Poslednji tango

Rachel’s Cofee Shop je middle-of-the-road kafé. Da se nalazi u mid-town-u nije samo koincidencija, sâm deo grada je takav. Konformizam i srednja klasa (prilično iznad proseka) u skladnom braku, što je pretpostavljam esencija stremljenja na tom nivou. Da ne bude zabune, ja nisam protiv ni konformizma ni srednje klase. Osim toga, danas su to vrhunci dometa ljudskog duha. O srednjoj klasi se pišu disertacije, zbog nje se vode ratovi, i celi svet se savija pod teretom ideje i ideala srednje klase. Osveta osrednjih i mediokriteta, po nekima, prirodna težnja ljudskog duha i organizma, po većini. Još jedna klarifikacija ovde, iako više opservacija – srednja klasa je i dalje ‘drugi izbor’, utešna nagrada, prva pratilja. Sâmo njeno ime to i opisuje i objašnjava. Ona na vrhu, to je klasa u kojoj svako vidi sebe, ali je mesto u sredini humanije na CV-iju.

Mi živimo u mid-town-u, i sasvim je udobno. Nasilje je vrlo retko i niko se ne boji, čisto je i održavano, nepoznati vam požele dobro jutro, i mada je imigranata sve više poslednjih godina, niko ne brine da će ovo postati monohrom ili geto, pa je miks ljudi šaren , što je daleko najbolja boja.

Nazad na prvu rečenicu. Odluka da svratim u kafé je bila spontana, i kako je dan bio i hladan i vetrovit, udobna sedišta i blaga muzika su bile prijatan prospekt. Iako Rachel i društvo ne prave dobar latte. Ja im to ne zameram, vrlo su fini i prijatni ljudi. Dodam malo mleka, i sve je bolje. Dobila sam i fino sedište. Gustirala latte s mlekom, malo čitala, i kad je muškarac do mene krenuo da se prema za polazak, desila se mala varnica konverzacije, i on je ostao duže nego što je planirao, a meni je već prijatan dan postao još lepši.

Ispostavilo se da je pesnik. Ima i pravi posao, ali on najbolje zna šta zaista jeste. Ja poslednjih dana i nedelja razmišljam o tome kroz koju od rupa je istekao moj poetski duh, inače se uvek predstavim kao hemičar kad neko pita. I to ispadne kuriozitet, uočila sam. Razgovor je bio širok geografski i kontekstualno, naročito sa kratkim vremenom oko njegovog odlaska, koji je on odložio, pa još jednom, i na kraju je morao da krene ali ne pre nego što je rekao ‘you are magnetic’. Eto zašto su pesnici neophodni. Istina je da je razgovor povrh doze espreso kafe (organic & fair trade) bio veliko zadovoljstvo i za mene. Pesnik je imao fin senzibilitet i konverzacija u svom tesnom obimu je tekla spontano i putevima kojima dugo nisam prošla.

Kod kuće sam pustila muziku i plesala satima. Radila sam i druge stvari, ali one su se dešavale u prekidima muzike i pokreta. Da plešem u dnevnoj sobi je moje normalno stanje, i nije uopšte retko. Uglavnom se dešava kad sam dobro raspoložena, ili kad mi je potrebno da podignem sopstveni duh (i nikad ne razočara), ali danas je bilo još bolje. Zadovoljstvo impromptu razgovora sa pesnikom je bilo veće nego što sam mogla da očekujem od ove nedelje. U čemu je to zadovoljstvo ležalo je bila tajna uspešne formule. Kad jedna rečenica otvori vrata, i kroz njih prođe osoba sa druge strane pa otvori nova, i taj odnos, vrlo sličan plesu, nastavi da osvaja prostor i vreme, bez pritiska da promeni konfiguraciju bilo čega ili pronađe sebi druge primene, već se zadovolji trenutkom u kome postoji, i opstaje u njemu kao u savršeno balansiranom magnetnom polju.

Kao i svaki put, kod ovakvih razgovora ili plesa, pojavi se i seta. Zato što sam prestala da idem na ples pre nekoliko godina, i prestala da razgovoram sa ljudima i pesnicima otprilike u isto vreme. Na plesu je sve postalo jednolično, osim plesa. Poslednji čas na kome sam bila je bio tango. Lina, partner u instruktorskom timu, je imala modricu ispod oka tog dana. Ples nikada nije samo ples; ni modrica nije. Imala sam i ja jednu pre više godina, i desila se bila u sudaru iz koga smo izašle neoštećene velikom srećom, ali nisam bila ubeđena da je Lina dobila svoju modricu na sličan način. Nisam znala da neću ići više, ne tada, ali sam sledeće nedelje odložila bila, pa još jedne, i posle toga više nije imalo smisla. Razgovori su prestali a da nisam primetila.

Nedostaje mi, ples između jednakih, kao i razgovori. Solo ples, i teme kroz koje nalazim svoju poeziju su put samo moj, kroz svemir i njegov gusti mrak. Da se vrata otvore povremeno ka drugim svetovima, u blagim sudarima ličnosti i senzibiliteta, je lak prtljag za poneti. Dobiju i oni nešto moje.

Između svega i ničega

Potrošila sam malo bogatstvo na torte. Prvo sam naručila jednu za isporuku na adresu trošne kuće u kojoj klinka sada živi studentski život sa još četiri devojke. Uprkos tolikom broju devojaka (plus jedna dodatna u poseti tog vikenda), nisam mogla da računam da će neko biti kod kuće kad torta stigne pa sam pripremila plan sa jednom od cimerki. Sve su bile kod kuće, i klinka u WC-u, pa kad je izašla i videla ih kako sve stoje okupljene oko nečega što je iz daljine izgledalo kao mala vatrica, prišla je da vidi šta se dešava, i one su zapevale Happy Birthday i uhvatile par sekundi video kamerom koje mi je ona pokazala i ja bila vrlo zadovoljna da je plan tako lepo uspeo. Zatim je klinka došla kući da proslavi isti praznik, i ovu tortu je očekivala, ali kako su posete kratke, otišle smo bile zajedno da je pokupimo, samo je ona iz pristojnosti okrenula leđa da ne vidi celu transakciju. Otišle smo zatim dalje da obavimo još par stvari sa tortom u kutiji i kutijom sa tortom u kesi, i od par stvari jedna je uspela a druga propala, međutim dan je bio lep i mi vrlo dobro raspoložene, pa kad smo stigle kući i ja izvadila kutiju sa tortom iz kese (i ona opet okrenula leđa iz onog istog sentimenta opisanog prethodno), shvatila sam da se torta nakrivila, ne u kesi ili u kutiji već pola torte je krenulo bilo u jednom pravcu a ostatak se čvrsto držao kutije i osnove.

Torta je pre klizanja izgledala tako savršeno – bledožute boje nežnog krema, sa pravim ljubičastim cvetom dan-i-noć povrh, i tankim čokoladnim krasnopisom napisanom porukom Happy Birthday – da je klizanje samo dodalo malo karaktera tom savršenstvu prilično nestvarnom. Sada su se videli slojevi unutra, jedan bele pene, pa jedan još bleđe žute, zatim jedan tamnoljubičast od kupina i na kraju osnova biskvita od badema, belog sa ivicom blago oprljenom u pečenju na blagoj temperaturi. Tako intimno zagledanje torte je samo još više uvećalo čuđenje nad veštinom poslastičara. Smestila sam je u frižider sa nadom da će se malo učvrsnuti i ja uspeti da joj povratim nešto dostojanstva. Nije se učvrstila i ne znam otkud uopšte ideja da bi, torta od penušavih slojeva, ali sam uposlila nežne manevre i pogurala je malo nazad na postolje, što je išlo vrlo nevoljno, jer, shvatila sam, ovakve torte ne gube dostojanstvo, kao što se i ne učvršćuju – prosto se takvi pojmovi ne primenjuju na njih. Ona je i tako poluskliznuta izgledala kao minijaturno remekdelo. Svećice su bile rogobatni kič u poređenju, od parafina sumnjivog kvaliteta, i u toj fazi je brzina bila kritična, pa sam ih smestila oslonjene jedna na drugu, zapalila brzo i iznela tortu u dnevnu sobu pevajući Happy Birthday, u čemu mi se pridružio ostatak društva. Klinka je bila vrlo srećna, i torta zadovoljna obavljenim zadatkom, jer takva je vrsta torte bila u pitanju: profesionalna, sa penom od meda i kremom od šafrana, ostatak opisan prilično nevešto iznad.

Vikend se završio, klinka se vratila trošnoj kući i svojoj sobi u potkrovlju, i ja sam ostala u dnevnoj sobi visoko iznad ulice da razmišljam o tome kako neki susreti baš ostave utisak na nas, bez većeg truda sa one strane, naprotiv – sâmim prisustvom, kvalitetom i urođenim dostojanstvom, performansom i u nepovoljnim okolnostima. Prisećam se iznenada torti iz detinjstva. One su uvek bile za specijalne prilike, i mada su prilike već postojale i služile kao osnova za proces priprema i slavlje, istina o prilikama je da one dobiju na važnosti upravo zbog tih priprema i pažnje. Vidim jasno mamine vešte ruke i koncentraciju sa kojom dodaje završne finese torti. Magija nije izgubila ništa sa godinama. I ja sam se trudila da ne gledam i ne narušim tradiciju i pristojnost koje se duguju takvim važnim ritualima. I mada su ovi današnji poslastičari virtuozi u kompetitivnom polju Instagrama, sve je oduvek isto, sa te strane, tamo gde se magija stvara. Sa ove, mnogo toga je izgubljeno. Ono što ljudi izgleda retko razumeju je da se nikada ne može sve izgubiti; sve je jednaka mera kao i ništa, koje je jednako nemoguće jer se uvek nešto gubi. Šta stane između tih krajnosti koje su jedno te isto i uopšte ne postoje? Previše.

Veštački svet prirode

Kad zastanem pred očiglednim u mojoj večitoj potrazi za skladom (nije večita jer će trajati samo onoliko koliko i ja, ni trenutka duže, a to nije večnost ni po kom merilu) – dakle korekcija: u mojoj potrazi koja se nastavlja kroz faze i krize manje ili više važne, redovno se saplićem kod očiglednog. Nekad je u pitanju slepilo, gde ne vidim ono što je i jasno vidljivo i dosta jednostavno za dedukciju, a nekad ne želim da se suočim sa onim što čeka sa te strane. Neretko to što čeka uopšte nije važno a ni strašno, ali ono što dobije na važnosti je taj trenutak kad zastanem. Kad posvetim punu pažnju problemu, on se raspadne sam od sebe. Pred mojim moćnim, super-induktivnim pogledom. I tada se i očigledni problem i ja nađemo u dosta smešnim okolnostima, što verovatno može lako da se objasni definicijom očiglednog.

Za sve godine mog života u ovom gradu, koje sada već dobijaju pristojan ugled iskustva, i uprkos duhu koji računa sebe u avanturiste (ali vrlo blage; ništa od esktremnih sportova, ili bilo kakvih sportova za mene), postoje mesta u ovom širokom urbanizovanom području koje još nisam otkrila. Moja definicija urbanizovanog ili urbanog se ne podudara nužno sa zvaničnim, ali ja jako volim da otkrivam delove grada koji su obeleženi brigom i ljubavlju. Oni uvek nose kao ponosna deca posvećenost koju ljudi ulože u projekte koji im puno znače. Za svaki grad koji ima takva blaga verujem da postoji lepa budućnost. I ništa od toga nije trajno, ali ne znači ni da nije; trajanje i nastavljanje u vremenu su kompleksni poduhvati, ne sasvim odvojeni od mističnog koncepta živog organizma sa milion delova.

Brickworks je poduhvat u dolini reke Don, koja danas nije velika iako veličina doline svedoči o burnoj istoriji glečera i nekadašnjoj moći. Na mestu nekadašnje ciglane, koja je još uvek bila aktivna pre 30 godina, upravo tu, u dolini koja preseca grad, entuzijasti i lokalni političari su uspeli da stvore habitat koji nije prirodan, ali je oblikovan po modelu prirode tipične za ovaj ugao sveta. Što je nekada bio masivni krater odakle se kopala glina, sada je jezerce u kome žive kornjače i ribe, i kriju se među šibljem i zelenilom od radoznalih posetilaca. A posetilaca ne fali. Subotom tokom letnjih meseci privlači ih i market sa raznim lokalnim varijacijama tradicije i poštovanja Zemlje. Mladi parovi, svi od reda hipsteri, dečica tek iznikla, mešovite etničke grupe što je ovde norma, staze kroz zelenilo pažljivo zasađeno na početku a sada već liči na pitomu divljinu, i sve to blizu autoputa i u blagom useku među stranama gustog metropolisa. Neobjašnjivo je zašto nikada nisam otišla ranije. Nije čak daleko od nas. Ali taj lepi trenutak suočenja sa očiglednim, kad se ono raspadne na besmislene izgovore i lepršavi trag izgubljenog vremena, postane jedan moćan osećaj ličnog zadovoljstva. Jer sve što je bilo potrebno je krenuti u tom pravcu jedne subote.

img_6670-small

img_6680-small

img_6681-small

img_6682-small

Naspram blistavog dana poznog leta, blaga narav kasnog oktobarskog dana, pomalo mutnog ali dobroćudnog na pozitivnoj strani 15 stepeni, zahteva izdržljivost drugačije vrste. Ja nisam ništa od toga planirala, iako sam dobila bila ideju tog istog jutra i bacila pogled na Google mape čisto orijentacije radi. Sve što je bilo potrebno je krenuti.

Leslie Street Spit je poluostrvo koje se izdužilo 5km u jezero Ontario. Kompletno je veštačkog porekla. Sredinom 50ih su počeli planski da tu bacaju zemljište i ostale viškove materijala i tla sa različitih poduhvata u gradu i šire, da bi par decenija kasnije shvatili da priroda nije ostala po strani. Osnovali su grupu i plan, i pomogli malo, ne previše, da se stvori 250 hektara zaštićenog područja za ptice i razne druge oblike života, kojima ne smeta preterano da se svakodnevno dovoze nove tone materijala, koje će jednog dana pokriti prirodan svet.

1980                                                  2005

Prvo me je vodila bila ideja da ću videti koloniju galebova. Kako nikada nisam videla prethodno koloniju ptica, zamišljala sam je kao dugačku belu liniju kopna među valovima, sa gromkim kliktanjem i preteranom koncentracijom ptičjeg gnojiva. Možda toga ima na ovom poluostrvu ali ih ja nisam pronašla ovog puta. Videla sam jednog jedinog galeba na nebu i bar deset aviona u niskom letu ka obližnjem aerodromu. Nisu bili bučni, kako bi se očekivalo od aviona. Grad nije bio jako udaljen, ali jedina buka su bili vetar u lišću i talasi kad je staza vodila blizu obale. Retki ljudi koje sam sretala su uvek imali osmeh i spreman pozdrav: Hello. Kakav neobičan dan, siv i žut. Tih a ispunjen. Najteži deo je bio okrenuti se i vratiti nazad. To zaista jeste teško. Krenuti zahteva volju, ili hir, ali vratiti se traži veći karakter od mog.

Čudo je da lepe stvari postoje bilo gde. Čudo je Italija, na primer. Ne postoji istorija koja će to objasniti. Niti ima teorija političkih i inih koje će opisati kako se dobre stvari dese bilo gde. Uz nešto dobre volje i puno upornosti, ali možda je najvažniji osećaj da se oko dobre stvari, osobe, projekta uvek vredi potruditi.

img_6724-small

img_6725-small

img_6727-small

img_6729-small

img_6730-small

img_6732-small

img_6737small

img_6739-small

img_6745-small

img_6756-small

Bogatstvo

Provela sam divan dan sa klinkom juče. Povod je bio moj rođendan, koji pada u nedelju ove godine, ali ona je zauzeta ovog vikenda, i kako četvrtkom nema časove rešile smo bile da je to dobar dan za moju posetu. Provesti rođendan skupa, ili bar nekoliko sati tog dana ako raspored ne dozvoljava više, je naša tradicija, ne jako stara u poređenju sa drugim, ali nema lepše ni važnije u ovoj minijaturnoj porodici. Uz rođendane stoji i Mother’s Day, u prvoj polovini maja. Klinka je puno više sklona stvaranju tradicija nego ja, i to je zanimljiv kontrast – ja oduvek posedujem pozitivno razumevanje tradicija kao rituala i odavanje poštovanja iako sa puno limitacija, i prihvatanje , i dalje sa puno limitacija, je stiglo mnogo kasnije; ona, kao dete odraslo bez čvrstih tradicija, i bez većeg žaljenja za njima (jer i ne zna šta je propustila), ima instinktivnu i jaku potrebu za izvesnim konstrukcijama koje tradicije pokrivaju. Naš uzorak je previše mali za veće zaključke, ali nije jedini u svojoj izolovanosti, i potvrđuje da veći deo tradicija ima ozbiljne korene u potrebama ljudske psihe, iako su primeri zloupotrebe ružni i široko prisutni oduvek.

Srećom, i uprkos promašajima i greškama kojima naša mala jedinica nije izbegla, mi posedujemo izvesnu eteričnost duha, i veliku dozu uzajamne ljubavi, koje čine mogućim da budemo srećne ako smo skupa i znamo da je to poseban dan. U praktičnom smislu, to znači da nam treba jako malo, mimo dobrog društva one druge, da bi običan dan pretvorile u magično iskustvo. To je lep dar, zaista. Pod uticajem emotivnih vibracija nakon što se poseta završila, pokušavam da stignem do dubljeg razumevanja šta je na delu ovde. Otvorenost, poverenje, velikodušnost. Možda je moguće naći lepši, ili moćniji trijumvirat (od pozitivnih), ali da li je ikome potreban.

Setila sam se moje majke. Za par nedelja će biti još jedna godišnjica njene smrti. Volela bih da pamtim više i bolje, i istina je da da mi je veći deo njenog kratkog života ostao nepoznat i nedostupan. Ono što sam videla, i nešto od toga zapamtila, je bio najgori deo. Ima ljudi koji su bili deo njenog detinjstva i mladosti i još uvek pamte, ali nisam sigurna da ja, bar ne u ulozi njenog deteta, imam prava na pristup tom delu. Moj je deo njenog života kao mlade žene u braku i majke. Uprkos toj priči, uprkos svemu, ja pamtim isti trijumvirat prisutan u njoj: otvorenost, poverenje, velikodušnost. Nije bilo nikoga da mi ukaže na sličnosti, i prošlo je dugo pre nego što sam ih pronašla sama. Ako sam preterala, to se može pripisati drugačijim vremenima, životnim izborima, koječemu još.

Jednom kad sam krenula tom linijom, setila sam se i moje bake. O njenom životu znam još manje, iako je on, u njenim poznim godinama kad sam je ja upoznala, imao pastelni preliv mog detinjstva i prozračnost juga prosut po svemu. I to je bio dovoljan uzorak iz koga se može izolovati isti trijumvirat: otvorenost, poverenje, velikodušnost.

Ja razumem, i klinka razume, koliko se razumeti može. Uglavnom ne može. I mi ne znamo kako, ja sigurno ne a ona će možda znati više kad i sama stigne do ove tačke, ali bez većeg truda koji bi bio potreban da se od ugljenika stvori dragulj, i bez duge tradicije, mi prizovemo magiju i najobičnijim danom, u najobičnijem gradu, i pod oblačnim nebom. Takva efemera je uvek jednaka čudu. I ostavi prazninu kad se završi, i u srcu punom do vrha. Razumem da je tako, i klinka razume, koliko se može. Uglavnom ne. I to je dovoljno.

Moj siromašan život

Nije nemoguće, nije čak ni teško, pronaći staze koje su skretale ili sledile savim jasnu pravu liniju, i dovele mene, nas, svakoga ovde. Staze su krive jednako kao i prave. I ja sam kriva koliko i prava. Bar u ovoj priči.

Prepoznajem teme. To ne spada među niske udarce. Među nižim će se naći, recimo, kad prepoznam sebe u ljudima koji mi se ne dopadaju. Oh… Kako to ume da iznervira. I kad prođe taj prvi talas, progutam. Kao i svako.

Pretpostavljam da svako ima ljude koji ubeđuju da smo nešto posebno. I one druge, ili bar unutrašnji glas, koji insistiraju da nismo. Kao i u svemu, treba naći ravnotežu. Treba još puno toga. Trud, uložen u život i manje bitne funkcije, nije uvek jednak rezultatima. I ta ravnoteža bi prijala. Ili se tako čini, gledajući sa subjektivnog vidikovca.

Većina ljudi se bavi aktivnostima koje siromaše život, duhovni a i šire. Puno je obrada te teme u umetnosti, među njima dobar broj maestralnih. Ali stvar sa duhovnim aktivnostima je da one dolaze naizgled ni iz čega, a uzimaju puno vremena, i traže prostor, i kad prođe neko vreme uvidi se i da troše mišiće kao retko koja druga aktivnost. Duhovni život nije ni jefitn ni lak, u svakom pogledu.

Osnovna vrednost duhovnog života je da testira vrednosti. I ne daje nagrade ni lako ni često, verovatno nikad, mimo nemerljivog osećaja da ste bogati iako bez prebijene pare koja bi to potvrdila. Ne postoji kraljevstvo sa tako uzvišenim principima koje bi odolelo malo jačem vetru. Ili realnosti.

I to je činjenica. Mog života, vašeg, svačijeg.

Često se setim Roze Luksemburg, bar onih detalja o njenom životu koje znam. Nešto u toj priči me je prodrmalo očajem, žaljenjem, i ostavilo dubok trag. Nasuprot njoj je Čarli Čaplin, koji je slične okolnosti učinio smešnim, ili bar vrednim poluosmeha. Nije trebao, ali teško da bi Čarli prihvatio savet. I uveliko je bo priznat za genija. Ali niko ne pogodi tako duboko kao Roza, sopstvenim izborom, sopstvenim primerom.

I život je puno bolji od tada. Zar nije?

Među nama nebrojenim, po poslednjem proračunu, vrlo mali broj pojedinaca radi nešto vredno truda. Mi ostali, jednom rukom brišemo tragove da se ne vidi besmisao naših dana, drugom pipamo i tražimo uporište koje bi zaustavilo pad još niže.

I nađe se dosta toga. Ali čudno je kako insistira na postojanju jedan neobični osećaj prevare. Duboko u siromaštvu, može se opet početi. To je konstanta svakog pozitivnog prospekta, da se može uvek početi, od malih stvari najbolje. Ne samo zato što velike stvari često puta nisu dostupne. Male stvari, manji trud. I tako nikad nisu precenjene, što jeste retkost danas.

Siromašan život nije uvek na početku. Ponekad, često, je život pokraden. Poslužili su se razni, koji su imali ili nisu imali na to prava.

Ponekad, krajem dana, osetim tako masivnu prazninu, i učini mi se da sam spremna za novi početak. A ponekad, češće, uvidim da staze uvek vode ka kraju. I na toj niskoj tački nije jako loše. Melanholija ume da bude dobar drug, i prisno društvo. Osim toga, nema se čega bojati; pad sa ove tačke neće puno boleti, i nikad se ne desi. Na ovom mestu se širom otvaraju vrata boljim stvarima, i bez početka. Male stvari, mali trud, mala vrata. Siromaštvo važi za jako lošu opciju, ali nije najgore što se može nekome desiti, pa i jednom duhu.

 

Pasja popodneva

Efekat Njujorka na psihologiju ljudi je kao susret deranžiranog pijaniste i raštimovanog klavira. I pijanista i klavir imaju dovoljno sopstvenih problema, ali kad se nađu u istoj sobi, ili u istom kvartu, ništa više ne postoji osim onog drugog. I ljubav i mržnja, neizdrživ poriv, neodrživ tempo. Povremena transedencija i sublimacija; redovna kakofonija. To je Njujork, kakofonija ljudstva. Tako je zvučao za moje raštimovane uši prošle nedelje. Prethodnog puta, pre dve godine, bio je Sinatra. Računam da ću za koju nedelju zaboraviti poslednji susret i vratiti se uspomenama prethodnog, koje su često puta učinile mračne dane boljim.

Koliko ekstrema može stati na ostrvo veličine 59 kvadratnih kilometara? Oko 4 miliona dnevno, kažu statistike, ali tokom puta prošle nedelje nisam znala statistike pa sam procenjivala sama. Broj je izgledao nesaglediv. Moj lični ekstrem je dosta blage prirode, rekla bih, ali neprijatan, i počeo je više meseci unazad, verovatno ga gajim godinama je bliže istini, da bi svoju punu zrelost našao na ulicama Njujorka početkom septembra. Ovo je kao na ulicama Dake, čudio se moj kolega iz Bangladeša popodnevnoj gužvi na 8. aveniji u midtown-u. Bio je prvi put u Njujorku. I svikao na vrućine, mislila sam. Nije ni meni smetala gužva, pa ni sparina preterano jer je hotel bio dovoljno blizu i hotelska soba i lobi vrlo prijatne oaze. Poseta je trajala svega tri dana; povratak u Toronto je značio manje gužve i nešto niže temperature. Celoj grupi je bilo drago i bili smo spremni za povratak.

Mi svi živimo svoje živote uprkos nemogućem. Koji je izvor te besmislice, ne znam, ali postaje neverovatno skupa. Začetak života je mala slučajnost, iako ostaje direktna posledica seksualnog akta pa stoga neizvesnost zavisi od standardnih bioloških parametara i nije iznenađenje, ali sâm život nije nikakva retkost. Da nas je sve više, i ne samo sada već i tokom mračnih perioda istorije, potvrđuje da opstanak nije nikakva epika. Da je teško preživeti, Zemlja ne bi brujala od života. Međutim to ne dopire do većine ljudi, jer svi smo mi angažovani u borbi za opstanak titanskih proporcija i nema se vremena za demistifikacije. Uspon Čoveka čvrsto sedi na postolju stremljenja upkros nemogućem. Što je fundomentalno pohlepa, upakovana u različite omote za različita tržišta.

U taksiju, pričam sa kolegom iz južne Indije, koji mi je upravo pokazao dve hiljade fotografija iz svog kraja, tropske idile kultivisane u vrlo fotogenične pejsaže. On dolazi iz dobrostojeće porodice, i pošto mu se nisu dopadale opcije za posao sa vrlo niskom platom za početnika, i nije hteo da se bavi porodičnim biznisom, sedeo je bio kod kuće par godina. Kad mu je bilo dosta toga, krenuo je prvo putem Kanade da malo vidi svet. Pošto znam da posao koji radi u našoj korporaciji nije ni dobro plaćen, ni naročito zanimljiv, i sati su vrlo dugi, pitam ga zašto je krenuo na ovu stranu iz tako dobrog života u svom selu.

Sedi i razmišlja, i kaže zatim da je život u Indiji kompletno tapaciran korupcijom. Za običan kredit u banci, na primer, mora se platiti svakoj karici, počev od recepcije gde prime dokumenta. Da, vidim kako bi takva kulturna baština smetala mladoj osobi, naročito nekome ko je dobrodušan i otvoren, kakav on ostavlja utisak. Njegov život nije propatio zbog korupcije, ali mu je princip smetao. Zatim kaže kako mladi ljudi ne mogu da opstanu sa svojom zaradom, jer su plate vrlo niske, naročito za diplome iz polja nauke. I navodi sumu, koju zatim prevodi u kanadske dolare. Ali to je relativno i direktno zavisi od troškova života, odgovaram. Ni u Kanadi plate za naučne discipline nisu visoke, iako zvuči duplo više u poređenju. Kako ti opstaješ sa svojom platom? Kako bi bilo da imaš porodicu i da jedini zarađuješ? – pitam dalje. On sleže ramenima, i smeši se. Živi sa cimerom, kaže, pa mu nije tako skupo. Porodica u Indiji i dalje dobro stoji; lova nije problem. On hoće da vidi svet, kaže konačno. I da živi na različitim mestima. Svi iz njegove generacije u Indiji idu ili u kompjutere, i onda se presele u Ameriku gde odmah krenu da zarađuju visoke plate, ili se fokusiraju na medicinske discipline, koje isto garantuju bogatstvo u Americi samo je nešto duži put. On je jedini u Kanadi iz širokog kruga ljudi koje zna, kaže opušteno i smeši se i dalje.

Meni je dosta Severne Amerike, kažem gledajući kroz prozor u prepune ulice. Taksi vožnje u Njujorku su duge i mogu se reći takve stvari. To je bilo prvi put da sam glasno rekla. Ali mislim da sam došla bila u Njujork spremna da kažem upravo to. U okruženju trojice novih imigranata, uključujući taksistu, koji je bio iz istog dela sveta, ja, veteran imigracije bez stvarnog smisla, sam završila turu započetu kad sam bila nešto mlađa od mog indijskog kolege.

Njujork je fascinantan grad vizuelno, i pun je krovova koji otvaraju vrata znatiželjnima da bace pogled iz malo bolje pespektive. Ako je namera bila da se prestignu svi drugi, ili da traje zauvek, on je prenaglašeni autoportret. I ne znam da poznaje budućnost tako dobro. Večnost je jako duga. Tamo gde Njujork fascinira na intimniji način, i puno dublje, je u kratkotrajnom bljesku briljantnosti koja zablista usred lažne borbe protiv nemogućeg. Jednom kad potroše tu vatru, kojoj ne fali originalnosti i magičnosti uprkoj lažnoj premisi, ljudi više ne dobiju puno pažnje. Pun je grad sličnih njima. Kao što je pun onih tek pridošlih, koji u njemu traže svoje zrno zlata, koje će zatim pretvoriti u grumen, pa u breg, i živeće na visokom spratu sa pogledom na uspeh. Ludost vlada Menhetnom. Ludost samoobmane.

U petak smo bili slobodni celog dana do 4 popodne. Usijanje je dostiglo bilo najvišu tačku. I dalje su ulice bile prepune, i ljudi vrlo dobrodušni obzirom na okolnosti. Ja sam odlučila bila da se sklonim u muzej, idealno mesto za takav dan. Izabrala sam Whitney, muzej savremene američke umetnosti, koji je u novoj zgradi u West Village-u. Bila je to dobra odluka, ali susret sa umetnošću nije bio lak. Setila sam se neočekivano kakav je osećaj poriv da poletiš. Dok istovremeno znaš da ne možeš. Umetnost učini to za ljude ponekad: pokaže okove jasnije, i tačna mesta gde drže. Pratila pogledom let galeba sa jedne od brojnih terasa. Uvek svež paradoks je bio da sam se osećala dobro, jako dobro. I poželela sam bila da zaronim ruke u portrete, dodirnem ljudskost koja se tu sklonila, i pobegnem sa armijom oslobođenih duhova, i živih i mrtvih, na ostrvo slično ovome, ali bez okova. Jedini tračak sumnje je bio da li bi, posle nekog vremena, to ostrvo ličilo na ovo. Ili da ne bi želeli da krenu.

Bilo je puno lepih trenutaka u Njujorku tokom te kratke posete prošle nedelje, i ja sam bila srećna, i bila sam malo nesrećna, i moji koraci nisu ostavili traga u vrelom asfaltu, kao što tragova ne treba da bude. Svi tragovi ostaju u nama, uvek u nama.

Omiljena mesta: Sulivan Street Bakery, Jolly Goat Café, Kobrick Coffee Co, Whitney, i pogled na Hudson.

img_6616-smaller

img_6604-small

img_6584-cropped-2

Savršenstvo i praznina

Ovo je bilo leto tako blizu savršenog da su sve nepravilnosti i mala odstupanja samo naglasili ono što je bilo prekrasno. Svetlost i boje, na primer, su standardi zbog kojih se vredi roditi iznova svake nove sezone i pronaći u sebi neiscrpni niz tananih odgovora na njihove varijacije.

Sâm početak je obećavao. Sredinom maja, kad su na poslu krenuli bili ‘letnji sati’, taj prvi petak je bio i bukvalno ostvarenje obećanja na koje se čekalo od prethodnog leta. Savršeno skriptiran, dan je bio prekrasno proziran i plav, i kad je popodne otkucalo bilo moje poslednje minute na poslu, ja sam znala kuda ću krenuti. Put grada, i St George stanice. Tu, preko puta, je L’Espresso Mercurio kafe, koji u foajeu unutra ima parkiranog minijaturnog Fiću. Ostatak dekora je prijatan, i tog petka je bio potpuno prazan, što nisam očekivala. Zatim sam shvatila da imaju baštu po strani i sa tim prvim letnjim danom, sedelo se napolju. Naručila sam bila svoj latte, i izašla u baštu. Bila je prostrana i polusakrivena rascvetalim jorgovanom i drvećem koje je tek razlistalo. Za malim stolom, odakle sam posmatrala druge ljude, zgrade preko ulice, drveće, travu, vrapce i bube – sve – osećaj savršenstva je bio toliko intenzivan da sam mislila da ću vrisnuti. Nisam očekivala da će biti tako lepo.

Kad sam nešto kasnije, na putu kući ali u suštini bez plana, naišla na jednog muškarca koji je stajao nad lejom svežeg raznobojnog cveća i slikao je velikim aparatom, zastala sam i ja da pogledam šta mu je to privuklo pažnju. I zaista, gusti cvetovi intenzivnih boja su bili kao veliki prasak životnosti, svaki pojedinačno, i bilo ih je bezbroj. Kad je završio sa svojim pokušajem da to uhvati, muškarac se okrenuo bio ka meni, prepoznao isti ošamućeni izraz i odmahnuo rukom bespomoćno: ‘Šest meseci crnobelog sveta, i odjednom ovo!’ Svaki okret glave bi uhvatio novi mizansen, savršen i pun otkrića.

Tako je leto počelo, velikim probojem kroz mala vrata mog sitnog života.

Nastavila sam bila sa latte avanturama subotom (i petkom, i nedeljom, a ponekad i dva puta subotom), ali sa toplim vremenom došla je i sezona za iced latte. Nakon više pokušaja našla sam najbolji: onaj prvi koji sam probala prethodnog leta. Boxcar Social ima vrlo jednostavan recept: umesto leda sasutog u latte, oni latte rashlade, kao koktel.  I zatim ga pažljivo sipaju u fotogeničnu čašu, bez leda. Efekat je degustacija perfektno balansiranog majstorstva. Više nisam ni pokušavala da pronađem drugi iced latte za komparaciju. Svakog vikenda bih se spustila Yonge ulicom do Boxcar Social kafea, što je uvek prijatna šetnja, i provela pola sata u njihovoj bašti pozadi. Senku pruža visoko javorovo drvo, i ponekad su glasovi drugih posetilaca preglasni, ili mi se muzika ne dopada puno, ali ništa od toga nema uticaja na neprobojno savršenstvo tog iskustva.

Nedelja za nedeljom su prolazile, smotane u klupko oko vikendâ. Pojavio se međutim jedan neobičan efekat. Da sam još uvek ona klinka iz Valandova, to bih znala, ali nisam više i puno toga se izgubilo. Letnja dosada, ili dokolica, je neizostavni deo leta. Kad je svet tako pretrpan, na najlepši mogući način, permeabilnost bića je lepa osobina. Pustiti duh da se isprazni je dobar način postojanja. Ne i za mene. Postalo je neverovatno lako pronaći savršenstvo. Da će ga pratiti praznina nisam očekivala. Kakav neobičan par, mislila sam. Sada više nisam sigurna da u tome ima nečeg neobičnog. Ali takva kombinacija nije bila dobrodošla. Možda sam se previše asimilirala. Praznina u meni budi strah, ili krivicu. Da sam besposlena, ili lenja, da izbegavam da se suočim sa realnim problemima i situacijama. Što sve stoji, pretpostavljam. Znam. Možda nemam bogat unutrašnji život, pitala sam se. I to znam. Niko ko radi duge intenzivne sate na poslu koji nikada nije zadovoljan nema dovoljno goriva za druge mehanizme. Povremeni uzleti mašte su tek sitna prašina podignuta slučajnim vetrom.

Jednog petka krenula sam bila novim putem, bez određene destinacije. Ona se pojavila usput, kao prijatelj koji nikada neće izneveriti. Izašla sam bila na jednom mestu, ušla na drugom, sedela kraj otvorenog prozora dok se tramvaj ljuljao duž ulica, i setila se odjednom da sam u delu grada gde su momci iz Boxcar korporacije otvorili prošle godine još jednu lokaciju. Adresu sam pogledala na telefonu; bila sam tek ulicu dalje. Kafe je bio na dnu ulice. Bio je to lep hod niz osenčenu ulicu u tihom kraju. Kakva fina radost novog otkrića.

Ja sam u ovome jako dobra; korak po korak, pronađem svoje savršenstvo. I ono se zatim rasprši, pod naletom novog vetra. To je priroda savršenstva. Da sam ovde stigla praznih ruku, do ove stanice pune savršenih prolaznosti, je možda najbolje sagledati upravo iz tog ugla. Kad se tako lep oblak raziđe, šta ostane? Samo ono što smo doneli.

20160708_152759.small

20160708_151807.small

20160708_151652.small

20160708_151939.small

20160708_152000.small

20160826_152612.small

20160826_160006.small

20160826_162852.small

20160826_163124.small

20160729_151549.small

20160717_153233.small