Pitanje perspektive

Izašla sam bila s posla da osetim ritam koraka i usporim malo ritam u glavi. Obično pomaže. Ako i ne postanu sinhroni svakog puta, misli i koraci dobro poznaju ovu teoriju i odigraju verno svoj deo. Koraci su kritičan faktor: uzbude krv taman dovoljno da svet dobije preliv u podnošljivoj boji. Misli na to nikada nisu imune. Život nije nepodnošljiv, nije čak ni naročito težak; nedostaje mu ono što nedostaje svakom kompleksnom relativno stabilnom sistemu – zašto nije bolji?

Starbucks korporacija ima lokaciju na dva-tri bloka od zgrade u kojoj nas par hiljada radi besmislene poslove i zagorčava jedni drugima duge sate radnih dana. Trotoar koji vodi do kafea je pre staza – uzan i tik uz veliku aveniju kojom automobili voze preko dozvoljene brzine od 60km/sat. Na pola puta naiđe se na mušku cipelu. Let cipele je bio posledica neobazrivog iskoraka druge cipele na kolovoz? Druge teorije nemaju tragičan ishod, ali imaju ozbiljnu manu nemogućeg. Koliko će dugo tu stajati, ko zna. Malo dalje je prazna kutija iz restorana brze hrane. I misli i koraci govore istu stvar: na pogrešnom smo mestu, ovde su naši talenti protraćeni. Ulice vode ka gigantskim parkinzima, i dalje u gigantske montažne blokove maloprodaje. Vozači su neoprezni, nesvikli na pešake. Nema razloga zašto nismo bolji jedni prema drugima. Još manje zašto bismo bili dobri.

Pola sata eksperimenta se završilo neuspehom. Ali lekcija nije izostala: neću ga ponoviti. U urbanim uslovima, nekoliko kilometara dalje, taj isti eksperiment ne izneveri, čak je zadovoljstvo. Na monitoru na poslu rotiraju fotografije prirode; poslužiće sledećeg puta.

Tokom dugih prekookeanskih letova, iskoristim priliku da gledam strane filmove. Zbog buke motora dosta mi promakne u dijalogu na engleskom i titlovi reše problem. Drugi razlog je zamor američkim dijalogom, diskursom, i problemima. Da li će i ovog puta spasiti svet u poslednjem tenutku? Da je editor greškom obrisao poslednji trenutak, ostali bismo bez sveta. Sa Netflix-om kod kuće, titlovi nisu neophodni, i izbor stranih filmova je mali, pa je izbor uvek pitanje pažljive pretrage. U takvim okolnostima, odgledala sam dva filma italijanskog režisera u razmaku od par meseci, jedan italijanki, drugi francuski. Francuski je bio krimić, mračan i na mestima šokantan na način koji podseti da su ljudi izvor svih zala. Italijanski nije šokirao, iako je bio zasićen ljudskim zlom, i to je bilo još puno gore. Jedan film se odvijao u podzemlju, drugi na površini, ovde gde hodamo, sedimo, i tražimo svoje mesto pod suncem, na koje je uvek neko stigao pre nas. ’7 minuti’ je naslov italijanskog, ’Le Guettuer’ francuskog. Režiser je Michele Placido.

Jednog popodneva u knjižari, klinka i ja smo razgledale policu sa stripovima i grafičkim romanima, kojom su dominirali superheroji svakakvih vrsta, i pošto smo i ona i ja rešile da nećemo otići pre nego što nađemo nešto za sebe, pretraga je bila detaljna. Verovatno sam zato pronašla primerak grafičkog romana ’Le vol du corbeau’, autor i ilustrator Jean-Pierre Gibrat. Lepota ilustracija se prosto ne može opisati. Svaki kvadrat je savršen, i vredan gledanja od više minuta. Ja sam provela sate na terasi, i na kauču, listajući vrlo sporim hodom, zagledana tako intenzivno u boje i oblike da sam verovatno pokušavala podsvesno da uđem u taj svet. Koji je bio grub i svirep, puno više nego ovaj, ali ako je to konstanta u svim svetovima, i sva razlika leži u lepoti, onda je to više nego dovoljan razlog za beg u druge svetove.

Advertisements

2 mišljenja na „Pitanje perspektive

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s