Svaki dan je nedelja

Na odmoru sam poslednjih nedelja. Melodramatično je reći da sam brojala dane, i sate, do početka. Nije u stvari bio važan početak, već kraj. Cela ova nova faza – nova karijera – je ispala prevara. Godina za mnom je jedna od najtežih koje sam izgurala u farsi koja se odaziva na ’život’. A opet, sa životom se nije zezati. Sve pada pred monolitom života. On je to što jeste – ništa ni nalik očekivanjima.

Dakle, nije bio važan odmor, već stići do njega. I ja sam stigla. Ući u odmor od dva meseca je čudan osećaj. Jedan od bitnih je nepoverenje – mora da je prevara u pitanju. Zar će me zaista ostaviti na miru devet nedelja? U stvari, nisu me ni pre toga preterano gnjavili; nije problem bio u tome. Problem je daleko kompleksniji, i dobar deo njega sam ja. Da nisam pristupila stvarima ozbiljno i odgovorno, da moje definicija ’profesionalnosti’ ne podrazumeva pristojan kvalitet obavljenog posla – godina bi verovatno prošla sa opisom ’OK’. Ali ja pristupam stvarima ozbiljno i odgovorno, i jako mi je važno da se stvari urade kako treba. I tako sam stigla do odmora u vrlo nejednakoj trci: moji poslodavci su dobili zaposlenog iznad svojih očekivanja; ja sam dobila poslodavca koji je razočarao, i izgubila trku.

Međutim, u dimenziji odmora, tj. stanja koje nije ni tamo ni ovde, prva stvar koja je otišla je osećaj da sam bila prevarena i izrabljena mimo svih normi. Jesam bila i prevarena i izrabljena, i duga je lista žalbi, ali slučaj se popeo na novi nivo. Odmor je istorijski potpuno nerealan koncept. I vrlo nov. Možda je zbog toga tako nezgrapan, skorojević u tesnom odelu. Samo zamisliti, u bilo kojoj istorijskoj epohi, da će proleterijat, od najnižeg do intelektualnog trudbenika, dobiti plaćeno vreme da ne radi ništa ostaje nepojmljivo, i protivno svim principima ljudske prirode. Suočena sa tim paradoksom, ja sam već drugog dana zaboravila sve nepravde i ostala u čudu kako je ovo uopšte moguće. Nije da ja mislim da nisam zaslužila odmor – zasluge su pogan mamac – više je u pitanju slučaj neočekivanog gosta: poređenje (koje nije popularno u ovom domaćinstvu) se uselilo i gura primere koji izazivaju dosta redovan osećaj postiđenosti. Ako sam zaista toliko propatila protekle godine, kako je moguće da sam se tako brzo oporavila? A šta reći o ljudima koji se zaista muče i nemaju prilike da putuju, lutaju, ili ne rade apsolutno ništa? Rekla bih da je ovde u pitanju genetski defekt sa moje strane, jer ko još sluša, ili misli, takve gluposti. Ja, dosta redovno.

Najlepši deo je sedeti na terasi. Kad se malo razišao dim eksploatacije, setila sam se projekata koje sam započela, i zaboravila. I brojne stvari su se pokvarile. Putovanje koje je deo mog dugoročnog plana o opstanku je naraslo u meta teret – organizacija nečeg tako neesencijalnog mi se čini kao prava perverzija. I koliko tek košta.
I sve to nestane čim izađem na terasu. Pogled na grad je prekrasan, kao što je uvek bio, ali najlepši deo je nebo. Po njemu povremeno šaraju ptice grabljivice, raspon krila impresivan čak i sa velike distance, i iskrena simpatija da one ne znaju ni dana odmora, jer opstanak je surova igra. Čitam stripove, pijuckam džin & tonik, i zamislim se nad ključnim pitanjem: kako je moguće da do sada nisam spasila svet, uradila nešto dovoljo fantastično da se sada smešim samozadovoljno – a ipak uživam? U saksijama gerberi cvetaju sočno-crveni, i ja svakog dana priđem sporim korakom, raširim nežno listove, smešim se novim pupoljcima pognutih glava, opipam zemlju da odredim koliko ih treba zaliti – i u tih korak-dva pronađem sve što sam mislila da je izgubljeno.