Bez razloga

Pre neki dan, možda je čak bio vikend, jer tada opustim misli kao teške pletenice tradicionalno dobrih priča, razmislila sam bila blago o sopstvenoj metamorfozi i razumela da ima puno dodirnih tačaka sa Kafkinom. Iako je, verujem, sva razlika oko dodirnih tačaka između jedne i dve. Ako imaš dve, ne treba ti više. Nije realiizacija bila strašna, ni metamorfoza nije bila, prosto se dešava. Promena. Da se ponavlja i da se prepoznajemo u ulogama kroz koje su drugi prošli, to je rekla bih najgori deo. I ujedno najsmešniji. Kapiram da je svet trenutno zauzet nepravdama – raskrinkavanjem i stvaranjem novih, najčešće od strane jednih te istih aktera, velikih i malih – i jedini trajniji efekat takve tiranije je manja digestivna smetnja.

Biti u metamorfozi je kuriozitet, a inače ni dobro ni loše. Tako je uostalom i sa ostatkom života. Navići ću se. Tamo gde se nisam promenila ništa neće pomoći. Zaista je teško zamisliti da smo stvoreni od zvezdane prašine. Da u trilion ćelija protoni i neutroni žive u tesnoj domestično-napetoj atmosferi dok elektroni rešavaju i stvaraju krize svetlosnom brzinom, i sve to među susedima koji nikada ne spavaju, niezbežno vodi ka pitanju – zašto? To je zaista velika komplikacija oko nečega što je tek obična stvar. Život i ništa drugo.

Gledala sam pre nekoliko meseci film ‘La vie et rien d’autre’, autor Bertrand Tavernier. Veća brzina elektrona i sudari bezumlja, ali sve manje više isto. Magičan film od blata, kiše i sivila, između života i smrti. Dobro mesto je biti između života i smrti. Dah i otkucaji srca, toplina usred najhladnijeg mraka. Život sve ispuni.

Početkom decembra bila sam na poslovnom putu. Nije bilo jednog dobrog razloga za taj put, ali nije bilo ni razloga protiv. Put je bio vrlo kratak, i odveo me je bio u Westfield, New Jersey na jednu noć. Bilo nas je četvoro, i među nama ni jedan dobar razlog za put, ali Westfield mi se dopao. Kažu da je Princeton lepši, u što ne sumnjam. Nije bilo vemena za više, verovatno nije ni postojalo više; dve ulice lepo osvetljene, sa toplim izlozima, liče na kulise filmske produkcije; gostionica u kojoj sam imala sobu, foaje kao prenatrpana dnevna soba usred koje se raširila visoka jelka; hladno jutro i poslastičarnica zgodno smeštena za brzi latte i kolač umesto doručka; odlazak na poslovni sastanak duž praznih ulica i lepih kuća dobrostojeće suburbije, zatim dalje na aerodrom. I to je bilo sve. Sada se vratim povremeno u mislima u Westfield. I to bez razloga.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s