Bez razloga

Pre neki dan, možda je čak bio vikend, jer tada opustim misli kao teške pletenice tradicionalno dobrih priča, razmislila sam bila blago o sopstvenoj metamorfozi i razumela da ima puno dodirnih tačaka sa Kafkinom. Iako je, verujem, sva razlika oko dodirnih tačaka između jedne i dve. Ako imaš dve, ne treba ti više. Nije realiizacija bila strašna, ni metamorfoza nije bila, prosto se dešava. Promena. Da se ponavlja i da se prepoznajemo u ulogama kroz koje su drugi prošli, to je rekla bih najgori deo. I ujedno najsmešniji. Kapiram da je svet trenutno zauzet nepravdama – raskrinkavanjem i stvaranjem novih, najčešće od strane jednih te istih aktera, velikih i malih – i jedini trajniji efekat takve tiranije je manja digestivna smetnja.

Biti u metamorfozi je kuriozitet, a inače ni dobro ni loše. Tako je uostalom i sa ostatkom života. Navići ću se. Tamo gde se nisam promenila ništa neće pomoći. Zaista je teško zamisliti da smo stvoreni od zvezdane prašine. Da u trilion ćelija protoni i neutroni žive u tesnoj domestično-napetoj atmosferi dok elektroni rešavaju i stvaraju krize svetlosnom brzinom, i sve to među susedima koji nikada ne spavaju, niezbežno vodi ka pitanju – zašto? To je zaista velika komplikacija oko nečega što je tek obična stvar. Život i ništa drugo.

Gledala sam pre nekoliko meseci film ‘La vie et rien d’autre’, autor Bertrand Tavernier. Veća brzina elektrona i sudari bezumlja, ali sve manje više isto. Magičan film od blata, kiše i sivila, između života i smrti. Dobro mesto je biti između života i smrti. Dah i otkucaji srca, toplina usred najhladnijeg mraka. Život sve ispuni.

Početkom decembra bila sam na poslovnom putu. Nije bilo jednog dobrog razloga za taj put, ali nije bilo ni razloga protiv. Put je bio vrlo kratak, i odveo me je bio u Westfield, New Jersey na jednu noć. Bilo nas je četvoro, i među nama ni jedan dobar razlog za put, ali Westfield mi se dopao. Kažu da je Princeton lepši, u što ne sumnjam. Nije bilo vemena za više, verovatno nije ni postojalo više; dve ulice lepo osvetljene, sa toplim izlozima, liče na kulise filmske produkcije; gostionica u kojoj sam imala sobu, foaje kao prenatrpana dnevna soba usred koje se raširila visoka jelka; hladno jutro i poslastičarnica zgodno smeštena za brzi latte i kolač umesto doručka; odlazak na poslovni sastanak duž praznih ulica i lepih kuća dobrostojeće suburbije, zatim dalje na aerodrom. I to je bilo sve. Sada se vratim povremeno u mislima u Westfield. I to bez razloga.

Obećanje

Nekoliko godina unazad, možda i celu deceniju, zapitala sam bila sebe retorički šta bih zaista radila na poslu koji sam tada tražila. Možda je neophodno objasniti, možda nije, da ga nisam tražila jako ozbiljno, bar u intimnim trenucima introspekcije, što je bilo razumljivo. Bila sam prinuđena da zamenim nezavisnost za njenu suprotnost, i mada je prisila bila ekonomski ozbiljna – a koja je ozbiljnost akutnija od nje – ja sam se u duhu borila do poslednjeg daha.
Dah nije bio poslednji, i nezavisnost ni blizu ideala. Deceniju kasnije mogu da izmerim sopstveni stav.
Ili poetiku očajne situacije.

Tada je to glasilo ovako:

What would I do in a job?
Lie and cheat in small ways
about minutes of my break
or the quality of what I am selling
listen to my colleagues with my ears shut
participate in the social life of the hive
and not do my share…

Nisam puno promašila. Sa izuzetkom prevare oko pauze. I uglavnom ne moram da prodajem ništa, što je veliko olakšanje, jer to što moja firma prodaje je najčešće loš proizvod brzog, inkompetentnog i neprofesionalno obavljenog ugovora. Usput je nestala iluzija o sopstvenoj toleranciji, putem kompletne ekstinkcije.

Poslednjih šest godina u korporaciji je otkrilo moj solidno spartanski karakter, i netrpeljivost prema svemu ostalom. Psihološka trauma stoji iza toga, što je dosta tipično. Naime, ja sam tako duboko nesrećna zbog izgubljene nezavisnosti, i praktičnog zatvora u kome boravim, a o društvu u zatvorskom krugu da ne počinjem, da ubijam sebe radom i zalaganjem. Kako vreme odmiče, sve više. Kako je klinka odrasla i ja pokušavam da odahnem, još više. Kako otkrivam probleme, svi posledice nebrige i inkompetencije, još mnogostruko više. Ispada da su sve nakaradnosti ljudskog ponašanja u korporacijama izgovor da se potrudim. Mom duhu, sa njegovim brojanjem daha i elegijama nad slobodom, nekontrolisano negativna reakcija na različite sumnjive rabote, promašaje i mane koje uočavam i za koje nisam uspevala ranije da nađem pravi izraz je neočekivano naletela na rešenje – postati workaholic. Kako problemi uvek dolaze u masi, ja sam se neočekivano našla u idealnoj situaciji. Ne izmiče mi halucinatorna dimenzija tako šupljeg objašnjenja, ali retko šta mi izmiče je jedna od kletvi mog postojanja. Jedini efekat na koji se može računati je da ću se ja potruditi još više.

Kompenzacije?
Ljudi me se boje, pokušavaju da mi zabiju nož u leđa, ili se drže po strani. Davno sam raščistila sa dopadljivošću, leđa su mršava, i držim se uljudnosti kao jedine slamke humanosti koju vredi gajiti. Zaista je neverovatno da ta osnova civilizacije nikako da uhvati trajnijeg korena među ljudima. Svi bi da budu voljeni, popularni, prihvaćeni… Please and thank you imaju puno više efekta. I manje koštaju.

Razmišljala sam pre nekoliko godina, ili deceniju, o priči iz domena fantastike u kojoj žene nakon rađanja i podizanja dece dobiju da vladaju svetom. (Svi mi imamo svoje slabosti). Naravno priča se dešavala na drugoj planeti. Na ovoj, ni žene ni muškarci ne postaju pametniji sa godinama i iskustvom. Oni bi trebali, ali ne dešava se. Infantilnost u kojoj smo ogrezli je nepremostiv hendikep. I tako, verujem, ovo što se meni dešava je pokušaj da vladam svetom. Ili bar prevaziđem hendikepe koji su mi zapali slučajem, lošim izborima, i nepovoljnim rasporedom ljudi oko mene. Da se svet opire je mala smetnja (izluđuje me). Da sam ja voljna, i željna, je najbolja stvar koja mi se desila unazad nekoliko godina, ili deceniju. Ne pamtim više energije, veću ambiciju, ili upornost. Da stojim ispred neprobojnog zida je možda klasična lekcija, ali dosta je bilo lekcija. Ništa u životu nije postalo bolje, mogu da posvedočim. Da je to okov, očekivati da stvari postanu bolje, nisam očekivala. Ali šta su drugo očekivanja. U ovakvom ubrzanju, nemam vremena za očekivanja. Osim toga liste su sve duže, ubrzanje veće, i  prtljag sve lakši.
I will not go gently.
But light, and swift and fearless.  

Vintage

Ove godine postala sam 30% pametnija.
Bila je to jako dobra godina.
I dobrih 45% tužnija.
Ponosna sam na onih prvih trideset posto.
Toliko ponosna da kad dodam ponos, procenat dostigne 55.
Što zaokruži celu stvar na 100.
To je daleko najbolji deo.
Gotovo. Radnja je zatvorena, i godina završena.

Iza zatvorenih vrata počinje svođenje računa.
To obično potraje. Ja izbegavam i odlažem, ali ne dalje od 30. aprila.
Tada se polažu računi državi na ime poreza.
Stvari su puno fleksibilnije u realnosti, kao i u svakom režimu.
Ja sam režim. I znam puno o fleksibilnoj prirodi realnosti.
Kao i o neophodnosti završnog datuma – kraj aprila, kraj decembra, i slično.
U suprotnom, novi početak nikada ne bi dobio šansu.
Korupcija režima je nesaglediva.

Prvi deo godine je bio naročito pogodan za porast pameti. Postala sam pametnija u post-eksplozivnom rasulu nastalom oko jedne dobre ideje, naročito kad sam sagledala koliko toga ne znam. Ne pamtim kad sam poslednji put bila tako uzbuđena oko nečega. Nebrojeni sati su prerastali u dane, oni u nedelje, gubila sam na težini, oslabio mi je vid, ali pamet je rasla kao deca u igri, i život pod suncem.

Tuga nije imala omiljeni mesec ili period. Raširila se bila kroz celu godinu, prilegla kao korozivna potkošulja, parazit koji me neće ubiti. I ona ima svoje erupcije, koje zalepim što pre mogu, u nadi da će lava pod tankom kožom biti strpljiva još neko vreme – ovo nije dobar trenutak.

U međuvremenu je svet gurao dalje svoj teret. Kamen za svakoga će se sigurno naći.
Sa svog mesta, uzdignuta par centimetara akonto onog prvog procenta, posmatrala sam pokrivenih očiju.
Nikada nije bilo više ljudi na svetu, to je činjenica.
Nikada većeg masiva neznanja. I to je činjenica.
Kakva neverovatna prilika za rast pameti je neznanje.
Početak nesagledivih mogućnosti.
Ali nije pamet. Ne, neznanje to nije, čak ni kad se preruši, uplati za VIP sedišta, i viče glasnije od svih. Odnosno, da neko ustane i kaže pred ovako velikom publikom ‘Ja ne znam. Praktično ništa. I zbunjuje me, brine i straši sve ovo što vidim. Mora da postoji način da razumem nešto od toga,‘ bio bi to dobar početak. Još nisam naišla na jedan. Umesto toga, svaki od bezbroj glasova koji se nadmeću na bezbroj kanala svakodnevno je stručnjak. U materiji slomljenog srca do ljudskih prava i kozmičke istine.
Planeta hrli kroz Svemir, i na njoj sedam+ milijardi stručnjaka. Zenit znanja, svaki pojedinačno.

Napisala sam bila jedno pismo pre par meseci. Zatim još jedno. Nisam godinama i odjednom dva pisma zaredom!
Treće, nenapisano, je bilo upućeno meni, i u njemu je bilo sve što nije stalo u prva dva. Zaboravila sam bila da je to slučaj kod pisanja pisama – jedno se pošalje i ostane kopija od svega nedorečenog. U ostatku vremena nova pisma će izneti na površinu, i smestiti u reči, deo toga nedorečenog, i tako će se graditi most između dve tačke koje Pošta posećuje. Most je pre toga postojao kao crtež, ili je stajao tek započet, malo urušen vremenom. Iz nedorečenog, iz neznanja, i uvek između samo dve tačke u jednom trenutku, može se nešto stvoriti. Nijedan most nije završen, ničije znanje nije permanentna struktura. Niti svrha. Tek put kojim se može proći.

Bila je ovo jako dobra godina.

Nova poznanstva – nastavak

Tefi u sećanjima putuje od Moskve do Kijeva i dalje do Crnog mora usred Revolucije. Sigurno je namerno izabrala bila pisanje u prezentu, kao poruku u budućnost, jer svaka rečenica se uzdigne sinematično u scenu koja se odvija upravo sada. I publika nije odvojena ničim što se ne bi moglo srušiti jednim lakim potezom istorije. Usred rasula koje se odvija u prezentu, ona pominje košnicu zbunjenosti i omena, od otvaranja novih pozorištâ i osnivanja magazinâ jednog dana, koji nove vlasti zatvore sledećeg, do pesničkih večeri punih emocija kojima niko ne sme da dâ ime, sa mladim ljudima željnim da polože živote za stari svet, i starim u bekstvu ka novom životu. Sto godina kasnije i ja sam bila na jednoj pesničkoj večeri, dok je daleko širi svet u pokretu, gonjen dugim nizom nepravdi koje počinju da liče na aristokratske titule. Što duža lista nepravdi, uzvišeniji lik/narod je u pitanju.

U mom životu, prošlo je deset godina od poslednjeg susreta sa pesnicima. Nisam očekivala da će se sećanja vratiti tako sveža, i da je sve manje-više isto. Ima talentovanih, i onih drugih. Debeli sloj taštine na svakome. I godinâ, bar kod većine. Miks konformista i outsajdera, iako bi bilo teško videti razliku među njima i sa debljim naočarima. Izuzetak je jedan mladi autentično ludi pesnik. Nije jasno da li više krvari u sudarima sa mekim zidovima udobnog pesništva, ili među neprobojnim zidovima sopstvenog uma. Mlada besna crnkinja i njena borbena epika – zaista sjajno, ali isto to sam čula pre deset godina od jedne vrlo slične Amazonke. Danas ‘Amazon’ znači nešto sasvim drugo i operiše sa neprobojnom sigurnošću plaćanja. Bio je i jedan pesnik koji je počeo naraciju kao žena a završio kao trans, vrlo vešt u izvođenju i zeitgeist-u. Jedini zaista zanimljiv karakter je ličio na ostarelog britanskog glumca kome nisam mogla da se setim imena, i oko koga se osetila aroma intelektualne perverzije, i još pet-šest drugih. Dopao mi se bio još više zato što je pesnik sa kim sam došla osećao duboku averziju prema njemu. Do kraja večeri bilo mi je drago da ih ostavim sve za sobom.

Od tada razmišljam o povratku. Jedina misterija među ovim ljudima je – šta ih okuplja? Talentovani trpe netalentovane, crni bele, mladi stare – i obrnuto. Jasno je da su netrpeljivost i divizije bar toliko duboke koliko i one koje su nekada vodile ka revolucijama, ili ove svakidašnje, uprkos zatrpavanju kojima nas guše ‘progresivne’ administracije. Ali svi su redovni. Niko to ne bi morao da trpi iz ljubavi prema poeziji. Daleko bolja će se naći na stranicama knjigâ lako dostupnih (naročito putem Amazona). Verovatno je nešto sasvim prozaično u pitanju, kao što uvek jeste sa ljudskom psihologijom. Ponekad nije. Misterija nije vredna Šerloka, i meni je tek blago pikantna zagonetka koja može da ostane nerešena, kao što jeste i pre deset godina. Strah koji je gonio Ruse da se okupe oko poezije, ili teatra i literarne reči, strah da će se u revoluciji izgubiti puno više od poretka i materijalnog dobra, možda nije puno drugačiji od straha ovog samozadovoljnog sveta. Milion puta urgentniji, i neuporediv, strah u Revoluciji koja je trebala da bude bolni i biološki realan ekvivalent rađanju Utopije, i strah u nazovi-ostvarenoj Utopiji udavljenoj slatkišima u jeftinom preticanju, su možda istog porekla – o gubljenju nečeg esencijalno humanog. Da se oko tako nečega okupe pesnici, i talentovani i netalentovani, je tek jedan od pokušaja da se ublaže efekti straha tako golemog.

Nova poznanstva

Likovi u mojoj tašni su davno postali menažerija. Pošto sam vrlo stroga po pitanju veličine, i težine, knjigâ koje ću poneti unutra, proces eliminacije ide vrlo lako. Bezobzirnost, jednom kad se uvežba, je zanimljivo oruđe. Sa mnom putuju gradskim prevozom od proslavljenih velikana do zaboravljenih talenata, iako je govoriti o zaboravu danas, u doba Amazona, anahronizam. Sve se može kupiti, je postala realnost. Da li je to bio kraj i prethodnih civilizacija? Moguće.

Kad tokom kratke pauze za ručak izvučem knjigu iz tašne, to je trenutak pravog preobražaja. Jer iz uloge intenzivne melodrame što je moj posao, a pretpostavljam i svačiji tuđi (ljudska posla, u prevodu), uđem u sasvim drugačiji svet, i novu ulogu. I taj prelaz je vrlo delikatan. Ne iznesu ga jednako dobro svi likovi, ni pisci. Recimo, Montenj. ili Prust. Oni su imali sve udobno vreme sveta, ja sedim na neudobnoj stolici i imam 20 minuta, koje će verovatno bar jednom prekinuti neko ko misli da čitam zato što nemam sa kim da razgovaram. I bez pitanja da li mi treba društvo započnu razgovor. O sebi, čemu drugom. Kad oni konačno odu, i ja pokušam da nađem mesto na kome sam bila, Mišel i Marsel me nasmeju. I oni pričaju o sebi, čemu drugom. Nekoliko dana kasnije, možda i celu nedelju, mesto u tašni se isprazni i otvori za nove likove.

Moji omiljeni ovog leta gospodnjeg su neobičan par. I vreme kome pripadaju je bilo tek generaciju-dve u razmaku, ali svetovi su se izmakli i odmah zatim urušili u tom tesnom prelazu, baš negde ovih dana sto godina unazad. Šerlok je ispao lepo poznanstvo, i tako neočekivano. On je oduvek bio tu, obnovljen u medijima svakih nekoliko decenija, ali prošle su sve ove godine dok ga jednog dana nisam spustila u tašnu. I postala instantno privržena. Tefi je ime za koje nisam ni čula bila sve do pre mesec-dva. Doroti Parker pred-revolucionarne Rusije, literarna zvezda zaboravljenog sveta, koji je samo delom nestao zbog apokalipse koja se odvijala u to vreme. Uostalom, šta je apokalipsa više ili manje. Kako vreme odmiče, i srećem sve više ljudi, mutne stvari postaju jasnije, i to je velika šteta. Jer naći se u đubretu znači biti u đubretu, ništa više. Zaborav koji je od puno težeg tkanja je tipičan za mržnju koju je izazvala Ruska revolucija, i koja jedan vek kasnije nije ni gram tanja. Sve to na stranu, i ne tiče me se uostalom, ne više od bilo kog drugog smrada kome nisam uzrok -Tefi je glas tako blizak, vispren, i čist, da transformacija tokom 20 minuta instantno otvori kanal između vremenâ i svetova, i na tom veštačkom bulevaru se može smejati, i plakati, i užas je uvek za petama, i srcâ nebrojenih ljudi se lome i zvuk odjekuje i danas kristalno jasno, jer sve je uvek tu, u tašni i mrvicama na dnu koje su ispale iz otvorenog pakovanja čokolade i zavuku se pod nokte kad pipam naslepo da izvučem još jedan komadić, i proverim da li ima lešnike, dok čitam i postojim negde drugo, u ulozi koja mi puno više leži iako nisam načisto gde smo, ni tašna ni ja ni cela ova menažerija likova i svetova, tako ljudskih, i zatim siđem ovde gde mi je ljudi previše i apsolutno ne znam kako pomiriti apokalipse i melodrame, ni u sebi a o svetu da i ne govorim, i da li vredi uopšte i probati, kad su one tek različiti aktovi jednog istog komada, ali goni me nešto da probam, iako poriv slabi, i zbog toga mi je drago, i nije, jer ništa nije isto i nikada više neće biti, i to nije ništa neobično a ja bih volela da jeste. U neobičnom se lakše prizna. U običnom – ne.

Poslednji tango

Rachel’s Cofee Shop je middle-of-the-road kafé. Da se nalazi u mid-town-u nije samo koincidencija, sâm deo grada je takav. Konformizam i srednja klasa (prilično iznad proseka) u skladnom braku, što je pretpostavljam esencija stremljenja na tom nivou. Da ne bude zabune, ja nisam protiv ni konformizma ni srednje klase. Osim toga, danas su to vrhunci dometa ljudskog duha. O srednjoj klasi se pišu disertacije, zbog nje se vode ratovi, i celi svet se savija pod teretom ideje i ideala srednje klase. Osveta osrednjih i mediokriteta, po nekima, prirodna težnja ljudskog duha i organizma, po većini. Još jedna klarifikacija ovde, iako više opservacija – srednja klasa je i dalje ‘drugi izbor’, utešna nagrada, prva pratilja. Sâmo njeno ime to i opisuje i objašnjava. Ona na vrhu, to je klasa u kojoj svako vidi sebe, ali je mesto u sredini humanije na CV-iju.

Mi živimo u mid-town-u, i sasvim je udobno. Nasilje je vrlo retko i niko se ne boji, čisto je i održavano, nepoznati vam požele dobro jutro, i mada je imigranata sve više poslednjih godina, niko ne brine da će ovo postati monohrom ili geto, pa je miks ljudi šaren , što je daleko najbolja boja.

Nazad na prvu rečenicu. Odluka da svratim u kafé je bila spontana, i kako je dan bio i hladan i vetrovit, udobna sedišta i blaga muzika su bile prijatan prospekt. Iako Rachel i društvo ne prave dobar latte. Ja im to ne zameram, vrlo su fini i prijatni ljudi. Dodam malo mleka, i sve je bolje. Dobila sam i fino sedište. Gustirala latte s mlekom, malo čitala, i kad je muškarac do mene krenuo da se prema za polazak, desila se mala varnica konverzacije, i on je ostao duže nego što je planirao, a meni je već prijatan dan postao još lepši.

Ispostavilo se da je pesnik. Ima i pravi posao, ali on najbolje zna šta zaista jeste. Ja poslednjih dana i nedelja razmišljam o tome kroz koju od rupa je istekao moj poetski duh, inače se uvek predstavim kao hemičar kad neko pita. I to ispadne kuriozitet, uočila sam. Razgovor je bio širok geografski i kontekstualno, naročito sa kratkim vremenom oko njegovog odlaska, koji je on odložio, pa još jednom, i na kraju je morao da krene ali ne pre nego što je rekao ‘you are magnetic’. Eto zašto su pesnici neophodni. Istina je da je razgovor povrh doze espreso kafe (organic & fair trade) bio veliko zadovoljstvo i za mene. Pesnik je imao fin senzibilitet i konverzacija u svom tesnom obimu je tekla spontano i putevima kojima dugo nisam prošla.

Kod kuće sam pustila muziku i plesala satima. Radila sam i druge stvari, ali one su se dešavale u prekidima muzike i pokreta. Da plešem u dnevnoj sobi je moje normalno stanje, i nije uopšte retko. Uglavnom se dešava kad sam dobro raspoložena, ili kad mi je potrebno da podignem sopstveni duh (i nikad ne razočara), ali danas je bilo još bolje. Zadovoljstvo impromptu razgovora sa pesnikom je bilo veće nego što sam mogla da očekujem od ove nedelje. U čemu je to zadovoljstvo ležalo je bila tajna uspešne formule. Kad jedna rečenica otvori vrata, i kroz njih prođe osoba sa druge strane pa otvori nova, i taj odnos, vrlo sličan plesu, nastavi da osvaja prostor i vreme, bez pritiska da promeni konfiguraciju bilo čega ili pronađe sebi druge primene, već se zadovolji trenutkom u kome postoji, i opstaje u njemu kao u savršeno balansiranom magnetnom polju.

Kao i svaki put, kod ovakvih razgovora ili plesa, pojavi se i seta. Zato što sam prestala da idem na ples pre nekoliko godina, i prestala da razgovoram sa ljudima i pesnicima otprilike u isto vreme. Na plesu je sve postalo jednolično, osim plesa. Poslednji čas na kome sam bila je bio tango. Lina, partner u instruktorskom timu, je imala modricu ispod oka tog dana. Ples nikada nije samo ples; ni modrica nije. Imala sam i ja jednu pre više godina, i desila se bila u sudaru iz koga smo izašle neoštećene velikom srećom, ali nisam bila ubeđena da je Lina dobila svoju modricu na sličan način. Nisam znala da neću ići više, ne tada, ali sam sledeće nedelje odložila bila, pa još jedne, i posle toga više nije imalo smisla. Razgovori su prestali a da nisam primetila.

Nedostaje mi, ples između jednakih, kao i razgovori. Solo ples, i teme kroz koje nalazim svoju poeziju su put samo moj, kroz svemir i njegov gusti mrak. Da se vrata otvore povremeno ka drugim svetovima, u blagim sudarima ličnosti i senzibiliteta, je lak prtljag za poneti. Dobiju i oni nešto moje.

Između svega i ničega

Potrošila sam malo bogatstvo na torte. Prvo sam naručila jednu za isporuku na adresu trošne kuće u kojoj klinka sada živi studentski život sa još četiri devojke. Uprkos tolikom broju devojaka (plus jedna dodatna u poseti tog vikenda), nisam mogla da računam da će neko biti kod kuće kad torta stigne pa sam pripremila plan sa jednom od cimerki. Sve su bile kod kuće, i klinka u WC-u, pa kad je izašla i videla ih kako sve stoje okupljene oko nečega što je iz daljine izgledalo kao mala vatrica, prišla je da vidi šta se dešava, i one su zapevale Happy Birthday i uhvatile par sekundi video kamerom koje mi je ona pokazala i ja bila vrlo zadovoljna da je plan tako lepo uspeo. Zatim je klinka došla kući da proslavi isti praznik, i ovu tortu je očekivala, ali kako su posete kratke, otišle smo bile zajedno da je pokupimo, samo je ona iz pristojnosti okrenula leđa da ne vidi celu transakciju. Otišle smo zatim dalje da obavimo još par stvari sa tortom u kutiji i kutijom sa tortom u kesi, i od par stvari jedna je uspela a druga propala, međutim dan je bio lep i mi vrlo dobro raspoložene, pa kad smo stigle kući i ja izvadila kutiju sa tortom iz kese (i ona opet okrenula leđa iz onog istog sentimenta opisanog prethodno), shvatila sam da se torta nakrivila, ne u kesi ili u kutiji već pola torte je krenulo bilo u jednom pravcu a ostatak se čvrsto držao kutije i osnove.

Torta je pre klizanja izgledala tako savršeno – bledožute boje nežnog krema, sa pravim ljubičastim cvetom dan-i-noć povrh, i tankim čokoladnim krasnopisom napisanom porukom Happy Birthday – da je klizanje samo dodalo malo karaktera tom savršenstvu prilično nestvarnom. Sada su se videli slojevi unutra, jedan bele pene, pa jedan još bleđe žute, zatim jedan tamnoljubičast od kupina i na kraju osnova biskvita od badema, belog sa ivicom blago oprljenom u pečenju na blagoj temperaturi. Tako intimno zagledanje torte je samo još više uvećalo čuđenje nad veštinom poslastičara. Smestila sam je u frižider sa nadom da će se malo učvrsnuti i ja uspeti da joj povratim nešto dostojanstva. Nije se učvrstila i ne znam otkud uopšte ideja da bi, torta od penušavih slojeva, ali sam uposlila nežne manevre i pogurala je malo nazad na postolje, što je išlo vrlo nevoljno, jer, shvatila sam, ovakve torte ne gube dostojanstvo, kao što se i ne učvršćuju – prosto se takvi pojmovi ne primenjuju na njih. Ona je i tako poluskliznuta izgledala kao minijaturno remekdelo. Svećice su bile rogobatni kič u poređenju, od parafina sumnjivog kvaliteta, i u toj fazi je brzina bila kritična, pa sam ih smestila oslonjene jedna na drugu, zapalila brzo i iznela tortu u dnevnu sobu pevajući Happy Birthday, u čemu mi se pridružio ostatak društva. Klinka je bila vrlo srećna, i torta zadovoljna obavljenim zadatkom, jer takva je vrsta torte bila u pitanju: profesionalna, sa penom od meda i kremom od šafrana, ostatak opisan prilično nevešto iznad.

Vikend se završio, klinka se vratila trošnoj kući i svojoj sobi u potkrovlju, i ja sam ostala u dnevnoj sobi visoko iznad ulice da razmišljam o tome kako neki susreti baš ostave utisak na nas, bez većeg truda sa one strane, naprotiv – sâmim prisustvom, kvalitetom i urođenim dostojanstvom, performansom i u nepovoljnim okolnostima. Prisećam se iznenada torti iz detinjstva. One su uvek bile za specijalne prilike, i mada su prilike već postojale i služile kao osnova za proces priprema i slavlje, istina o prilikama je da one dobiju na važnosti upravo zbog tih priprema i pažnje. Vidim jasno mamine vešte ruke i koncentraciju sa kojom dodaje završne finese torti. Magija nije izgubila ništa sa godinama. I ja sam se trudila da ne gledam i ne narušim tradiciju i pristojnost koje se duguju takvim važnim ritualima. I mada su ovi današnji poslastičari virtuozi u kompetitivnom polju Instagrama, sve je oduvek isto, sa te strane, tamo gde se magija stvara. Sa ove, mnogo toga je izgubljeno. Ono što ljudi izgleda retko razumeju je da se nikada ne može sve izgubiti; sve je jednaka mera kao i ništa, koje je jednako nemoguće jer se uvek nešto gubi. Šta stane između tih krajnosti koje su jedno te isto i uopšte ne postoje? Previše.