Nova poznanstva – nastavak

Tefi u sećanjima putuje od Moskve do Kijeva i dalje do Crnog mora usred Revolucije. Sigurno je namerno izabrala bila pisanje u prezentu, kao poruku u budućnost, jer svaka rečenica se uzdigne sinematično u scenu koja se odvija upravo sada. I publika nije odvojena ničim što se ne bi moglo srušiti jednim lakim potezom istorije. Usred rasula koje se odvija u prezentu, ona pominje košnicu zbunjenosti i omena, od otvaranja novih pozorištâ i osnivanja magazinâ jednog dana, koji nove vlasti zatvore sledećeg, do pesničkih večeri punih emocija kojima niko ne sme da dâ ime, sa mladim ljudima željnim da polože živote za stari svet, i starim u bekstvu ka novom životu. Sto godina kasnije i ja sam bila na jednoj pesničkoj večeri, dok je daleko širi svet u pokretu, gonjen dugim nizom nepravdi koje počinju da liče na aristokratske titule. Što duža lista nepravdi, uzvišeniji lik/narod je u pitanju.

U mom životu, prošlo je deset godina od poslednjeg susreta sa pesnicima. Nisam očekivala da će se sećanja vratiti tako sveža, i da je sve manje-više isto. Ima talentovanih, i onih drugih. Debeli sloj taštine na svakome. I godinâ, bar kod većine. Miks konformista i outsajdera, iako bi bilo teško videti razliku među njima i sa debljim naočarima. Izuzetak je jedan mladi autentično ludi pesnik. Nije jasno da li više krvari u sudarima sa mekim zidovima udobnog pesništva, ili među neprobojnim zidovima sopstvenog uma. Mlada besna crnkinja i njena borbena epika – zaista sjajno, ali isto to sam čula pre deset godina od jedne vrlo slične Amazonke. Danas ‘Amazon’ znači nešto sasvim drugo i operiše sa neprobojnom sigurnošću plaćanja. Bio je i jedan pesnik koji je počeo naraciju kao žena a završio kao trans, vrlo vešt u izvođenju i zeitgeist-u. Jedini zaista zanimljiv karakter je ličio na ostarelog britanskog glumca kome nisam mogla da se setim imena, i oko koga se osetila aroma intelektualne perverzije, i još pet-šest drugih. Dopao mi se bio još više zato što je pesnik sa kim sam došla osećao duboku averziju prema njemu. Do kraja večeri bilo mi je drago da ih ostavim sve za sobom.

Od tada razmišljam o povratku. Jedina misterija među ovim ljudima je – šta ih okuplja? Talentovani trpe netalentovane, crni bele, mladi stare – i obrnuto. Jasno je da su netrpeljivost i divizije bar toliko duboke koliko i one koje su nekada vodile ka revolucijama, ili ove svakidašnje, uprkos zatrpavanju kojima nas guše ‘progresivne’ administracije. Ali svi su redovni. Niko to ne bi morao da trpi iz ljubavi prema poeziji. Daleko bolja će se naći na stranicama knjigâ lako dostupnih (naročito putem Amazona). Verovatno je nešto sasvim prozaično u pitanju, kao što uvek jeste sa ljudskom psihologijom. Ponekad nije. Misterija nije vredna Šerloka, i meni je tek blago pikantna zagonetka koja može da ostane nerešena, kao što jeste i pre deset godina. Strah koji je gonio Ruse da se okupe oko poezije, ili teatra i literarne reči, strah da će se u revoluciji izgubiti puno više od poretka i materijalnog dobra, možda nije puno drugačiji od straha ovog samozadovoljnog sveta. Milion puta urgentniji, i neuporediv, strah u Revoluciji koja je trebala da bude bolni i biološki realan ekvivalent rađanju Utopije, i strah u nazovi-ostvarenoj Utopiji udavljenoj slatkišima u jeftinom preticanju, su možda istog porekla – o gubljenju nečeg esencijalno humanog. Da se oko tako nečega okupe pesnici, i talentovani i netalentovani, je tek jedan od pokušaja da se ublaže efekti straha tako golemog.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s