Ubrzanje ka kraju

Klinka je davno postala standard po kome brojim godine, ili računam događaje i druge ljude. Postoje i drugi načini, verovatno brži, možda i pouzdaniji, ali ona je bolja od svih metoda – ako sam negde usred pustoši (čitaj ‘suburbija’) bez većeg napora ću prizvati godinu ako se oslonim na njeno postojanje. Da je njen lik neodvojiv deo mog postojanja je novijeg datuma, konkretno od njenog rođenja. Pre toga sam se oslanjala na svoje rođenje. Kad su u pitanju prethodne generacije, poslužili su moji roditelji. Matematika je zanimljiva na bezbroj načina i verovatno se ne sme zaboraviti da je prosto alatka, ili kočija kojom se stigne do zaključka. Ponekad je magični štapić da se zavrti prošlost.

Prošle godine nismo putovale u Evropu. Godina je proletela bila brzo, što zaslugom moje nove workaholic  neurotičnosti, ona je bila zauzeta, i finansije su bile dobar izgovor; uostalom, kada je odmor ili putovanje ekonomski pozitivno. Definitivno, od svih godina na ovoj planeti, prethodna je proletela kao nijedna druga. Bio je to fenomen kao nijedan drugi. Pomislila sam bila više puta da bih verovatno trebala da posvetim više vremena analizi takve pojave, ili se bar zabrinem, ali nisam. Bilo je previše drugih stvari sa kojima sam morala da se nosim, i da vreme leti je bila saradnja koju nisam očekivala. Ubrzanje ka kraju je termin koji najbolje opisuje moj stav prema životu, bar u ovoj fazi. (‘Kraj’ je onaj konačni, bez ikakvih epiteta).

Da prošle godine nismo putovale u Evropu je početkom nove godine, i sa svođenjem računa, dobilo centralnu ulogu. Prethodna putovanja su već imala status vrhunske vrednosti, najbolji primer gde su uloženi trud i trošak proizveli višestruko veći profit. Iako su u pitanju nemerljive kategorije. Neočekivano otrežnjenje je donelo katastrofalne rezultate. Uprkos priznatoj visokoj vrednosti prethodnih putovanja, ja nisam zaista imala predstavu koliko su meni ta putovanja značila. Sâm kontinuitet mog duha, koji se uvek opirao definicijama, je došao u pitanje. Naime, ja znam da sam uprkos dugom boravku ovde tipičan Eurocentric. To je moja kultura, moja istorija, i još nisam našla bolju. U ovom poslednjem – traganju za ‘boljim’ – leži odgovor koji mnogi pojedinci izbegavaju. Šta i koliko se može izabrati nakon detinjstva, koje je centralni period uslovljavanja, je rezultat mnogih studija, i propagandnih sistema. Kao autsajder, ja nisam vezana ničim, to je osnovna sloboda koju sam sebi dopustila na početku ovog putovanja. I to je bilo vrlo promućurno. Da su stvari u realnosti drugačije ne predstavlja problem. Otvorenost za mogućnosti, i greške, je u osnovi mog pristupa slobodnom izboru. Kao i limitiranost i uslovljenost. Sve je moguće, je moj bazičan pristup, što ne isključuje niti koje su postojale dugo pre mene. Da sam duboko vezana za Evropu nije negativna vrednost, naprotiv. Evropa je i dalje najbolji od svih svetova. Iz puno razloga, i uz puno objašnjenja, ali ispod svega toga teče jedna gusta ponornica od krvi i istorije kojoj se mogu prepustiti i kad ide u pogrešnom pravcu. To je moj svet, moje pripadanje. Da pripadamo i kad štrčimo je veliko olakšanje. Svakome je potrebno da se na nešto osloni. To je prirodno, normalno, i uvek prisutno.

Putovanja u Evropu, kompletno turistička, su uvek bila puno više of turizma. Za mene, i verujem za klinku, iako je rođena ovde i samim tim puno drugačija. Da smo propustile jednu godinu je odjednom postalo neoprostivo izdajstvo. Opravdati troškove jednog putovanja nije lako, ali neputovanje je milion puta gore, i neoprostivo. Ovog leta ćemo ići u Evropu. I za nju i za mene, to znači povratak fundamentu. We are going home.

2007 – Rovinj i LJubljana

2008 – Korzika i Pariz

2009 – Rodos

2010 – Nica i Brisel

2011 – Sicilija i London

2012 – Kan i Pariz

2013 – Barselona i Costa Dorada

2014 – Hamburg, Prag, Pariz i Perigord (samo ja)

2015 – Lisabon, Sevilja, Algarve

2016 – ništa

2017 – planovi u toku

 

Advertisements

Jedan čovek i jedna žena

Subota popodne na praznom parkingu. Jedan automobil i jedna žena. Hoda zamišljeno napred-nazad, bez žurbe, izgleda kao da nekoga čeka. Vazduh je topao i blag nakon kiše. Kad je bio na par koraka, vidi jednog muškarca kako joj prilazi. Treba joj pomoć? Ili on? Nasmeje se iznenađena i nastavi svoj hod. On joj se pridruži – tri koraka napred, tri nazad. Ćute. Ili razmene koju reč. On je lep, i ona je lepa. On je mlad, ona nije. Zatim on pita, i ona odbije. Postoji milion razloga zašto je to pravi odgovor. I jedan protiv. Pozdrave se i on nastavi dalje preko praznog parkinga.

Promenila si se

Grafit na zidu na Queen West ulici ‘YOU’VE CHANGED’ mi je poznat odavno. Ostao mi je bio u mislima nakon prvog susreta kao što se dešava sa dobrom provokacijom. Nije bilo sumnje oko identiteta kome je bio upućen, i sàm taj detalj je bio zanimljiv – koliko se puta naiđe na anonimnu poruku koja sve kaže, i onome kome se obraća, i slučajnim prolaznicima, bez izuzetka. Dosta često, ako se krećete izvesnim stazama. Vrlo retko ako ste skloni izbegavanju introspekcije.

Grafit je bio romantičan. Onaj ko ga je napisao, velikim slovima i savršenih linija, je bio gubitnik. U toj ljubavi, i puno šire. Romantični gubitnik je jedini prihvatljiv gubitnik. Za onoga ko se borio za nešto od vrhunske važnosti, poraz je redovan ishod. Nije ostalo puno koncepcija koje još uvek neguju plemenitost, ali uvek će biti pojedinaca koji će na njih biti bolećivi.

Grafit je iritirao. Bez obzira što nije bio upućen meni, opisao me je bio bez greške. Tako koncizno sročene poruke optužbe niko ne voli da pročita, ni u prolazu, ni na stolu kod kuće nakon napornog dana. Nebo je plavo, i ljudi se menjaju. Sve se menja.

Grafit je bio političan. Poruka lične prirode u vihoru rata. Niko nema strpljenja za tuđa politička opredeljenja, ali promena je najgora sudbina političke svesti. Niko za nju nije spreman, i kad inicira revolucije. Promena nikada nije refleksija ideje ili sna; ona je antiteza i idejà i snovà. Promena je realnost.

Zatim je nestao. Shvatila sam bila jednog dana kad sam na putu u taj kraj pokušavala da se setim gde je, da ga dugo nisam videla. Nemoguće! mislila sam. Zid na kome je bio napisan je bio srušen i zamenio ga je novi zid.
Grafit je bio upućen ulici. U tom delu od petnaest-dvadeset blokova, decenijama je bila dom umetnicima u različitim fazama karijere, galerijama, marginalcima različitih vrsta koji su koegzistirali. Vlasnici objekata ih nisu održavali, pa je šarm dolazio od originalne gradnje i truda koji su ulagali oni koji su tu živeli i ulicu voleli. O dolasku promene se pričalo već dugo, ali ovu koja se desila u poslednjih nekoliko godina niko nije mogao da zamisli. Celi grad se menja, i najviše u najvoljenijim kvartovima. Tu se krije najveća vrednost za investicije. West Queen West više ne liči na ulicu koju su i povremeni prolaznici kao ja voleli. Većina lokalnog življa je otišla, u potrazi za rentom koju mogu platiti. Pošto je posledica liberalnog kapitalizma i napretka, niko ovakve promene ne zove pravim imenom – raseljenje i građanski rat. Takvi izrazi su rezervisani za druge zemlje, one koje nemaju ovo što mi imamo: napredak kao funkciju kapitala. U suštini je svuda isto – lepe ulice postaju ružne.

Zatim sam ga iznenada videla prošle nedelje. Stoji na zidu, još veći. Prvo sam smislila priču o herojstvu, da je prvi zid bio srušen i artist je pronašao novi, uzmakao nekoliko blokova, da tu podigne sledeću barikadu. Možda jeste, ili je verovatnije da ja poslednjih godina samo putujem u okviru nekoliko blokova koji još uvek imaju ostatke starog šarma. Svejedno, bio je to divan susret sa starim prijateljem. Kad sam kasnije te večeri čitala o izraelskom filozofu po imenu Yuval Noah Harari, koji trenutno ima status kultne ličnosti intelektualca, još uvek sam bila pod uticajem susreta sa ulicom i grafitom. Filozof je odgovarao bio na pitanja drugih poznatih ličnosti koji ga smatraju prorokom. Pitanja su bila o budućnosti i bila su bez izuzetka glupa. Filozof se trudio koliko je mogao da ne pokaže koliko su pitanja glupa. Zvuči zanimljivo i verovatno vredi potražiti njegove knjige. Ali neki drugi put. I ne one koje govore o budućnosti. On je istoričar filozof, i taj deo je puno zanimljiviji. O budućnosti znam sve što vredi znati.
Promenila si se.

Bez razloga

Pre neki dan, možda je čak bio vikend, jer tada opustim misli kao teške pletenice tradicionalno dobrih priča, razmislila sam bila blago o sopstvenoj metamorfozi i razumela da ima puno dodirnih tačaka sa Kafkinom. Iako je, verujem, sva razlika oko dodirnih tačaka između jedne i dve. Ako imaš dve, ne treba ti više. Nije realiizacija bila strašna, ni metamorfoza nije bila, prosto se dešava. Promena. Da se ponavlja i da se prepoznajemo u ulogama kroz koje su drugi prošli, to je rekla bih najgori deo. I ujedno najsmešniji. Kapiram da je svet trenutno zauzet nepravdama – raskrinkavanjem i stvaranjem novih, najčešće od strane jednih te istih aktera, velikih i malih – i jedini trajniji efekat takve tiranije je manja digestivna smetnja.

Biti u metamorfozi je kuriozitet, a inače ni dobro ni loše. Tako je uostalom i sa ostatkom života. Navići ću se. Tamo gde se nisam promenila ništa neće pomoći. Zaista je teško zamisliti da smo stvoreni od zvezdane prašine. Da u trilion ćelija protoni i neutroni žive u tesnoj domestično-napetoj atmosferi dok elektroni rešavaju i stvaraju krize svetlosnom brzinom, i sve to među susedima koji nikada ne spavaju, niezbežno vodi ka pitanju – zašto? To je zaista velika komplikacija oko nečega što je tek obična stvar. Život i ništa drugo.

Gledala sam pre nekoliko meseci film ‘La vie et rien d’autre’, autor Bertrand Tavernier. Veća brzina elektrona i sudari bezumlja, ali sve manje više isto. Magičan film od blata, kiše i sivila, između života i smrti. Dobro mesto je biti između života i smrti. Dah i otkucaji srca, toplina usred najhladnijeg mraka. Život sve ispuni.

Početkom decembra bila sam na poslovnom putu. Nije bilo jednog dobrog razloga za taj put, ali nije bilo ni razloga protiv. Put je bio vrlo kratak, i odveo me je bio u Westfield, New Jersey na jednu noć. Bilo nas je četvoro, i među nama ni jedan dobar razlog za put, ali Westfield mi se dopao. Kažu da je Princeton lepši, u što ne sumnjam. Nije bilo vemena za više, verovatno nije ni postojalo više; dve ulice lepo osvetljene, sa toplim izlozima, liče na kulise filmske produkcije; gostionica u kojoj sam imala sobu, foaje kao prenatrpana dnevna soba usred koje se raširila visoka jelka; hladno jutro i poslastičarnica zgodno smeštena za brzi latte i kolač umesto doručka; odlazak na poslovni sastanak duž praznih ulica i lepih kuća dobrostojeće suburbije, zatim dalje na aerodrom. I to je bilo sve. Sada se vratim povremeno u mislima u Westfield. I to bez razloga.

Obećanje

Nekoliko godina unazad, možda i celu deceniju, zapitala sam bila sebe retorički šta bih zaista radila na poslu koji sam tada tražila. Možda je neophodno objasniti, možda nije, da ga nisam tražila jako ozbiljno, bar u intimnim trenucima introspekcije, što je bilo razumljivo. Bila sam prinuđena da zamenim nezavisnost za njenu suprotnost, i mada je prisila bila ekonomski ozbiljna – a koja je ozbiljnost akutnija od nje – ja sam se u duhu borila do poslednjeg daha.
Dah nije bio poslednji, i nezavisnost ni blizu ideala. Deceniju kasnije mogu da izmerim sopstveni stav.
Ili poetiku očajne situacije.

Tada je to glasilo ovako:

What would I do in a job?
Lie and cheat in small ways
about minutes of my break
or the quality of what I am selling
listen to my colleagues with my ears shut
participate in the social life of the hive
and not do my share…

Nisam puno promašila. Sa izuzetkom prevare oko pauze. I uglavnom ne moram da prodajem ništa, što je veliko olakšanje, jer to što moja firma prodaje je najčešće loš proizvod brzog, inkompetentnog i neprofesionalno obavljenog ugovora. Usput je nestala iluzija o sopstvenoj toleranciji, putem kompletne ekstinkcije.

Poslednjih šest godina u korporaciji je otkrilo moj solidno spartanski karakter, i netrpeljivost prema svemu ostalom. Psihološka trauma stoji iza toga, što je dosta tipično. Naime, ja sam tako duboko nesrećna zbog izgubljene nezavisnosti, i praktičnog zatvora u kome boravim, a o društvu u zatvorskom krugu da ne počinjem, da ubijam sebe radom i zalaganjem. Kako vreme odmiče, sve više. Kako je klinka odrasla i ja pokušavam da odahnem, još više. Kako otkrivam probleme, svi posledice nebrige i inkompetencije, još mnogostruko više. Ispada da su sve nakaradnosti ljudskog ponašanja u korporacijama izgovor da se potrudim. Mom duhu, sa njegovim brojanjem daha i elegijama nad slobodom, nekontrolisano negativna reakcija na različite sumnjive rabote, promašaje i mane koje uočavam i za koje nisam uspevala ranije da nađem pravi izraz je neočekivano naletela na rešenje – postati workaholic. Kako problemi uvek dolaze u masi, ja sam se neočekivano našla u idealnoj situaciji. Ne izmiče mi halucinatorna dimenzija tako šupljeg objašnjenja, ali retko šta mi izmiče je jedna od kletvi mog postojanja. Jedini efekat na koji se može računati je da ću se ja potruditi još više.

Kompenzacije?
Ljudi me se boje, pokušavaju da mi zabiju nož u leđa, ili se drže po strani. Davno sam raščistila sa dopadljivošću, leđa su mršava, i držim se uljudnosti kao jedine slamke humanosti koju vredi gajiti. Zaista je neverovatno da ta osnova civilizacije nikako da uhvati trajnijeg korena među ljudima. Svi bi da budu voljeni, popularni, prihvaćeni… Please and thank you imaju puno više efekta. I manje koštaju.

Razmišljala sam pre nekoliko godina, ili deceniju, o priči iz domena fantastike u kojoj žene nakon rađanja i podizanja dece dobiju da vladaju svetom. (Svi mi imamo svoje slabosti). Naravno priča se dešavala na drugoj planeti. Na ovoj, ni žene ni muškarci ne postaju pametniji sa godinama i iskustvom. Oni bi trebali, ali ne dešava se. Infantilnost u kojoj smo ogrezli je nepremostiv hendikep. I tako, verujem, ovo što se meni dešava je pokušaj da vladam svetom. Ili bar prevaziđem hendikepe koji su mi zapali slučajem, lošim izborima, i nepovoljnim rasporedom ljudi oko mene. Da se svet opire je mala smetnja (izluđuje me). Da sam ja voljna, i željna, je najbolja stvar koja mi se desila unazad nekoliko godina, ili deceniju. Ne pamtim više energije, veću ambiciju, ili upornost. Da stojim ispred neprobojnog zida je možda klasična lekcija, ali dosta je bilo lekcija. Ništa u životu nije postalo bolje, mogu da posvedočim. Da je to okov, očekivati da stvari postanu bolje, nisam očekivala. Ali šta su drugo očekivanja. U ovakvom ubrzanju, nemam vremena za očekivanja. Osim toga liste su sve duže, ubrzanje veće, i  prtljag sve lakši.
I will not go gently.
But light, and swift and fearless.  

Vintage

Ove godine postala sam 30% pametnija.
Bila je to jako dobra godina.
I dobrih 45% tužnija.
Ponosna sam na onih prvih trideset posto.
Toliko ponosna da kad dodam ponos, procenat dostigne 55.
Što zaokruži celu stvar na 100.
To je daleko najbolji deo.
Gotovo. Radnja je zatvorena, i godina završena.

Iza zatvorenih vrata počinje svođenje računa.
To obično potraje. Ja izbegavam i odlažem, ali ne dalje od 30. aprila.
Tada se polažu računi državi na ime poreza.
Stvari su puno fleksibilnije u realnosti, kao i u svakom režimu.
Ja sam režim. I znam puno o fleksibilnoj prirodi realnosti.
Kao i o neophodnosti završnog datuma – kraj aprila, kraj decembra, i slično.
U suprotnom, novi početak nikada ne bi dobio šansu.
Korupcija režima je nesaglediva.

Prvi deo godine je bio naročito pogodan za porast pameti. Postala sam pametnija u post-eksplozivnom rasulu nastalom oko jedne dobre ideje, naročito kad sam sagledala koliko toga ne znam. Ne pamtim kad sam poslednji put bila tako uzbuđena oko nečega. Nebrojeni sati su prerastali u dane, oni u nedelje, gubila sam na težini, oslabio mi je vid, ali pamet je rasla kao deca u igri, i život pod suncem.

Tuga nije imala omiljeni mesec ili period. Raširila se bila kroz celu godinu, prilegla kao korozivna potkošulja, parazit koji me neće ubiti. I ona ima svoje erupcije, koje zalepim što pre mogu, u nadi da će lava pod tankom kožom biti strpljiva još neko vreme – ovo nije dobar trenutak.

U međuvremenu je svet gurao dalje svoj teret. Kamen za svakoga će se sigurno naći.
Sa svog mesta, uzdignuta par centimetara akonto onog prvog procenta, posmatrala sam pokrivenih očiju.
Nikada nije bilo više ljudi na svetu, to je činjenica.
Nikada većeg masiva neznanja. I to je činjenica.
Kakva neverovatna prilika za rast pameti je neznanje.
Početak nesagledivih mogućnosti.
Ali nije pamet. Ne, neznanje to nije, čak ni kad se preruši, uplati za VIP sedišta, i viče glasnije od svih. Odnosno, da neko ustane i kaže pred ovako velikom publikom ‘Ja ne znam. Praktično ništa. I zbunjuje me, brine i straši sve ovo što vidim. Mora da postoji način da razumem nešto od toga,‘ bio bi to dobar početak. Još nisam naišla na jedan. Umesto toga, svaki od bezbroj glasova koji se nadmeću na bezbroj kanala svakodnevno je stručnjak. U materiji slomljenog srca do ljudskih prava i kozmičke istine.
Planeta hrli kroz Svemir, i na njoj sedam+ milijardi stručnjaka. Zenit znanja, svaki pojedinačno.

Napisala sam bila jedno pismo pre par meseci. Zatim još jedno. Nisam godinama i odjednom dva pisma zaredom!
Treće, nenapisano, je bilo upućeno meni, i u njemu je bilo sve što nije stalo u prva dva. Zaboravila sam bila da je to slučaj kod pisanja pisama – jedno se pošalje i ostane kopija od svega nedorečenog. U ostatku vremena nova pisma će izneti na površinu, i smestiti u reči, deo toga nedorečenog, i tako će se graditi most između dve tačke koje Pošta posećuje. Most je pre toga postojao kao crtež, ili je stajao tek započet, malo urušen vremenom. Iz nedorečenog, iz neznanja, i uvek između samo dve tačke u jednom trenutku, može se nešto stvoriti. Nijedan most nije završen, ničije znanje nije permanentna struktura. Niti svrha. Tek put kojim se može proći.

Bila je ovo jako dobra godina.

Nova poznanstva – nastavak

Tefi u sećanjima putuje od Moskve do Kijeva i dalje do Crnog mora usred Revolucije. Sigurno je namerno izabrala bila pisanje u prezentu, kao poruku u budućnost, jer svaka rečenica se uzdigne sinematično u scenu koja se odvija upravo sada. I publika nije odvojena ničim što se ne bi moglo srušiti jednim lakim potezom istorije. Usred rasula koje se odvija u prezentu, ona pominje košnicu zbunjenosti i omena, od otvaranja novih pozorištâ i osnivanja magazinâ jednog dana, koji nove vlasti zatvore sledećeg, do pesničkih večeri punih emocija kojima niko ne sme da dâ ime, sa mladim ljudima željnim da polože živote za stari svet, i starim u bekstvu ka novom životu. Sto godina kasnije i ja sam bila na jednoj pesničkoj večeri, dok je daleko širi svet u pokretu, gonjen dugim nizom nepravdi koje počinju da liče na aristokratske titule. Što duža lista nepravdi, uzvišeniji lik/narod je u pitanju.

U mom životu, prošlo je deset godina od poslednjeg susreta sa pesnicima. Nisam očekivala da će se sećanja vratiti tako sveža, i da je sve manje-više isto. Ima talentovanih, i onih drugih. Debeli sloj taštine na svakome. I godinâ, bar kod većine. Miks konformista i outsajdera, iako bi bilo teško videti razliku među njima i sa debljim naočarima. Izuzetak je jedan mladi autentično ludi pesnik. Nije jasno da li više krvari u sudarima sa mekim zidovima udobnog pesništva, ili među neprobojnim zidovima sopstvenog uma. Mlada besna crnkinja i njena borbena epika – zaista sjajno, ali isto to sam čula pre deset godina od jedne vrlo slične Amazonke. Danas ‘Amazon’ znači nešto sasvim drugo i operiše sa neprobojnom sigurnošću plaćanja. Bio je i jedan pesnik koji je počeo naraciju kao žena a završio kao trans, vrlo vešt u izvođenju i zeitgeist-u. Jedini zaista zanimljiv karakter je ličio na ostarelog britanskog glumca kome nisam mogla da se setim imena, i oko koga se osetila aroma intelektualne perverzije, i još pet-šest drugih. Dopao mi se bio još više zato što je pesnik sa kim sam došla osećao duboku averziju prema njemu. Do kraja večeri bilo mi je drago da ih ostavim sve za sobom.

Od tada razmišljam o povratku. Jedina misterija među ovim ljudima je – šta ih okuplja? Talentovani trpe netalentovane, crni bele, mladi stare – i obrnuto. Jasno je da su netrpeljivost i divizije bar toliko duboke koliko i one koje su nekada vodile ka revolucijama, ili ove svakidašnje, uprkos zatrpavanju kojima nas guše ‘progresivne’ administracije. Ali svi su redovni. Niko to ne bi morao da trpi iz ljubavi prema poeziji. Daleko bolja će se naći na stranicama knjigâ lako dostupnih (naročito putem Amazona). Verovatno je nešto sasvim prozaično u pitanju, kao što uvek jeste sa ljudskom psihologijom. Ponekad nije. Misterija nije vredna Šerloka, i meni je tek blago pikantna zagonetka koja može da ostane nerešena, kao što jeste i pre deset godina. Strah koji je gonio Ruse da se okupe oko poezije, ili teatra i literarne reči, strah da će se u revoluciji izgubiti puno više od poretka i materijalnog dobra, možda nije puno drugačiji od straha ovog samozadovoljnog sveta. Milion puta urgentniji, i neuporediv, strah u Revoluciji koja je trebala da bude bolni i biološki realan ekvivalent rađanju Utopije, i strah u nazovi-ostvarenoj Utopiji udavljenoj slatkišima u jeftinom preticanju, su možda istog porekla – o gubljenju nečeg esencijalno humanog. Da se oko tako nečega okupe pesnici, i talentovani i netalentovani, je tek jedan od pokušaja da se ublaže efekti straha tako golemog.