Poslednji tango

Rachel’s Cofee Shop je middle-of-the-road kafé. Da se nalazi u mid-town-u nije samo koincidencija, sâm deo grada je takav. Konformizam i srednja klasa (prilično iznad proseka) u skladnom braku, što je pretpostavljam esencija stremljenja na tom nivou. Da ne bude zabune, ja nisam protiv ni konformizma ni srednje klase. Osim toga, danas su to vrhunci dometa ljudskog duha. O srednjoj klasi se pišu disertacije, zbog nje se vode ratovi, i celi svet se savija pod teretom ideje i ideala srednje klase. Osveta osrednjih i mediokriteta, po nekima, prirodna težnja ljudskog duha i organizma, po većini. Još jedna klarifikacija ovde, iako više opservacija – srednja klasa je i dalje ‘drugi izbor’, utešna nagrada, prva pratilja. Sâmo njeno ime to i opisuje i objašnjava. Ona na vrhu, to je klasa u kojoj svako vidi sebe, ali je mesto u sredini humanije na CV-iju.

Mi živimo u mid-town-u, i sasvim je udobno. Nasilje je vrlo retko i niko se ne boji, čisto je i održavano, nepoznati vam požele dobro jutro, i mada je imigranata sve više poslednjih godina, niko ne brine da će ovo postati monohrom ili geto, pa je miks ljudi šaren , što je daleko najbolja boja.

Nazad na prvu rečenicu. Odluka da svratim u kafé je bila spontana, i kako je dan bio i hladan i vetrovit, udobna sedišta i blaga muzika su bile prijatan prospekt. Iako Rachel i društvo ne prave dobar latte. Ja im to ne zameram, vrlo su fini i prijatni ljudi. Dodam malo mleka, i sve je bolje. Dobila sam i fino sedište. Gustirala latte s mlekom, malo čitala, i kad je muškarac do mene krenuo da se prema za polazak, desila se mala varnica konverzacije, i on je ostao duže nego što je planirao, a meni je već prijatan dan postao još lepši.

Ispostavilo se da je pesnik. Ima i pravi posao, ali on najbolje zna šta zaista jeste. Ja poslednjih dana i nedelja razmišljam o tome kroz koju od rupa je istekao moj poetski duh, inače se uvek predstavim kao hemičar kad neko pita. I to ispadne kuriozitet, uočila sam. Razgovor je bio širok geografski i kontekstualno, naročito sa kratkim vremenom oko njegovog odlaska, koji je on odložio, pa još jednom, i na kraju je morao da krene ali ne pre nego što je rekao ‘you are magnetic’. Eto zašto su pesnici neophodni. Istina je da je razgovor povrh doze espreso kafe (organic & fair trade) bio veliko zadovoljstvo i za mene. Pesnik je imao fin senzibilitet i konverzacija u svom tesnom obimu je tekla spontano i putevima kojima dugo nisam prošla.

Kod kuće sam pustila muziku i plesala satima. Radila sam i druge stvari, ali one su se dešavale u prekidima muzike i pokreta. Da plešem u dnevnoj sobi je moje normalno stanje, i nije uopšte retko. Uglavnom se dešava kad sam dobro raspoložena, ili kad mi je potrebno da podignem sopstveni duh (i nikad ne razočara), ali danas je bilo još bolje. Zadovoljstvo impromptu razgovora sa pesnikom je bilo veće nego što sam mogla da očekujem od ove nedelje. U čemu je to zadovoljstvo ležalo je bila tajna uspešne formule. Kad jedna rečenica otvori vrata, i kroz njih prođe osoba sa druge strane pa otvori nova, i taj odnos, vrlo sličan plesu, nastavi da osvaja prostor i vreme, bez pritiska da promeni konfiguraciju bilo čega ili pronađe sebi druge primene, već se zadovolji trenutkom u kome postoji, i opstaje u njemu kao u savršeno balansiranom magnetnom polju.

Kao i svaki put, kod ovakvih razgovora ili plesa, pojavi se i seta. Zato što sam prestala da idem na ples pre nekoliko godina, i prestala da razgovoram sa ljudima i pesnicima otprilike u isto vreme. Na plesu je sve postalo jednolično, osim plesa. Poslednji čas na kome sam bila je bio tango. Lina, partner u instruktorskom timu, je imala modricu ispod oka tog dana. Ples nikada nije samo ples; ni modrica nije. Imala sam i ja jednu pre više godina, i desila se bila u sudaru iz koga smo izašle neoštećene velikom srećom, ali nisam bila ubeđena da je Lina dobila svoju modricu na sličan način. Nisam znala da neću ići više, ne tada, ali sam sledeće nedelje odložila bila, pa još jedne, i posle toga više nije imalo smisla. Razgovori su prestali a da nisam primetila.

Nedostaje mi, ples između jednakih, kao i razgovori. Solo ples, i teme kroz koje nalazim svoju poeziju su put samo moj, kroz svemir i njegov gusti mrak. Da se vrata otvore povremeno ka drugim svetovima, u blagim sudarima ličnosti i senzibiliteta, je lak prtljag za poneti. Dobiju i oni nešto moje.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s