Vintage

Ove godine postala sam 30% pametnija.
Bila je to jako dobra godina.
I dobrih 45% tužnija.
Ponosna sam na onih prvih trideset posto.
Toliko ponosna da kad dodam ponos, procenat dostigne 55.
Što zaokruži celu stvar na 100.
To je daleko najbolji deo.
Gotovo. Radnja je zatvorena, i godina završena.

Iza zatvorenih vrata počinje svođenje računa.
To obično potraje. Ja izbegavam i odlažem, ali ne dalje od 30. aprila.
Tada se polažu računi državi na ime poreza.
Stvari su puno fleksibilnije u realnosti, kao i u svakom režimu.
Ja sam režim. I znam puno o fleksibilnoj prirodi realnosti.
Kao i o neophodnosti završnog datuma – kraj aprila, kraj decembra, i slično.
U suprotnom, novi početak nikada ne bi dobio šansu.
Korupcija režima je nesaglediva.

Prvi deo godine je bio naročito pogodan za porast pameti. Postala sam pametnija u post-eksplozivnom rasulu nastalom oko jedne dobre ideje, naročito kad sam sagledala koliko toga ne znam. Ne pamtim kad sam poslednji put bila tako uzbuđena oko nečega. Nebrojeni sati su prerastali u dane, oni u nedelje, gubila sam na težini, oslabio mi je vid, ali pamet je rasla kao deca u igri, i život pod suncem.

Tuga nije imala omiljeni mesec ili period. Raširila se bila kroz celu godinu, prilegla kao korozivna potkošulja, parazit koji me neće ubiti. I ona ima svoje erupcije, koje zalepim što pre mogu, u nadi da će lava pod tankom kožom biti strpljiva još neko vreme – ovo nije dobar trenutak.

U međuvremenu je svet gurao dalje svoj teret. Kamen za svakoga će se sigurno naći.
Sa svog mesta, uzdignuta par centimetara akonto onog prvog procenta, posmatrala sam pokrivenih očiju.
Nikada nije bilo više ljudi na svetu, to je činjenica.
Nikada većeg masiva neznanja. I to je činjenica.
Kakva neverovatna prilika za rast pameti je neznanje.
Početak nesagledivih mogućnosti.
Ali nije pamet. Ne, neznanje to nije, čak ni kad se preruši, uplati za VIP sedišta, i viče glasnije od svih. Odnosno, da neko ustane i kaže pred ovako velikom publikom ‘Ja ne znam. Praktično ništa. I zbunjuje me, brine i straši sve ovo što vidim. Mora da postoji način da razumem nešto od toga,‘ bio bi to dobar početak. Još nisam naišla na jedan. Umesto toga, svaki od bezbroj glasova koji se nadmeću na bezbroj kanala svakodnevno je stručnjak. U materiji slomljenog srca do ljudskih prava i kozmičke istine.
Planeta hrli kroz Svemir, i na njoj sedam+ milijardi stručnjaka. Zenit znanja, svaki pojedinačno.

Napisala sam bila jedno pismo pre par meseci. Zatim još jedno. Nisam godinama i odjednom dva pisma zaredom!
Treće, nenapisano, je bilo upućeno meni, i u njemu je bilo sve što nije stalo u prva dva. Zaboravila sam bila da je to slučaj kod pisanja pisama – jedno se pošalje i ostane kopija od svega nedorečenog. U ostatku vremena nova pisma će izneti na površinu, i smestiti u reči, deo toga nedorečenog, i tako će se graditi most između dve tačke koje Pošta posećuje. Most je pre toga postojao kao crtež, ili je stajao tek započet, malo urušen vremenom. Iz nedorečenog, iz neznanja, i uvek između samo dve tačke u jednom trenutku, može se nešto stvoriti. Nijedan most nije završen, ničije znanje nije permanentna struktura. Niti svrha. Tek put kojim se može proći.

Bila je ovo jako dobra godina.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s