Moj siromašan život

Nije nemoguće, nije čak ni teško, pronaći staze koje su skretale ili sledile savim jasnu pravu liniju, i dovele mene, nas, svakoga ovde. Staze su krive jednako kao i prave. I ja sam kriva koliko i prava. Bar u ovoj priči.

Prepoznajem teme. To ne spada među niske udarce. Među nižim će se naći, recimo, kad prepoznam sebe u ljudima koji mi se ne dopadaju. Oh… Kako to ume da iznervira. I kad prođe taj prvi talas, progutam. Kao i svako.

Pretpostavljam da svako ima ljude koji ubeđuju da smo nešto posebno. I one druge, ili bar unutrašnji glas, koji insistiraju da nismo. Kao i u svemu, treba naći ravnotežu. Treba još puno toga. Trud, uložen u život i manje bitne funkcije, nije uvek jednak rezultatima. I ta ravnoteža bi prijala. Ili se tako čini, gledajući sa subjektivnog vidikovca.

Većina ljudi se bavi aktivnostima koje siromaše život, duhovni a i šire. Puno je obrada te teme u umetnosti, među njima dobar broj maestralnih. Ali stvar sa duhovnim aktivnostima je da one dolaze naizgled ni iz čega, a uzimaju puno vremena, i traže prostor, i kad prođe neko vreme uvidi se i da troše mišiće kao retko koja druga aktivnost. Duhovni život nije ni jefitn ni lak, u svakom pogledu.

Osnovna vrednost duhovnog života je da testira vrednosti. I ne daje nagrade ni lako ni često, verovatno nikad, mimo nemerljivog osećaja da ste bogati iako bez prebijene pare koja bi to potvrdila. Ne postoji kraljevstvo sa tako uzvišenim principima koje bi odolelo malo jačem vetru. Ili realnosti.

I to je činjenica. Mog života, vašeg, svačijeg.

Često se setim Roze Luksemburg, bar onih detalja o njenom životu koje znam. Nešto u toj priči me je prodrmalo očajem, žaljenjem, i ostavilo dubok trag. Nasuprot njoj je Čarli Čaplin, koji je slične okolnosti učinio smešnim, ili bar vrednim poluosmeha. Nije trebao, ali teško da bi Čarli prihvatio savet. I uveliko je bo priznat za genija. Ali niko ne pogodi tako duboko kao Roza, sopstvenim izborom, sopstvenim primerom.

I život je puno bolji od tada. Zar nije?

Među nama nebrojenim, po poslednjem proračunu, vrlo mali broj pojedinaca radi nešto vredno truda. Mi ostali, jednom rukom brišemo tragove da se ne vidi besmisao naših dana, drugom pipamo i tražimo uporište koje bi zaustavilo pad još niže.

I nađe se dosta toga. Ali čudno je kako insistira na postojanju jedan neobični osećaj prevare. Duboko u siromaštvu, može se opet početi. To je konstanta svakog pozitivnog prospekta, da se može uvek početi, od malih stvari najbolje. Ne samo zato što velike stvari često puta nisu dostupne. Male stvari, manji trud. I tako nikad nisu precenjene, što jeste retkost danas.

Siromašan život nije uvek na početku. Ponekad, često, je život pokraden. Poslužili su se razni, koji su imali ili nisu imali na to prava.

Ponekad, krajem dana, osetim tako masivnu prazninu, i učini mi se da sam spremna za novi početak. A ponekad, češće, uvidim da staze uvek vode ka kraju. I na toj niskoj tački nije jako loše. Melanholija ume da bude dobar drug, i prisno društvo. Osim toga, nema se čega bojati; pad sa ove tačke neće puno boleti, i nikad se ne desi. Na ovom mestu se širom otvaraju vrata boljim stvarima, i bez početka. Male stvari, mali trud, mala vrata. Siromaštvo važi za jako lošu opciju, ali nije najgore što se može nekome desiti, pa i jednom duhu.

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s