Pop balada

Moj duhovni život verovatno može da stane u tri akorda. Ona ista tri u korenu pop muzike. Zavisi ko gleda u akorde, ili ih sluša, nesumnjivo ima značaja; puno ljudi shvata pop muziku jako ozbiljno. Ja ne spadam u tu grupu. Ne zbog same muzike, koja ume da napravi čudo od ta tri akorda, već zato što sam vremenom naučila da ono što većina uzima ozbiljno je verovatno parkirano dosta daleko od zaista bitnih stvari. Hoću da kažem da postoje univerzalno bitne stvari, i ostatak je pop. Uostalom meni moj duhovni život nije beznačajan, ali ne mogu da ignorišem daleko veću činjenicu da je zaista bez ikakvog značaja. Ima izvesne duhovnosti u toj bestežinskoj zoni, ali ne i značaja.

Da se već godinama zabavljam posmatranjem sopstvenog pupka je, ispostavilo se, daleko zabavnije od posmatranja drugih ljudi. Nije do pupka; pre je u procesu usporavanja, tišine, i očajne dosade postojanja. Ako uspem da zabavim sebe u takvom stanju – a uspelo je nebrojeno puta – znači da mogu da stvorim malo zlatne prašine od ničega, ili dva-tri akorda. Što je verovatno sasvim pristojna definicija popa. On nije popularan zato što je pristupačan svima, već zato što je svačiji, na nivou gde ljudi ne žele nužno da sretnu druge ljude. Pop nije moja najbolja strana, bar mislim da nije; ali je vrlo moguće da jeste. Ostavljam polako sve to za sobom. Da sam ekvivalent pop balade nije nešto što će me dovesti do suza.

Jedina autentična vrsta otpora koju vredi kultivisati ovih dana je smeh. Ne potsmeh – to je bitna distinkcija; potsmeh je ozbiljna disfunkcija. I smeh postaje sve ređi. U svetu gde komičari uzimaju sebe ozbiljno, i svi drugi slede njihov primer, smeh je redak lom u rigidnom sistemu koji je ubeđen da je sasvim nov i ne liči ni na jedan prethodni. Hahahaha! OK, to nije smešno. Ali povremeno nasmeje. Međutim daleko najbolji sport ostaje nasmejati se sa sobom, ili sebi, što nosi jednu finu odliku dobronamernosti. Ne znam za druge, ali ja se trudim da postanem bolji drug sebi; često puta nemam boljeg pa je u pitanju bazična uljudnost Početkom meseca dobila sam bila priliku – našla sam se bila u Njujorku na jednu noć. Bilo je hladno, i nisam praktično stupila napolje, niti sam imala više od sat-dva za sebe, koje sam provela u hotelskoj sobi sa upaljenim televizorom pred spavanje. Ali sve je to tek mizansen. Tri akorda su dobila bila dobru akustiku u toj sobi. Hotelske sobe slede obrazac i dizajn koji je vrlo privlačan. Mnogi im zameraju da nemaju karaktera ili dubine, što je jednako zaključku da mesec nije sunce. Za mene je sve suprotno. Svaka hotelska soba u kojoj sam bila je instantno bila ispunjena mojim karakterom i mojom dubinom, koji su jedva dočekali da se nađu u drugačijem enterijeru, bace na krevet, poziraju pred ogledalima, zasvetle pred uglancanim kupatilom, i sada već klasično – uhvate svoj odraz. Hotelske sobe su lep omaž prolaznosti, možda su zato tako skupe. Vredi platiti za očigledne lekcije koje niko ne želi da nauči u svojoj kući.

Ne postoji bolje mesto na svetu od svoje kože kad se u njoj osećate dobro. Meni se to redovno dešava u hotelskim sobama. I uvek se nasmejem na tom istom mestu, jer šta drugo uraditi sa tako dobrim osećajem. U Njujorku treba dodati još jednu crtu – Njujork je seksi, i slučajni putnik u tom gradu se neizbežno podigne malo na tom toplom vetru. Ako se može stvoriti unutrašnji život od tri akorda, a može, i napisati jedna seksi priča u tom istom rasponu od dva-tri koraka, zar postoji nešto što ne mogu – zapitala sam bila sebe zagledana u svetla metropolisa. Svaki razgovor koji vodim sa sobom je običan pop refren, i ponekad uhvatim sebe kako nesvesno dajem ritam.

20180107_195535

 

Advertisements

Bledi trgovac

Nije loše baciti pogled za sobom s vremena na vreme. U ovo doba godine toliko ljudi radi upravo to da im verovatno promakne blago-komična ilustracija da dok mi gledamo u drugom smeru planeta i dalje leti svojim tokom je u suštini dokaz da joj mi ne trebamo. Sigurno ne kao kormilari ili kapetani; ni planeti ni bilo kome drugom. I još jedan da smo i planeta i mi na auto-pilot funkciji: ona u krug a mi u pravolinijskom putu ka neizbežnom. Ima i većih i boljih dokaza, ali kao i svi drugi dokazi, oni imaju efekta jedino kod onih koji obraćaju pažnju i žele da saslušaju. I najveći optimisti će se složiti da mi kao vrsta imamo problema sa tim konceptom.
Svejedno je pogled unazad dobra ideja.

Za mene je ovo bila izuzetna godina. Bilo je pozitivnih uspona, onih koji su se probili kroz svakodnevnu maglu i smog i izašli na suncem obasjane samite. Najveći deo godine je bio prezasićen poslom. Osim onog redovnog, i jednog neredovnog, dodala sam još jedan neredovan. Ko zna kuda to može da vodi, ubedila sam bila sebe. I prilike se ne smeju propuštati. Prilike nikada nisu ono što se čini na prvi pogled, kao i ljudi uostalom, i jedina njihova svrha je da ubede naivne. Kao i ljudi uostalom.
Životinjska vrsta trgovaca, to smo mi.

Uprkos životnom iskustvu ja sam bledi trgovac. Stavim malo šminke da pokrijem takvu slabost, i provedem dosta vremena u samoanalizi, da bih na kraju uvek stigla do istog zaključka: još uvek ne znam šta bih u stvari volela da budem. Takvo priznanje izbeli i poslednje tragove prirodne boje, jednakim delom šokantno i sramotno, i ja ga brzo zatrpam, povećam dozu veštačkog rumenila, i uložim maksimalne napore u podizanje sopstvenog trgovačkog statusa. Ova godina je prošla u takvim aktivnostima. I sledeća će nastaviti istim tempom; ovo što sam započela se ne može sada zaustaviti. Ubedila sam sebe da je ovo poslednji put. Ako ne uspe, odustajem.
Možda je ljudski odustati, ali nije životinjski.

U protekloj godini je dobar deo mog truda dao dobre rezultate u kreativnim konceptima. Bilo je naporno, i uložila sam puno više novca nego što sam nameravala, ali rezultati su pristojni. Da sam daleko više sposobna kao zanatlija nego trgovac znam od ranije. Da zanatlije uvek stradaju u prisustvu trgovaca, i to znam.
Životinjska vrsta trgovaca i zanatlija. Ne mogu jedni bez drugih, kažu biblioteke i zvanični bilteni. Nonsense. Trgovci mogu da prodaju ništa i prosperiraju; zanatlije ne znaju ništa drugo osim robovanja u takvom sistemu.

I jedni i drugi su okruženi besposličarima. Trgovcima su oni najveći deo tržišta; zanatlije niko ne pita. Besposličari su idealni proizvod civilizacije. Pošto ne mogu da opstanu van nje, svi napori civilizacije, kao svakog brižnog roditelja, su fokusirani na uzgajanje besposličara. Oni su zaslužni za rast ekonomije i proliferaciju novih profesija; oni hrane javno mišljenje i obrt medija; na njima se ljudski eksperiment lomi i samoobnavlja svakodnevno; oni su cilj kome teže novi naraštaji – idealno ljudsko biće u idealnim uslovima.
Životinjska vrsta trgovaca i zanatlija koja je stvorila besposličare. Verovatno su i trgovci i zanatlije mislili da je to najbolje što se može stvoriti. Ili nisu misilili, što je tipično za ljude.

Ove godine sam sišla dublje nego što sam očekivala. Možda je to bila posledica konačnog otkrića i razumevanja fenomena bespoličara. Približila sam se svojim životinjskim instinktima, i među njima ću provesti ostatak svojih dana. To nije naročito udobna lokacija, ali i ne zaslužujem bolje -i ja sam započela bila sa ambicijom da budem besposličar. Tako nas uzgajaju, napune idealima, i puste u svet polupismene. Obično je to dovoljno. Samo se desi ponekad da okolnosti i prirodni porivi pojedinca dovedu do raskršća na kome se postave teža pitanja. Pa još jednog, i još jednog..

U tradicionalnom duhu poslednjeg dana jedne godine, kao na kraju svakog putovanja, vredi se okrenuti ka zalasku i zahvaliti se za život u ovom krugu, za dobre i loše prilike. Zahvaliti kome? To je obično lakši izbor među Velikima, ali treba zahvaliti i sebi. Jer niko drugi nije izgurao svaki dan, i dobar i loš, već životinja u nama. Na ljudsku prirodu ja ne bih računala.

Aliens Among Us

Verovatno je neko negde rekao, ali ja ne pamtim, da ovo što mi imamo među nama je tipičan primer. Mistifikacije, recimo. Koja nije naivna, nikada nije. Jer šta drugo reći za ovakav slučaj. Da žene izgledaju muškarcima pre kao vanzemaljci nego kao inteligentna ljudska bića. Ja čak ne mislim da je konspiracija u pitanju, ili nebriga, zloba. Izgleda da postoji jedan visoki zid odbrane, kineski, u muškom biću, iza koga su ženski varvari i pošto ih ne vidi, on može da zamišlja šta hoće. Taj izbor, kao mnogi izbori pre njega, je odveo na pogrešnu stranu. Ne može se poreći, jer postoji dugi niz milenija, izvesna nesposobnost u muškom biću da prihvati da ono što vidi pred sobom, naročito kad je privlačnog oblika, ima karakter, temperament i intelekt. I jedno od toga je ponekad previše. I žene imaju ozibljan defekt – one uglavnom vide ono čega nema. Muškarci poseduju suprotnost tog istog gena. Možda ih to spaja, kokošije slepilo.

Beleške nakon još jednog dana potrošenog zauvek.

Abdikacija

Ja sam kraljica bednika. Tipicne nepravde običnog života, kao loš prevoz i urbano planiranje, na primer, su poniženja i teret koje ne uspevam da prevaziđem. Ne postoji opravdanje koje bi dopustilo svakodnevnim poniženjima da traju duže od jednog trenutka. Osim ljudske prirode. Iza svega je uvek ljudska priroda. I ja imam jednu, i ne razumem zašto je ona teret samo meni; drugima je moja priroda sasvim prihvatljiva, i ne nanosi štetu. Malo se zbune kad kažem ’ne’ (nisu očekivali, pravdaju se), ali se brzo oporave i nastave dalje istim tempom. Verovatno je bitna razlika u tome da se ja ne oporavljam brzo.

Kao kraljica bednika privlačim bednike. Sećam se da je jednom došepao bio do mene ranjeni golub. Ne mogu da kažem da mi je uvek promakla satirična strana uticaja moje leptir kategorije na svetska zbivanja, i ponekad sam se i nasmejala nad celim komadom, ali dosta toga sam previdela u vrtlogu okolnosti i frustracije. Uzvišena pozicija koju niko neće zahteva puno više truda nego što bi se očekivalo. Samo pregurati dan je ponekad olimpijska disciplina. Dan za danom, zahteva kalibar Katarine Velike, što ja nemam. Ja sam među perifernim ograncima sposobnih žena. Moj varijetet stoji na istom mestu godinama iako neprekidno trči. Kad postignem pomak od jednog metra, tako neočekivan uspeh me obori na trenutak, i u tom zbunjenom momentu trijumfa rotacija planete me vrlo vešto vrati na istu poziciju. Filozofske dimenzije tako monumentalnog iskustva ispune dobar deo ostatka godine. Ali ja ne odustajem – do sledećeg privremenog uspeha! Ne znam šta bih drugo radila, da budem iskrena.

Verujem da se moj prvi susret sa crnom rupom desio u dramatičnom svetu ’Kapije’ Frederik Pola davnih dana mog adolescentnog života koji je bio buran jer se uglavnom odvijao u mojoj glavi, i kao posledica čitanja raznovrsnih knjiga. Sve što sam naučila stiglo je do mene putem štampanog procesa, i iz pera drugih ljudi. (Životne lekcije sam puno sporije osvajala). Teror koji sam osetila tada u Svemiru je ostao dugo sa mnom, iako to nije bilo moje prvo putovanje na tu stranu. Možda je to bio prvi put da sam shvatila da sam čitala knjigu za odrasle. Sve knjige koje sam čitala bila već godinama su bile za odrasle, ali nešto u toj knjizi je pokazalo bilo taj svet kao puno prljaviji, i na domak crne rupe koja je bila vrhovna kraljica užasa. Moj temperament je bio bliži drugim temama, herojskim; knjige sa anti-herojima su mi išle na nerve. Nisam mogla da znam, pretpostavljam, da će jedina uloga bar malo nalik herojstvu koju ću upoznati tokom života biti ta da privlačim bednike, kojima niti mogu da pomognem niti sam heroj, već samo jedna stanica kratkotrajnog predaha u dugoj mizernoj šetnji stranputicama. Da im dopustim, oni bi ostali dugo. Oronula deca o kojima treba brinuti. I ta jedina prilika za herojstvo je u suštini nerazumevanje – uprkos mojoj dubokoj sposobnosti za empatiju, ja ne trpim slabost karaktera. Ono što sam uvek videla iza takvih slabosti je gomila laži i samoobmane, i to je nered koji svako mora da počisti sâm. Ili ga parkira negde drugo.

Imam i ja svoj nered, i oko njega se puno trudim. Ponekad me pogled na ostvareni balans ispuni zadovoljstvom, a ponekad moram da okrenem glavu na drugu stranu da se povratim. Retki su trenuci kad nisam brutalno otvorena sa sobom. Sâm izraz prezentuje da je ’brutalnost’ neophodna u takvom odnosu, ali tretman nije uvek brutalan. Ja sam negde na sredini. Kad taj proces evaluacije primenim na ostatak sveta, uz granice poštovanja privatnosti i autonomije, rezultat je da vrlo malo od ostatka sveta želim da vidim ili pustim blizu sebe, koliko je to do mene. Susret sa haosom sveta, kroz koji se živi svakodnevno, kao susret sa crnom rupom kad je svet u glavi mlad, je niz olovnih bisera nanizanih oko vrata. Život kao eksperiment u povijanju leđa.

Pitanje perspektive

Izašla sam bila s posla da osetim ritam koraka i usporim malo ritam u glavi. Obično pomaže. Ako i ne postanu sinhroni svakog puta, misli i koraci dobro poznaju ovu teoriju i odigraju verno svoj deo. Koraci su kritičan faktor: uzbude krv taman dovoljno da svet dobije preliv u podnošljivoj boji. Misli na to nikada nisu imune. Život nije nepodnošljiv, nije čak ni naročito težak; nedostaje mu ono što nedostaje svakom kompleksnom relativno stabilnom sistemu – zašto nije bolji?

Starbucks korporacija ima lokaciju na dva-tri bloka od zgrade u kojoj nas par hiljada radi besmislene poslove i zagorčava jedni drugima duge sate radnih dana. Trotoar koji vodi do kafea je pre staza – uzan i tik uz veliku aveniju kojom automobili voze preko dozvoljene brzine od 60km/sat. Na pola puta naiđe se na mušku cipelu. Let cipele je bio posledica neobazrivog iskoraka druge cipele na kolovoz? Druge teorije nemaju tragičan ishod, ali imaju ozbiljnu manu nemogućeg. Koliko će dugo tu stajati, ko zna. Malo dalje je prazna kutija iz restorana brze hrane. I misli i koraci govore istu stvar: na pogrešnom smo mestu, ovde su naši talenti protraćeni. Ulice vode ka gigantskim parkinzima, i dalje u gigantske montažne blokove maloprodaje. Vozači su neoprezni, nesvikli na pešake. Nema razloga zašto nismo bolji jedni prema drugima. Još manje zašto bismo bili dobri.

Pola sata eksperimenta se završilo neuspehom. Ali lekcija nije izostala: neću ga ponoviti. U urbanim uslovima, nekoliko kilometara dalje, taj isti eksperiment ne izneveri, čak je zadovoljstvo. Na monitoru na poslu rotiraju fotografije prirode; poslužiće sledećeg puta.

Tokom dugih prekookeanskih letova, iskoristim priliku da gledam strane filmove. Zbog buke motora dosta mi promakne u dijalogu na engleskom i titlovi reše problem. Drugi razlog je zamor američkim dijalogom, diskursom, i problemima. Da li će i ovog puta spasiti svet u poslednjem tenutku? Da je editor greškom obrisao poslednji trenutak, ostali bismo bez sveta. Sa Netflix-om kod kuće, titlovi nisu neophodni, i izbor stranih filmova je mali, pa je izbor uvek pitanje pažljive pretrage. U takvim okolnostima, odgledala sam dva filma italijanskog režisera u razmaku od par meseci, jedan italijanki, drugi francuski. Francuski je bio krimić, mračan i na mestima šokantan na način koji podseti da su ljudi izvor svih zala. Italijanski nije šokirao, iako je bio zasićen ljudskim zlom, i to je bilo još puno gore. Jedan film se odvijao u podzemlju, drugi na površini, ovde gde hodamo, sedimo, i tražimo svoje mesto pod suncem, na koje je uvek neko stigao pre nas. ’7 minuti’ je naslov italijanskog, ’Le Guettuer’ francuskog. Režiser je Michele Placido.

Jednog popodneva u knjižari, klinka i ja smo razgledale policu sa stripovima i grafičkim romanima, kojom su dominirali superheroji svakakvih vrsta, i pošto smo i ona i ja rešile da nećemo otići pre nego što nađemo nešto za sebe, pretraga je bila detaljna. Verovatno sam zato pronašla primerak grafičkog romana ’Le vol du corbeau’, autor i ilustrator Jean-Pierre Gibrat. Lepota ilustracija se prosto ne može opisati. Svaki kvadrat je savršen, i vredan gledanja od više minuta. Ja sam provela sate na terasi, i na kauču, listajući vrlo sporim hodom, zagledana tako intenzivno u boje i oblike da sam verovatno pokušavala podsvesno da uđem u taj svet. Koji je bio grub i svirep, puno više nego ovaj, ali ako je to konstanta u svim svetovima, i sva razlika leži u lepoti, onda je to više nego dovoljan razlog za beg u druge svetove.

Operateri

Jednog popodneva tokom leta, našla sam se bila u kafeu u gradu posle naporne nedelje. Kafe je u lepoj staroj zgradi i enterijeru iz prethodnih decenija dodato je bilo baš koliko treba da bi šarm imao elemente starog i novog. Stajala sam u redu i čekala na svoj iced latte, posmatrala pridošlice iz finansijskog distrikta koji su isto imali napornu nedelju i to višestruko više od mene jer u njihovom slučaju sume pa shodno i gadosti su puno veće, kad mi je pogled pao na eksponat iz istorije građevine iza staklenog zida: lift s početka 20. veka, kad je to bila velika nova tehnologija. Ličio je na kavez od metalnih žica dimenzija proporcionalih ljudima, i kako dolikuje tom vremenu, puno lepši nego što je bilo neophodno. Lepota nikada nije bila neophodna, ni kod tehnlogije ni kod repordukcije, nigde zaista, naročito ne kod funkcionalnosti, ali cela istorija ljudskih poduhvata tokom milenija je postigla nemoguće i podigla opstanak na nivo apstraktne emocije uživanja u lepoti, što samo po sebi zaslužuje granu nauke koje bi istraživala motivacije iza nepotrebnog, da bi poslednje decenije sve to pregazile kao aposlutno nebitno. Dizajn i arhitektura imaju druge prioritete.

Dok je moj pogled lebdeo u pravcu metalnog kaveza, podigla se bila iz sećanja scena od nekoliko godina unazad, u kojoj su jedna druga zgrada s početka 20. veka, Gladstone Hotel, i njen isto tako stari lift bili obnovljeni i javnost je bila pozvana na obilazak, izložbu i provod. Lift je imao svog operatera, jednog od ranijih stanara zgrade, koja je decenijama opstajala kao ’hotel’ za marginalce. Operater je bio sredovečan, potrošen lošim izborima, ali sa jasno naznačenim ’cool’ statusom nekoga ko je preživeo i našao se na sunčanoj strani skupa sa osunčanom klikom tog slavljeničkog dana. Ne znam zašto mi je trebalo pet-šest godina, i lift u kafeu Dineen, da konačno dopustim reakciji na taj susret da pronađe svoj izraz: Ovo je sve što možeš da pokažeš za sve godine svog postojanja?

Kao i svako ko strese sa sebe plašt hipokrizije, pa i na par minuta, moje raspoloženje se u trenutku uzdiglo do čiste euforije, i ja sam se svom silom svog mentalnog borbenog vozila oborila na ilustraciju operatera lifta, koji je verovatno bio zaposlen samo tokom tog jednog davno prošlog vikenda. Operateri širom ekskluzivnih zgrada sveta su bili sigurni, niti je ovo imalo veze sa bilo kim ko radi ma kakav  posao, sve dok je to stvarno posao. Neko ko je bio baraba celog života pa je pod nagovorom dobročinitelja rešio bio da proba posao koji zahteva IQ 60 i nad tim moćnim korakom koji odvaja barabu od poštenog čoveka armije obožavatelja zapevaju u horu, i svi su vrlo zadovoljni sobom – tu sam zakopala bila inicijalnu reakciju i ona se pojavila sasvim neočekivano godinama kasnije, jednog lepog sunčanog popodneva.

Koji mesec kasnije, našla sam sebe u nametnutom gostoprimstvu. Jednom, pa još jednom. Prvo se javila bila Dženis. Poznanstvo iz nekoliko raznorodnih situacija koje je tokom godina ostalo samo poznanstvo. Ali su se nekom prilikom razmenili bili telefoni, i uprkos neočekivanim pozivima u par prilika koji su odolevali objašnjenjima, ništa me nije pripremilo bilo za poziv kada je Dženis zvala iz Engleske i rekla da je vrlo nesrećna u svom životu, da želi da se vrati u Kanadu kao guvernanta, i da li bi mogla da bude kod mene neko vreme dok traži posao. Šok nije opao bio dovoljno do sledećeg poziva kad je Dženis objasnila bila da nije ozbiljno mislila da ostane na neodređeno vreme (dok ne nađe posao), već samo tri dana. Ko su ovi ljudi? – odjekivalo je bilo u prostoru moje glave, koja je mislila da je ne može puno toga iznenaditi. Ali sve je to bilo prekasno, jer ja sam rekla ’da’ već kod prvog poziva.

Kad je Dženis došla, ona je već podelila bila svoje vreme između nekoliko lokacija lokalnog gostoprimstva, što je pokazivalo obzir prema domaćinima iako je bilo teško razlučiti koje su okolnosti vodile taj plan. Zatim se ispostavilo da Dženis, koja je došla da bi našla posao, nije uradila praktično ništa da nalaženje posla približi realnom ostvarenju. Na sajtu koji povezuje ljude koji traže i nude usluge nije bila deset dana. Moj kompjuter, moje vreme i društvo, su bili baš prava stvar za Dženis, koja voli da ćaska, opusti se posle dana tokom koga je obišla ranije poznanike, i dok hramlje od dnevne sobe do kuhinje sa svojim veštačkim kukom, glasno razmišlja kako bi baš volela da se preseli u mali grad i brine o četi minijaturnih dečaka, nakon što je pročitala oglas sa tim opisom. Krajem drugog dana, na putu kući posle posla, pokušala sam da izračunam verovatnoću da li je Dženis delusional do te mere da zaista veruje da može da dobije posao dadilje kao poluinvalid, ili je prosto slagala i mene i ostale domaćine kod kojih je odsela da bi dobila besplatan smeštaj tokom ferija. Jedina stvar u koju nisam posumnjala je da Dženis želi lepšu budućnost za sebe. Verovatno sam zbog toga oprostila, i njoj i sebi (sa namerom da nikad više ne odgovorim na poziv koji dolazi iz 44 zone).

Nedelju dana kasnije, oko 9 uveče, zazvonio je bio telefon pozivom iz 416 zone. Na drugoj strani je bio očajan čovek u očajnoj situaciji. Tokom godina našeg neobičnog poznanstva, on nikada nije bio u manje nego očajnoj situaciji, ali ovo je sada bilo samo dno. I ja sam opet otvorila vrata svog stana, i namestila krevet novom posteljinom (još nisam oprala bila prethodnu od Dženis i njene posete, nisam stigla).

I Dženis i Bob previše pričaju. Njega je praktično nemoguće prekinuti; ona priča i dok su mi leđa okrenuta i pokušavam da odgovorim na važnu prepisku. Oboje su vlasnici promašenih životnih priča. Susreti sa tim pričama su izazvali konfliktne reakcije – instinktivnu želju da ih podignem, otresem i pokažem u pravcu moguće staze, i istovremeni poriv da pobegnem glavom bez obzira, i ostavim im i stan i svet. Iskreno su zahvalni za moje gostoprimstvo. Njoj nisam mogla ali njemu ću reći, odnosno pripremam se da kažem: Ovo je sve što možeš da pokažeš za sve godine svog postojanja?

On to kaže i sam, ali nedovoljno glasno da bi sebe zaista čuo. Možda će mene čuti. Pre više godina,anonimnim putevima Interneta, rekla sam bila nekome nešto slično i kasnije saznala da je to zaista doprlo bilo do nekog bitnog centra, i karakter se zaustavio i preispitao.  Taj anonimni, nezabeleženi uspeh je verovatno jedini koji sam postigla sa ljudima. Možda je broj tako nizak zato što sam uglavnom pokušavala iz drugog ugla: ohrabrenjima, pozitivnim slikama mogučeg happy ishoda, kriškom utehe. Neoprostivo, zaista. Ne znam kako mi niko nije ranije zalepio bio pitu u nos. Zbog takve reputacije, nemam prava da se žalim na ovako grubu povredu mog intimnog prostora. Pored njihovih muka, ni Dženis ni Bob ne mogu da stignu da se zapitaju kako je to kad osoba živi sama, u tihom prostoru svojih misli i obaveza, i najednom se nađe usred invazije i u bujici tuđe mizerije. Ni Flojd se ne snalazi. Ne znam čak da li je u granicama normalnog da mi ovoliko smeta njihova neosetljivost. I sreća i njena suprotnost su superiorno sebična stanja. Osim toga ne bi poverovali. Ja sam i dalje slika zdravog konformizma, rumene prilagođenosti i zdravog razuma. Da ogroman trud ode u to nikoga ne interesuje. Sigurno ne lift operatere.

Mali vojnik

Putovala sam par nedelja i vratila se pre nekoliko dana. Sutra krećem na posao.
Juče sam osetila prve klice straha. Normalna nevoljnost, pokušala sam da ubedim sebe. Danas je bio praznik, bezbojan i tih, i natopljen do mučnine ’nevoljnošću’. Sutra ću ustati pre 6, verovatno će biti mrak, ali sve korake dobro znam i ne treba mi svetlost. Izaći ću na vreme i pojaviti se na poslu među prvima. Dobar mali vojnik.

Jedva dišem od nevoljnosti. Slike ljudi i atmosfere se neprekidno vrte po glavi. Niko me ne bi video ako bih mahala, gurala rukama od sebe, i slike i atmosferu, ali besmislenost te fizike bi samo dodala glup osećaj. Ja ću se voljno vratiti, jer nemam izbora. U toj kombinaciji nema mesta glupom osećaju. Ali imaš izbora, podsetila me je nedavno jedna osoba. U takvim izjavama ima bezbroj soba u koje se može useliti glupost. Poslednjih meseci sam dosta vežbala izbor, pristupila zasukanih rukava. Sve u vezi izborâ puno miriše na glupost, zaključila sam. Ali samoobmana pomaže, naročito kad glupost zavlada. Ovih par dana samoobmana je izneverila, možda zato što situacija nije glupa, već ozbiljna. Za odrasle.

Nema mnogo odraslih među ljudima koje srećem svakodnevno. Vratiti se u te sobe, zasićene glupošću, može samo dobri mali vojnik. Koji mora prvo da savlada i slomi otpor u sebi. Svakog dana.