Bekstvo iz realnosti

Ponedeljak veče u novembru je kao umorni elastični čovek, i njegove zategnute elastične trake
umorno škripe. Sve je malo crnje nego obično. U mrak bioskopa će sići svetlo i boje sa ekrana, transport za bekstvo iz realnosti. U bioskopu se realizmi smeštaju gusto, kao sardine podignutih glava, i čekaju, skoro se dodiruju ramenima. Sela sam na slobodno sedište medju drugim sardinama. Sa desne strane je lep muškarac, sa leve ružan. Gledam ispred sebe, u vrhove glava i ekran. Na ulazu sam naletela na Martina. On je čekao nekoga. Pozdravili smo se i ja sam otišla dalje, bilo mi je neprijatno. Mislila sam da me niko neće videti. I njemu je bilo malo neprijatno. Svako na svoj način – bilo je to veče za svakoga da negde pobegne. Bioskop je pun ljudi. Lep muškarac s desna ustaje i odlazi na nekoliko minuta. Zamolio je da mu sačuvam sedište. A samo par minuta ranije izgledao je uplašen kad sam sela kraj njega. Možda mu se previše udvaraju – žene, muškarci.. Videla sam ga bila prethodno na ulici. To su samo male slučajnosti, mogla bih da mu kažem, ali možda je od onih koji ne veruju u slučajnosti. Ružan muškarac glasno priča telefonom, izgleda vrlo zadovoljan sobom. Pošto se njemu ne udvaraju, on bira kome će se udvarati – suštinska razlika. Sa mojim kabastim kaputom u sredini, pazim da nikoga ne dodirnem i čekam svoju vožnju.

Film se odvija u Lisabonu. Grad je star i oronuo. O ljudima se nikad ne kaže da su lepi kad ostare a o gradovima, zidovima, automobilima pa i nameštaju se nadmeću. Možda zato što su roba, stari gradovi, zidovi… Stari ljudi nisu roba. Ne, ne sve je roba, samo stare ljude retko ko kupuje. U filmu se pojavljuju jedna trudnica, dvojica lopova, jedan udovac, par intelektualaca, jedna lepa žena sa ludom familijom u kojoj se često smeju, jedan taksista i jedna prostitutka, i još jedan bokser, pa glumci i režiser koji snimaju film u filmu…puno karaktera u jednoj lisabonskoj noći. Taksista je presekao vrat prostitutki. Nije bilo jasno zašto – nikada i nije u bezbroj filmova gde se to isto desilo, možda se očekuje od gledalaca da do sada znaju – osim što je izgledalo da ona voli seks i on joj je to uzeo za zlo. Verovatno je klanju prethodila velika unutrašnja borba ali kako jedan amater-ubica zna da neće zakazati? Možda da prvo proba na sopstvenom vratu? Sa takvim dodatkom u scenariju bilo bi manje klanja prostitutki, garantovano. Bar u filmovima.

Kraj filma je neočekivano lep. Ne znam zašto. Dopalo mi se da je Amerikanac hteo da vodi lepu Lisabonku u Njujork, i nju i celu ludu familiju, iako nije bilo ubedljivo. Tek kad su zaćutali poverovala sam da tu postoji jedna lepa mogućnost. I u portugalskom filmu računaju na Amerikance da spašavaju dan. Oni su oprobani heroji, i ovako spetljani kao ovaj iz filma. Napolju je i dalje ponedeljak veče u novembru i elastični čovek visi na nekom drvetu – vibrira, odmara se, ili umire, njegova jednokratna upotreba završena, ko zna. Ovaj grad nije lep. Ima šarma ponekad, i dobre energije, ima i puno robe, ali večeras je prazan i otužan, ulice preširoke i podseća na Lisabon ili bilo koji drugi grad – ko-produkcija sa milion učesnika. Film se nastavio na ulici. Svi beže od realnosti, i niko nigde nije pobegao. Lokali su otvoreni i većinom prazni. Iz tramvaja izlaze dve devojke, nose urolani tepih među sobom. Na drugoj strani ulice pogurena Kineskinja gura kolica i prilazi đubretu, razgleda ga, traži vredne komade. Taksisti prolaze, traže znak podignute ruke. Nije lako napraviti dobar film.