Reality City

Stigle smo bile kući u petak rano popodne. Sledećeg jutra otišla sam na jednu od onih radionica. Prvi put mi je bio prošlog proleća, i pošto sam ih žestoko analizirala i ublatila tom prilikom ne mogu sad da pominjem o čemu se radi, već ću svu energiju usmeriti ka poenti (jer neće brzo stići).

Kako sam se priključila bukvalno u poslednjem trenutku, imala sam popriličnu sreću da nisam morala da čitam ni jedan od scenarija. Bila su dva-tri celodužinska i nekoliko od prvih 10 strana.  Odnosno, izmakla sam onim dugačkim, a one kratke smo opet svi čitali u toku dana i posle toga diskutovali.

Od tih malobrojnih dovršenih, jedan je bio o tipu koga proganja neka muka plus je špijun i dvostruki agent neke vrste koji završi na podmornici i muči se savešću, ubistvima i nisam uhvatila čime još; drugi je o profesionalnim ubicama koji se nađu zapetljani u situaciju koja je njih ponajviše iznenadila pošto su shvatili da su ljudi; treći je bio o monstruoznom serijskom ubici koji na kraju izbegne pravdi. Taj poslednji je bio napisan od strane nekog tipa koji je bio obrijan do glave, temeljno nabijen mišićima i mesom i sa malo reči je naznačio da njegova devojka misli da mu nešto ozbiljno fali (i verovatno nije mislio da je neverovatna sreća da uopšte ima devojku), ali on ima brata u državnoj policiji pa šta je sve kroz njega saznao i video… – nemamo mi predstavu, obični civili, šta se sve dešava na surovim ulicama ovih naših gradova i varošica. U pravu je, ne bi znali da nema takvih kao on koji nam to iz prve ruke prenose, pa još dodatno začine, jednom, pa još jednom, pa još, i još, i ako neko nije imao ubilačke porive pre toga, sada overeno želi da ubija – ili sadiste, ili žrtve, a i pisci bi poslužili. Za svakoga ponešto.

Gordy, koji vodi celu stvar, mi se dopada. On je glavni razlog da sam otišla tog drugog puta. Kao prvo, on sve što mu pristigne pročita. To može da znači samo da nije normalan, i da očito ima intergiteta te misli da je to važno.  I nepredvidiv je – i hvali i kudi, i nije uvek jasno ograničeno gde će skrenuti u jedno a gde u drugo. Ukratko: nije dosadan. Taj ćelavko koji je u detalje opisao kasapljenje žena mi je bio antipatičan, i on se držao kao da je to već video ranije pa ga ne tangira pošto ga ljudi ne razumeju, bilo je par ljudi sa zanimljivim komentarima i diskusija koje su imale smisla.

Za pauzu smo otišli na ručak preko puta, isto mesto, korejsko-japanski restoran. Pojelo se, pričalo i vreme je došlo da se plati pa konačno krenemo nazad. Račun je pristigao, sakupile su se pare, ali trebalo je odrediti napojnicu, da li je svako dao dovoljno… ja sam već bila na nogama, i nervozno cupkala kad sam videla da je račun oko $120 pa samo dobacila da je 15% oko 18-20 dolara, sve u nadi da će se društvo pokrenuti. Ta moja egzibicija je neverovatno impresionirala jednu od učesnica koja me je pogledala u apsolutnom čudu – da li si ti matematičar, pitala je.

Bio je moj red da se zgranem. Stvarno sam se zbunila bila pa samo promrmljala da nisam ali sam studirala nauke pa to objašnjava moje nepristojno poznavanje tolike matematike, i izašla napolje. Nešto pre toga je ona sa svojom prijateljicom – onom istom koja je prošlog proleća opisala neke mistične krvoločne scene sa vukovima, divljim duhovima i zlostavljanom ženskom decom – komentarisala kako bi svi oni koji sede za tim stolom prodali pola sopstvene krvi (iako ne verujem da zna koliko ona sama ima te krvi, što bi bilo bitno imati kao informaciju ako bi da valjaš neku robu) da mogu da žive od pisanja. Jer su praktično unemployable. Tj. nisu nizašta drugo. Matematički samit i taj trenutak su bili toliko potentni da sam izašla sa ručka potpuno ošamućena.

Posle su došli oni kratki, uvodni skripti. Jedan tip je bio stvarno duhovit i početak je bio vrlo zanimljiv. Dve žene – jedna starija i jedna mlađa – su se bavile ženskim situacijama. Starija je imala ljubavnu priču na umu koja je prelazila decenije, generacije, i široku geografiju i uspela je u kratkih deset strana da opiše glavni muški lik kao markantnog zgodnog neodoljivog muškarca ali poštenog sa povećom dozom misterije emotivno dubokog, i poželjnog. Nasuprot njemu našao se ženski lik u obliku žene koja previše pije jer je ostavio muž već odrasla deca je smatraju idiotom i ona se sa njima slaže ali uglavnom histeriše pa niko ne stigne da nešto stvarno i kaže osim dvorečnih rečenica, i kako nije ostalo bilo puno mesta u desetak strana nakon opisa onog neodoljivog muškog lika, to je bila prava sreća jer je i toliko opisa nje bilo previše. Mislim, ko nije poželeo da joj razvali šamar, a i njenoj deci, pa i glavnom junaku, kad nam je već krenulo.

Autor je bila vrlo ozbiljna oko epike svog dela, i pažljivo je studirala epohe kroz koje će svi ti karakteri proći – but what about her, pitala sam je. Ako je on san snova izvesnog segmenta ženske populacije, Dr. Živago-look-alike, na šta ona liči. Okay, u filmu je sve moguće, ali za ime Gospino, toj ženi treba prvo terapija od bar desetak godina pa tek onda je staviti da čita i tako glup skript. Da je možda obrišemo sve skupa, a? Šta će nam u ovom filmu, u bilo kom filmu?

Za njom je išao skript mlađe žene – one sa matematičkim fetišem. Inteligentniji, ali ne manje opak. U desetak strana je predstavio jednog muškarca od oko 60 godina, koji je po svim merilima (ženskim, recimo) jako pristojan čovek – posvećen svojoj ženi, kuva, brine o njoj, ne žali se i odbija ponude seksa od strane puno mlađih žena – i jedno pet žena, svaka luđa i manje simpatična od prethodne.

Tu je Gordy malo izgubio živce pa se razgalamio – pa dobro, po čemu je taj tip toliko poželjan svim tim ženama, zanimalo ga je.  Šta je ovo, fantasy movie? Rekla sam već – Gordy mi je simpatičan. Nije njegov život sigurno lak na marginama filmske industrije, ali on se ne žali. Naprotiv, vredan je, i ima ideja, i još: dobroćudan je. Uopšte ga nije iznerviralo što ja, na primer, stalno imam mišljenje, čak i o skriptama koje nisam pročitala.

Sve u svemu, iskustvo je bilo sasvim prihvatljivo a kako vreme odmiče i kakva iskustva sakupljam poslednjih meseci, ta subota je postala baš lepa uspomena. Možda je mali kuriozitet, a možda i nije,  da sam se i prvi i drugi put saplela na ženskim likovima. (Ne pamtim šta sam pisala o prvoj radionici, pa ako se ponavljam, slobodno me preskačite uzduž i popreko).

Muškarci ubacuju ženske likove kao satelitske. Zato što muški likovi moraju da imaju nekoga da vole, za seks ili da ubiju. Oni bi možda ubacili i drugačije likove ali problem je u tome da oni u stvari ne poznaju žene mnogo. Ili te koje znaju nisu inspirativne pa izmišljaju likove za ljubav, seks i kasapljenje. Taj deo saznanja mi nije bio nov, niti mi je teško pao – šta da se radi, tako je kako jeste. Ali kad sam shvatila da sve ove žene koje pokušavaju, sa više ili manje talenta, da napišu neku dobru priču o ženama, isto tako ne znaju žene o kojima bi vredelo pisati, osim tih koje se redovno pojavljuju kao neurotične, odbojne, over-hiper-preterano utripovane ispraznostima i klišeima koji su još kod svoje premijere bili strahovito glupi i poražavajući –  tu mi se slomilo srce.

Nije se samo na tome završilo. Iskopati tunel do početka pisane reči pa češljati pažljivo sav taj materijal od tada – do čega bi se došlo? Isti freakin’ ženski likovi: ili ih vole, ili ih mrze. I kad ih vole u suštini ih mrze, a kad ih mrze, baš ih mrze. Kapiram da nije lako progurati se do spotlight-a jer njega su se baš uhvatili evo već nekoliko desetina vekova, ali da to ispadne ovako. Pa ni femme fatale nije preživela seksualnu revoluciju – baš sam nedavno čitala nešto na tu temu, dobro je bilo ali ne mogu da se setim gde – a ja sam već rekla šta sam imala na temu seksualne revolucije. Hitno je potrebna jedna nova!

Pa da sam ja bila karakter u filmu tog popodneva u korejsko-japanskom resotranu, kao braniac koji može da izračuna napamet 15% na tako masivnu sumu, odmah bi mi ubacili neki tik, recimo da zabacujem glavu u desno, ili ričem, jer nemoguće je da bi to bila normalna obična žena kojih je pun grad, jer – po filmovima bar – ispostavlja se da ih grad nije pun. Čak je grad prilično prazan, među ženama koje su preživele pokolje i mas produkciju serijskih ubica, koji osim što ubijaju u nastavcima, obezbeđuju i filmskim kućama iza produkcija neprekidan izvor inspiracije i prihoda.

Nedostatak dobrih ženskih likova je rezultirao katastrofalnim deficitom dobrih žena. Eto kako evolucija posluje ovih dana. One nemaju na koga da se ugledaju, muškarci nemaju u šta da se zagledaju, i na kraju se svi svodimo na rezultate obogaljene mašte. Da mi je neko rekao da ću biti promašaj i kao fiktivni karakter…

Fuck, zar je teško napraviti ženske likove koji razbijaju noseve, pljuju matematiku kao prežvakani duvan na glave smrdljivaca koji su im ujahali u grad, skinu štikle pa ih upotrebe kao oružje ili od njih sagrade čamac na solarni pogon, pošalju decu na spavanje i zavale se u fotelje dok se muževi presvuku u nešto seksi i spreme im martini za opuštanje nakon napornog dana? Pa šta ako je nerealna fantazija? Gde mi to inače živimo – u Reality City-ju?

Od nečega mora da se počne.

Advertisements