Mali Bol i Veliki Bol

Pre nekoliko dana u MIlanu, bila sam na predstavi Falaise. Pripremila sam bila sebe za savremeno pozorište, za koje nemam sluha, znam od ranije. Ovo je trebalo da bude deo celokupnog iskustva u nedostatku boljeg aranžmana. Predstava nije izneverila. Skoro dva i po sata, bez pauze i bez ikakve narativne vrednosti, bez priče. Glumci su bili agilni, povremeno komični, vrlo dinamični, čak su imali i golubove i belog konja na sceni. Kroz celu predstavu oni su intenzivno emotirali. Ne znam da li je to glagol koji ima mesto u bilo kom jeziku, ili da ga zaslužuje, ali je sigurno prisutan u teatru i šire. Svrha, pretpostavljam – i sve je u intepretaciji danas – je bila da se demonstrira kompleksnost ljudske psihe i emocija. Kad sam stigla do tog zaključka, nekoliko semafora dalje od pozorišta, zaključila sam bila da ne volim savremeni teatar zato što je stupidan. Bez naracije koja daje okvir i formu jednoj ljudskoj priči, aranžman emocija nikoga ne interesuju. Ima ih svako. Marketing to dobro zna i koristi. On stavlja kontekst svuda. (To je naučio od teatra). Ne i teatar, iako se dobro zna od početka sveta da ljudske priče približe ljude jedne drugima. Slomljeno srce je univerzalno iako je priča jedinstvena protagonistima Danas je kontekst rezverisan za komercijalne priče koje nas uče o našim željama, a umetnost petlja sa emocijama kako bi dala distinkciju savremenom mentalitetu- Možda, kad bi ih neko pitao, emocije bi imale odgovor. Recimo da njima, kao i svemu, trebaju koreni. Ili bar početak.

Moja putovanja u Evropu su pejsaž slikan emocijama. Uvek iznova sagledam svoj život čim stupim na tlo bilo koje zemlje u Evropi. Nigde i nikad to nije tako intenzivno obojeno kao u Srbiji. (Dugo nisam bila u Makedoniji, taj susret čeka). Verujem da znam izvor tih emocija – izgleda vrlo očigledan – ali znanje je apsolutno nebitno ovde. Emocije preuzmu moj relativno sređen život i razmažu ga kao premaz masti na hleb sa malo soli i aleve paprike povrh. Takve slike se pojave u mojoj glavi. Ova potiče iz vremena kad sam bila mala i viđala drugu decu kako jedu tu krišku hleba sa crvenim mrvicama na vrhu za užinu dok trčimo po parkiću, i ja sam jako želela da probam. Pitala bila mamu ali ona nije koristila mast kod kuće. Jednom mi je neko dao da probam. Nije mi se dopalo, čak je bilo malo gadno, masno, ali sećam se prijatnog prisustva soli na jeziku. Nisam htela više, to je bilo dovoljno. Slika te kriške u rukama druge dece je ostala kao lepa uspomena.

Sve lepe uspomene, naučila sam s godinama, su odakle potiče bluz. One nas oboje blue i ostave za nama trag svuda gde smo prošli. Ružne uspomene moraju da sačekaju dok ne postanu blue, bar steknu nijansu koja podseti na nešto blisko tome. Ne pre. Put ružnih uspomena je drugačiji. One se prikače za tkivo i, parazitski, uguraju se u sadašnjost. Nekad je nemoguće otresti ih ni posle mnogo godina. Kažu da ih ne treba ignorisati. Tužne, ružne i zanemarene. Pretpostavljam da se u takvim duelima jača karakter iako je ishod znan od početka, on se već desio. Moj glas ide zaboravu; to je preporuka mog karaktera.

Ja sam često blue. U toj boji od bezbroj talasnih dužina najbliže su one koje pripadaju lepim susretima. Sve što se desi jedmom kad prođe put sunca i postane prošlost usvoji te nijanse. Lepe uposmene su tople i bliske, i prisustvo nečeg izgubljenog ili što nikada nije bilo a moglo je biti. Druge boje nalazim u sadašnjosti, u koju gledam širom otvorenih očiju. Ovo i sada ispuni najveći deo mojih dana.

Pre Milana bila sam u Veneciji. U decembru, Venecija je predeo slikan maglom i morem. Vlagom zasićena zima primora svakoga da se malo zguri i ugreje bolje ispod kaputa. Knjižare i muzeji prodaju knjige napisane o Veneciji, i nijedna nije puna ditiramba. Teme su jednako zavijene maglom i misterijom, i ubistva su čest izbor ilustracije za vrenja unutar ljudskih sudbina. Ali kad grane sunce, kompletna transformacija nastupi. I kroz sve to, bilo jutro ili mrak, kroz okićene i zakrčene prolaze ili na pustom trgu na ivici kanala, Venecija i njena nepojmljiva lepota oduzmu dah.

Pre Venecije, klinka i ja smo bile u Srbiji dva puta tokom leta. Prvi put da posetimo Borislava. On nije bio spreman za kraj. Impotentni bes i strah organizma su bili mučan i težak prizor. Sažaljenje i šok posmatrača i mrvljenje predugih dana dok su se smenjivali bol od proboja oklopa pod udarcima emotivne ucene i osećaja krivice. Borislav, veran sebi do kraja, je hteo da ugura još koju godinu i orkestrira kraj po svome. Nemo poštovanje svedoka takvom spektaklu u areni između Prirode i ljudskog karaktera.  Klinka je razumela više nego ikada pre toga, više nego što je bilo neophodno. Drugi put smo bile na sahrani.

Prvi premaz plavog se desio kad je klinka preuzela na sebe da naslika rekord tog iskustva. Tokom nedelje dok je bio u bolnici, posećivale smo Borislava svakog dana. Obično bi posete započele njegovim gunđanjem. Tp je bilo razumljivo iz milion uglova. I posete su bile kratke; napolju je život išao dalje tromim koracima vrelog letnjeg dana. Transformacija bi se desila kad bi seli na klupu za posetioce ispred odeljenja. Mi smo uvek donele nešto voća koje bi on prvo odbio. Na klupi bi se predomislio. Dok je razgledao voće, nastavljao je da gunđa. Naročito je bio strog prema smokvama. Opipao bi ih, zegledao, i zatim odmahnuo rukom da ne valjaju. Klinka bi vešto krila osmeh dok je on bio zauzet. Na kraju bi taj njen osmeh prešao na njega, i umorno, ostarelo lice bi sinulo ispod tereta teškog dana, i on uzeo voće, zagrlio nas i zahvalio nam što smo došle. Mi bi izašle iz bolnice držeći jedna drugu blizu, bez reči. Tako ćemo ga zapamtiti, rekla je bila kad je završila platno.

U Veneciji sam bila na jednom koncertu. Muzika i kostimi barokni, arije iz popularnih opera, u publici turisti kojima osoblje diskretno pokazuje kada i koliko treba aplaudirati. Među pevačima, bariton je odličan komičar i glumac i atmosfera je vrlo lepa jer je svima nama bilo drago da smo tu. I muzika i arije su prekrasni. U drugom delu, soprano i orkestar su izveli O mio babbino caro. Navrele su bile suze i pre toga, ali tokom te arije i te večeri, u Veneciji, uspela sam da se oprostim od Borislava. Setila sam se bila nečeg davnog. I ja sam imala za njega ime od milja kad sam bila mala. Kad sam prestala da ga koristim koju godinu kasnije, bilo je prekasno. Nit je bila prekinuta. Na tom mestu, Scuola Grande di San Teodoro,sa dugom istorijom od dvanaest vekova iza sebe, lako je bilo zamisliti zapetljano klupko bezbrojnih životâ sa nitima dugačkim, kratkim, prekinutim i ponovo sastavljenim, kako stvara gradove i katedrale, ruši mostove i zgrade, i ponovo gradi, i kad se zumira na ulice i stanove i glasove koji ih ispunjavaju, sva ta buka življenja donosi mir. Da tok vremena sledi sve tokove, i mi smo svi deo toga.

U crkvi San Salvador, koja se nalazi na desnoj strani trga i pored bratstva San Teodora, bila sam na misi 25. decembra. Razumela neke delove, sveštenik je govorio puno o miru, atmosfera je bila svečana i crkva puna ljudi. Napred, blizu oltara, bila je mlada porodica sa bebom i malom devojčicom, svi lepo obučeni. Nakon propovedi, beba je bila krštena. Ja sam na izlazu zapalila sveće za moje žive i moje mrtve kako sam naučila kao mala. Napolju je bio sunčan dan, gondole su klizile kanalima, ljudi su se slikali na mostovima, porodice velike i male su išle na praznični ručak. Ušla sam i ja u jedan restoran, sela za mali sto i poslala poruku klinki koja je bila daleko da sam na lepom mestu i da je sve dobro.

Svako će pre ili kasnije proći kroz Mali Bol i Veliki Bol. Nastanjeni od praistorije, čuvaju hronike svega življenog. To je veliko bogatstvo i kad izgleda nejednako podeljeno, sa radostima i tugom, razočarenjima kojima zatrpamo jedni druge,  verom i neverom, kroz lična iskustva, kroz literaturu, pozorište, umetnost, ili priče sa našim bliskim. Neprekinuta nit koja spaja.