Pasja popodneva

Efekat Njujorka na psihologiju ljudi je kao susret deranžiranog pijaniste i raštimovanog klavira. I pijanista i klavir imaju dovoljno sopstvenih problema, ali kad se nađu u istoj sobi, ili u istom kvartu, ništa više ne postoji osim onog drugog. I ljubav i mržnja, neizdrživ poriv, neodrživ tempo. Povremena transedencija i sublimacija; redovna kakofonija. To je Njujork, kakofonija ljudstva. Tako je zvučao za moje raštimovane uši prošle nedelje. Prethodnog puta, pre dve godine, bio je Sinatra. Računam da ću za koju nedelju zaboraviti poslednji susret i vratiti se uspomenama prethodnog, koje su često puta učinile mračne dane boljim.

Koliko ekstrema može stati na ostrvo veličine 59 kvadratnih kilometara? Oko 4 miliona dnevno, kažu statistike, ali tokom puta prošle nedelje nisam znala statistike pa sam procenjivala sama. Broj je izgledao nesaglediv. Moj lični ekstrem je dosta blage prirode, rekla bih, ali neprijatan, i počeo je više meseci unazad, verovatno ga gajim godinama je bliže istini, da bi svoju punu zrelost našao na ulicama Njujorka početkom septembra. Ovo je kao na ulicama Dake, čudio se moj kolega iz Bangladeša popodnevnoj gužvi na 8. aveniji u midtown-u. Bio je prvi put u Njujorku. I svikao na vrućine, mislila sam. Nije ni meni smetala gužva, pa ni sparina preterano jer je hotel bio dovoljno blizu i hotelska soba i lobi vrlo prijatne oaze. Poseta je trajala svega tri dana; povratak u Toronto je značio manje gužve i nešto niže temperature. Celoj grupi je bilo drago i bili smo spremni za povratak.

Mi svi živimo svoje živote uprkos nemogućem. Koji je izvor te besmislice, ne znam, ali postaje neverovatno skupa. Začetak života je mala slučajnost, iako ostaje direktna posledica seksualnog akta pa stoga neizvesnost zavisi od standardnih bioloških parametara i nije iznenađenje, ali sâm život nije nikakva retkost. Da nas je sve više, i ne samo sada već i tokom mračnih perioda istorije, potvrđuje da opstanak nije nikakva epika. Da je teško preživeti, Zemlja ne bi brujala od života. Međutim to ne dopire do većine ljudi, jer svi smo mi angažovani u borbi za opstanak titanskih proporcija i nema se vremena za demistifikacije. Uspon Čoveka čvrsto sedi na postolju stremljenja upkros nemogućem. Što je fundomentalno pohlepa, upakovana u različite omote za različita tržišta.

U taksiju, pričam sa kolegom iz južne Indije, koji mi je upravo pokazao dve hiljade fotografija iz svog kraja, tropske idile kultivisane u vrlo fotogenične pejsaže. On dolazi iz dobrostojeće porodice, i pošto mu se nisu dopadale opcije za posao sa vrlo niskom platom za početnika, i nije hteo da se bavi porodičnim biznisom, sedeo je bio kod kuće par godina. Kad mu je bilo dosta toga, krenuo je prvo putem Kanade da malo vidi svet. Pošto znam da posao koji radi u našoj korporaciji nije ni dobro plaćen, ni naročito zanimljiv, i sati su vrlo dugi, pitam ga zašto je krenuo na ovu stranu iz tako dobrog života u svom selu.

Sedi i razmišlja, i kaže zatim da je život u Indiji kompletno tapaciran korupcijom. Za običan kredit u banci, na primer, mora se platiti svakoj karici, počev od recepcije gde prime dokumenta. Da, vidim kako bi takva kulturna baština smetala mladoj osobi, naročito nekome ko je dobrodušan i otvoren, kakav on ostavlja utisak. Njegov život nije propatio zbog korupcije, ali mu je princip smetao. Zatim kaže kako mladi ljudi ne mogu da opstanu sa svojom zaradom, jer su plate vrlo niske, naročito za diplome iz polja nauke. I navodi sumu, koju zatim prevodi u kanadske dolare. Ali to je relativno i direktno zavisi od troškova života, odgovaram. Ni u Kanadi plate za naučne discipline nisu visoke, iako zvuči duplo više u poređenju. Kako ti opstaješ sa svojom platom? Kako bi bilo da imaš porodicu i da jedini zarađuješ? – pitam dalje. On sleže ramenima, i smeši se. Živi sa cimerom, kaže, pa mu nije tako skupo. Porodica u Indiji i dalje dobro stoji; lova nije problem. On hoće da vidi svet, kaže konačno. I da živi na različitim mestima. Svi iz njegove generacije u Indiji idu ili u kompjutere, i onda se presele u Ameriku gde odmah krenu da zarađuju visoke plate, ili se fokusiraju na medicinske discipline, koje isto garantuju bogatstvo u Americi samo je nešto duži put. On je jedini u Kanadi iz širokog kruga ljudi koje zna, kaže opušteno i smeši se i dalje.

Meni je dosta Severne Amerike, kažem gledajući kroz prozor u prepune ulice. Taksi vožnje u Njujorku su duge i mogu se reći takve stvari. To je bilo prvi put da sam glasno rekla. Ali mislim da sam došla bila u Njujork spremna da kažem upravo to. U okruženju trojice novih imigranata, uključujući taksistu, koji je bio iz istog dela sveta, ja, veteran imigracije bez stvarnog smisla, sam završila turu započetu kad sam bila nešto mlađa od mog indijskog kolege.

Njujork je fascinantan grad vizuelno, i pun je krovova koji otvaraju vrata znatiželjnima da bace pogled iz malo bolje pespektive. Ako je namera bila da se prestignu svi drugi, ili da traje zauvek, on je prenaglašeni autoportret. I ne znam da poznaje budućnost tako dobro. Večnost je jako duga. Tamo gde Njujork fascinira na intimniji način, i puno dublje, je u kratkotrajnom bljesku briljantnosti koja zablista usred lažne borbe protiv nemogućeg. Jednom kad potroše tu vatru, kojoj ne fali originalnosti i magičnosti uprkoj lažnoj premisi, ljudi više ne dobiju puno pažnje. Pun je grad sličnih njima. Kao što je pun onih tek pridošlih, koji u njemu traže svoje zrno zlata, koje će zatim pretvoriti u grumen, pa u breg, i živeće na visokom spratu sa pogledom na uspeh. Ludost vlada Menhetnom. Ludost samoobmane.

U petak smo bili slobodni celog dana do 4 popodne. Usijanje je dostiglo bilo najvišu tačku. I dalje su ulice bile prepune, i ljudi vrlo dobrodušni obzirom na okolnosti. Ja sam odlučila bila da se sklonim u muzej, idealno mesto za takav dan. Izabrala sam Whitney, muzej savremene američke umetnosti, koji je u novoj zgradi u West Village-u. Bila je to dobra odluka, ali susret sa umetnošću nije bio lak. Setila sam se neočekivano kakav je osećaj poriv da poletiš. Dok istovremeno znaš da ne možeš. Umetnost učini to za ljude ponekad: pokaže okove jasnije, i tačna mesta gde drže. Pratila pogledom let galeba sa jedne od brojnih terasa. Uvek svež paradoks je bio da sam se osećala dobro, jako dobro. I poželela sam bila da zaronim ruke u portrete, dodirnem ljudskost koja se tu sklonila, i pobegnem sa armijom oslobođenih duhova, i živih i mrtvih, na ostrvo slično ovome, ali bez okova. Jedini tračak sumnje je bio da li bi, posle nekog vremena, to ostrvo ličilo na ovo. Ili da ne bi želeli da krenu.

Bilo je puno lepih trenutaka u Njujorku tokom te kratke posete prošle nedelje, i ja sam bila srećna, i bila sam malo nesrećna, i moji koraci nisu ostavili traga u vrelom asfaltu, kao što tragova ne treba da bude. Svi tragovi ostaju u nama, uvek u nama.

Omiljena mesta: Sulivan Street Bakery, Jolly Goat Café, Kobrick Coffee Co, Whitney, i pogled na Hudson.

img_6616-smaller

img_6604-small

img_6584-cropped-2

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s