Odlazak u bioskop

Sandale. Check. Letnje haljine. Check. Hanzaplast. Check. Losion za suncanje. Check…
Pocinje veceras – odlazak. Uvek postoji pocetak pre svih pocetaka, i to je sada. Ili vec nekoliko sati. Direktan prenos odlaska tj. pocetka nije uzbudljiv, ali ako je meni verovati – lep je.
A bioskop ce krenuti u nedelju kad slete avioni kako treba: tockovi se kotrljaju, trup ceo, krila umorna, elektronika utihne i svi uzdahnu od olaksanja. Postoji kontinentalni deo i mediteranski deo. Radujem se – malim, tihim radovanjem. Ne znam da li bi neko drugi ovako krenuo u bioskop, ne znam ni da li bi se ovako radovao, ili slavio. Ali ja slavim. Celebration. Prvo je isla Molly Johnson, pa Curtis Mayfield, ne, ne, posle Molly su isli Roxy Music (par stvari koje uvek evociraju – jos nedozivljene – voznje strmom obalom u minijaturnim sportskim automobilima kada je svaki trenutak premisljanje izmedju ambisa i sigurne luke. Cccc – kakva dilema) a sada sledi jedan opskurni bend iz Ljubljane ‘Patetico’ ciji mi je CD poslala jedna devojka iz obicnog hira – ne poznajemo se. Osim onako uzgred, na Internetu, kao sto se milioni ljudi danas poznaju. Devojka koja peva ima topao glas, usamljen – da, usamljen, jer ne poznajemo se, to je poruka svih pesama. Rekla bih.
Ali zaista, kako je to lepo. Devojka koja me ne poznaje poslala mi je piratski snimak nekog malo poznatog benda, i evo ih sada, sviraju u mojoj dnevnoj sobi, daleko od kuce. Jako daleko od kuce. Na snimku je i publika koja tapse. I oni su tu, u mojoj dnevnoj sobi. Koliko posetilaca a ja se spremam za izlazak. Izvinite. Idemo u bioskop. Nekoliko nedelja i vraticemo se. Visesatna, visednevna, visenedeljna poseta. Necemo se stedeti. 
A vi svi budite dobro dok nas nema.