Ucutkajte ih, molim vas

Ucutkajte ih, molim vas
Ljubavne pesme
Ugasite radio, sklopite knjige
Volite se ili nemojte
ali cutite o celoj stvari
zaboga
Opijum za mase
Hemija i moc ideje
Molotov & anarhizam
Provincijski mentalitet
Sofisticirana manipulacija hormona
Tiranija elite
Demokratija slucajnosti
Nema veze
Nema istine
Nema ni ljubavi
Ne dovoljno za sve
Zapusite gladna usta
Zatvorite oci
Smirite ruke
Skupite butine
Sklupcajte savitljivo meso
I ugrejte se na svojoj vatri
Sami

Deca rastu kroz samocu
Kad niko ne gleda
sakriju detinjstvo u emocije
Tu ga niko nece pronaci
i vratice mu se
kad ne mogu vise
i nemaju kud
Detinjstvo u emocijama sazri
u ljubav
ili nesto jos lepse
Smislice mu neko ime
neko ko ne ume da cuti
Ta ljubav koja nema imena
za sad
nije ona iz ljubavnih pesama
Etikete banalnog
samolepljive
otpadaju
vise
Rasulo prekomerne produkcije
Zapusite gladna usta
Zatvorite oci
Smirite ruke
Skupite butine
Sklupcajte savitljivo meso
I ugrejte se na svojoj vatri
Sami

Advertisements

Previse reci

Nekim obrtom okolnosti i trzista, postala sam osoba koju ljudi zovu da joj se pozale. Da se nesto cudno desava shvatila sam kada me je zvala jedna zena, moj klijent inace, i umesto o poslu pocela da prica o svojim problemima. Ona to nije pokusala da sakrije, prosto je rekla da nema sa kim da prica i da meni veruje. Zna da necu nikome reci, ali me je ipak zamolila da nikome ne kazem. Ja ne poznajem nikoga iz njenog zivota pa tolika potreba za poverenjem je bila vise za njenu dusevnu stabilnost, ali je cista izbezumljenost takvog jednog akta – zvati osobu koju vrlo povrsno poznaje u tenutku ozbiljne krize – bila sasvim dobra odluka sa njene strane. To sam joj i rekla – cinjenica da je mene zvala kad joj je bilo vrlo lose govori da je na pravom putu: treba ti pomoc – potrazi je. To je obradovalo, ali potreba za pricom ume da bude neverovatno fizicka, i ona je sve izbacila preko telefona i u moje uvo.

Situacije kao njena spadaju u moj daily heartbreak. Pridev ‘svakodnevni’ je ovde vrlo los, po mene, naravno. Postoji izvestan ljudski potencijal za heartbreak, cak i kod celicno-superherojski jakih kao ja, i nije neiscrpan. Kad me je zvala jednom, to me je ostavilo sa malom vrtoglavicom – u bledim okolnostima njenog naoko nezametljivog zivota bilo je toliko mizerije i nerazumevanja da bi to i onima koji nisu skloni heartbreak-u razbilo arterije – ali kad je zvala ponovo (ne odvise cesto, treba reci) nesto se promenilo. Ono sto je bila vanredna situacija prvog puta se promenilo u nesto na sta ona moze sada da racuna. Meni se to nije dopalo. Verovatno zato sto vec imam one redovne koji recikliraju svoje price po obrascu: prvo najnoviji problem pa potom oni stari, a imaju i vreme dana kad zovu (ne preklapaju se), pa nacin na koji se pozdravljaju – petnaest minuta do pola sata, ili samo kratko ‘budi dobro’. Imam i druge, neredovne, koji me uhvate kad se ukaze prilika, a ima i onih koji su se pojavili jednom pa nestali, zene, muskarci, mladi, stari, ima lepih prica iz detinjstva i mladosti, ima prica o poslu, smesnih prica redje ali dese se i one, i beskrajna raznovrsnost mizernih prica. Kao pripovedacu, to bi sve moglo da posluzi, jer nema svrhe izmisljati kad je sve vec tu, ljudi su majstori mizerije, i uz male izmene plus pisanje na drugom jeziku ili na blogu, mogla bih da napunim jednu biblioteku pristojne velicine ljudskim pricama. Neke od tih prica bi realno zasluzile svoje knjige, neke me i posle vise godina ostavljaju dirnutom kad na njih pomislim, ali price su postale tortura. Sabili su me u ugao recima, beskrajno istim recima, kolonom od milion beskrajno istih reci, paralelnim kolonama sa vojnicki disciplinovanim pritokom beskrajno istih reci. Jasno mi je da su i oni sabijeni u svoje uglove tim istim pricama, beskrajno istih reci – ali osim sto su oni vlasnici tih reci desava se sledece: sto vise reci u moje usi, to je sve jaca zelja da ih sameljem negde na putu do jezika pa izbacim sve to napolje nemustim vristanjem. Tako je u poslednje vreme. I onda sam uocila jos nesto. Ljudi nisu zahvalni za slusanje. Zahvalice ako im spasis zivot kad poletis iz mesta i uhvatis ih dok padaju sa petnaestog sprata, ali ako im svakodnevno spasavas zivot, to bi verovatno banalizovalo zahvalnost, ili ih prosto nateralo da shvate da su preterali. Cudna stvar.

Sve u svemu, jasno mi je, uzrok tolike price je da je zivot postao dosadan. Dok sam zivela zanimljivije, voleli su da slusaju moje price. One su ih inspirisale, zamisljali su da ce ih pokrenuti da i oni probaju, a narocito su bile zanimljive moje seksi price. Posto se u poslednje vreme ne bavim ni spasavanjem savremenog feminizma ni seksom, i znaju gde me mogu naci jer me Rutina svuda vodi sa sobom, poceli su oni meni da pricaju svoje price. Nisam trazila, nisam ni ocekivala, ali nisu ni oni ocekivali da cu postati dosadna. Sve njihove price su vrlo moguce osveta za nedostatak mojih prica. Pitam se da li je neko negde nekada umro od previse reci.