Nova poznanstva

Likovi u mojoj tašni su davno postali menažerija. Pošto sam vrlo stroga po pitanju veličine, i težine, knjigâ koje ću poneti unutra, proces eliminacije ide vrlo lako. Bezobzirnost, jednom kad se uvežba, je zanimljivo oruđe. Sa mnom putuju gradskim prevozom od proslavljenih velikana do zaboravljenih talenata, iako je govoriti o zaboravu danas, u doba Amazona, anahronizam. Sve se može kupiti, je postala realnost. Da li je to bio kraj i prethodnih civilizacija? Moguće.

Kad tokom kratke pauze za ručak izvučem knjigu iz tašne, to je trenutak pravog preobražaja. Jer iz uloge intenzivne melodrame što je moj posao, a pretpostavljam i svačiji tuđi (ljudska posla, u prevodu), uđem u sasvim drugačiji svet, i novu ulogu. I taj prelaz je vrlo delikatan. Ne iznesu ga jednako dobro svi likovi, ni pisci. Recimo, Montenj. ili Prust. Oni su imali sve udobno vreme sveta, ja sedim na neudobnoj stolici i imam 20 minuta, koje će verovatno bar jednom prekinuti neko ko misli da čitam zato što nemam sa kim da razgovaram. I bez pitanja da li mi treba društvo započnu razgovor. O sebi, čemu drugom. Kad oni konačno odu, i ja pokušam da nađem mesto na kome sam bila, Mišel i Marsel me nasmeju. I oni pričaju o sebi, čemu drugom. Nekoliko dana kasnije, možda i celu nedelju, mesto u tašni se isprazni i otvori za nove likove.

Moji omiljeni ovog leta gospodnjeg su neobičan par. I vreme kome pripadaju je bilo tek generaciju-dve u razmaku, ali svetovi su se izmakli i odmah zatim urušili u tom tesnom prelazu, baš negde ovih dana sto godina unazad. Šerlok je ispao lepo poznanstvo, i tako neočekivano. On je oduvek bio tu, obnovljen u medijima svakih nekoliko decenija, ali prošle su sve ove godine dok ga jednog dana nisam spustila u tašnu. I postala instantno privržena. Tefi je ime za koje nisam ni čula bila sve do pre mesec-dva. Doroti Parker pred-revolucionarne Rusije, literarna zvezda zaboravljenog sveta, koji je samo delom nestao zbog apokalipse koja se odvijala u to vreme. Uostalom, šta je apokalipsa više ili manje. Kako vreme odmiče, i srećem sve više ljudi, mutne stvari postaju jasnije, i to je velika šteta. Jer naći se u đubretu znači biti u đubretu, ništa više. Zaborav koji je od puno težeg tkanja je tipičan za mržnju koju je izazvala Ruska revolucija, i koja jedan vek kasnije nije ni gram tanja. Sve to na stranu, i ne tiče me se uostalom, ne više od bilo kog drugog smrada kome nisam uzrok -Tefi je glas tako blizak, vispren, i čist, da transformacija tokom 20 minuta instantno otvori kanal između vremenâ i svetova, i na tom veštačkom bulevaru se može smejati, i plakati, i užas je uvek za petama, i srcâ nebrojenih ljudi se lome i zvuk odjekuje i danas kristalno jasno, jer sve je uvek tu, u tašni i mrvicama na dnu koje su ispale iz otvorenog pakovanja čokolade i zavuku se pod nokte kad pipam naslepo da izvučem još jedan komadić, i proverim da li ima lešnike, dok čitam i postojim negde drugo, u ulozi koja mi puno više leži iako nisam načisto gde smo, ni tašna ni ja ni cela ova menažerija likova i svetova, tako ljudskih, i zatim siđem ovde gde mi je ljudi previše i apsolutno ne znam kako pomiriti apokalipse i melodrame, ni u sebi a o svetu da i ne govorim, i da li vredi uopšte i probati, kad su one tek različiti aktovi jednog istog komada, ali goni me nešto da probam, iako poriv slabi, i zbog toga mi je drago, i nije, jer ništa nije isto i nikada više neće biti, i to nije ništa neobično a ja bih volela da jeste. U neobičnom se lakše prizna. U običnom – ne.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s