bi bila jedna vrlo dugacka recenica.
„Reci cu ti nekom drugom prilikom,“ zavrsila sam autoritativno, i zamolila je da vrati sve gde je bilo – u haos, mrak, i zaborav – vecera je bila spremna.

U jednom zaboravljivom filmu, koji je mogao da bude daleko bolji kao sto sve moze da bude daleko bolje, u kome je opisana bila ljubav dvoje ljudi koji su iz dva braka usli u jedan samo za njih, i u taj brak sa njima usla i deca koju su vec imali, ali stvari su krajnje neocekivano i prebrzo krenule vrlo lose, politicki a kako je ljudsko bice politicko bice tu ni ljubav vise nije mogla bogznasta, u jednoj sceni jedno od te dece govori svojoj majci, kao velika, da je ona zahvalna za to vreme sa njima, jer je to bio prvi put da je videla uzivo kako se dvoje ljudi vole. Klinka je bila svesna da joj je poklonjeno nesto retko, i da je bila srecna da bude deo toga, jer u kucama sirom sveta, gde na policama stoje knjige o ljubavi, sa ekrana emituju price o ljubavi, i svakodnevna propaganda uvek govori o ljubavi – prema Bogu, bliznjem, drzavi, kome god – toga nema.  I tako sam, kad je moja klinka nedavno rekla sa dubokim uzdahom pred spavanje kako joj je najzalosnije da nikada nije videla svoje roditelje kako se vole, i ako je i videla bila je previse mala pa ne pamti, shvatila koliko su deca izneverena vec na samom pocetku svojih putovanja po apokalipticnoj dzungli kroz koju se gura, otima i prodaje svasta, i onda svi slegnu ramenima i kazu – to je svet. Ona je daleko pragmaticnija oko fakta da joj roditelji vise nisu zajedno. Da u njihovim zivotima, pa posledicno i njenom, nema ljubavi koja okuplja ljude, u razgovorima, pogledima, atmosferi koja zagreje i hladne bele noci, prisnosti koja ide dublje i dalje od ekonomije istog zivotnog prostora – to joj je nerazumljivo, i boli kao nesto neprezaljeno. Iznenadilo me je da je umela da da ime tom fantomskom nedostatku. Nespretne okolnosti odraslih zivota ne bi mogle lako da se uguraju u takvu jednu egzistencijalnu potrebu mladog zivota. Ako je bilo moguce osecati se jos vise neadekvatnom od uobicajenog nisam-spremna-za-zivot, to je bilo to. Odatle dolazi i njen autoritet da pita: zasto? – i ja nisam bila deo toga, nemas vise ovakvih fotografija, kako mislis da cu nauciti ista o ljubavi ako je nema nigde i niko za nju ne zna nego se krije po pretovarenim fiokama koje samo sto ne puknui sve se zavrsi sturim recima…
Nemam odgovor i pomilovanje nece pomoci. Dobra scena u losem filmu je ponekad sve sto dobijes, ali to ne mogu da joj kazem.

Advertisements