Savršenstvo i praznina

Ovo je bilo leto tako blizu savršenog da su sve nepravilnosti i mala odstupanja samo naglasili ono što je bilo prekrasno. Svetlost i boje, na primer, su standardi zbog kojih se vredi roditi iznova svake nove sezone i pronaći u sebi neiscrpni niz tananih odgovora na njihove varijacije.

Sâm početak je obećavao. Sredinom maja, kad su na poslu krenuli bili ‘letnji sati’, taj prvi petak je bio i bukvalno ostvarenje obećanja na koje se čekalo od prethodnog leta. Savršeno skriptiran, dan je bio prekrasno proziran i plav, i kad je popodne otkucalo bilo moje poslednje minute na poslu, ja sam znala kuda ću krenuti. Put grada, i St George stanice. Tu, preko puta, je L’Espresso Mercurio kafe, koji u foajeu unutra ima parkiranog minijaturnog Fiću. Ostatak dekora je prijatan, i tog petka je bio potpuno prazan, što nisam očekivala. Zatim sam shvatila da imaju baštu po strani i sa tim prvim letnjim danom, sedelo se napolju. Naručila sam bila svoj latte, i izašla u baštu. Bila je prostrana i polusakrivena rascvetalim jorgovanom i drvećem koje je tek razlistalo. Za malim stolom, odakle sam posmatrala druge ljude, zgrade preko ulice, drveće, travu, vrapce i bube – sve – osećaj savršenstva je bio toliko intenzivan da sam mislila da ću vrisnuti. Nisam očekivala da će biti tako lepo.

Kad sam nešto kasnije, na putu kući ali u suštini bez plana, naišla na jednog muškarca koji je stajao nad lejom svežeg raznobojnog cveća i slikao je velikim aparatom, zastala sam i ja da pogledam šta mu je to privuklo pažnju. I zaista, gusti cvetovi intenzivnih boja su bili kao veliki prasak životnosti, svaki pojedinačno, i bilo ih je bezbroj. Kad je završio sa svojim pokušajem da to uhvati, muškarac se okrenuo bio ka meni, prepoznao isti ošamućeni izraz i odmahnuo rukom bespomoćno: ‘Šest meseci crnobelog sveta, i odjednom ovo!’ Svaki okret glave bi uhvatio novi mizansen, savršen i pun otkrića.

Tako je leto počelo, velikim probojem kroz mala vrata mog sitnog života.

Nastavila sam bila sa latte avanturama subotom (i petkom, i nedeljom, a ponekad i dva puta subotom), ali sa toplim vremenom došla je i sezona za iced latte. Nakon više pokušaja našla sam najbolji: onaj prvi koji sam probala prethodnog leta. Boxcar Social ima vrlo jednostavan recept: umesto leda sasutog u latte, oni latte rashlade, kao koktel.  I zatim ga pažljivo sipaju u fotogeničnu čašu, bez leda. Efekat je degustacija perfektno balansiranog majstorstva. Više nisam ni pokušavala da pronađem drugi iced latte za komparaciju. Svakog vikenda bih se spustila Yonge ulicom do Boxcar Social kafea, što je uvek prijatna šetnja, i provela pola sata u njihovoj bašti pozadi. Senku pruža visoko javorovo drvo, i ponekad su glasovi drugih posetilaca preglasni, ili mi se muzika ne dopada puno, ali ništa od toga nema uticaja na neprobojno savršenstvo tog iskustva.

Nedelja za nedeljom su prolazile, smotane u klupko oko vikendâ. Pojavio se međutim jedan neobičan efekat. Da sam još uvek ona klinka iz Valandova, to bih znala, ali nisam više i puno toga se izgubilo. Letnja dosada, ili dokolica, je neizostavni deo leta. Kad je svet tako pretrpan, na najlepši mogući način, permeabilnost bića je lepa osobina. Pustiti duh da se isprazni je dobar način postojanja. Ne i za mene. Postalo je neverovatno lako pronaći savršenstvo. Da će ga pratiti praznina nisam očekivala. Kakav neobičan par, mislila sam. Sada više nisam sigurna da u tome ima nečeg neobičnog. Ali takva kombinacija nije bila dobrodošla. Možda sam se previše asimilirala. Praznina u meni budi strah, ili krivicu. Da sam besposlena, ili lenja, da izbegavam da se suočim sa realnim problemima i situacijama. Što sve stoji, pretpostavljam. Znam. Možda nemam bogat unutrašnji život, pitala sam se. I to znam. Niko ko radi duge intenzivne sate na poslu koji nikada nije zadovoljan nema dovoljno goriva za druge mehanizme. Povremeni uzleti mašte su tek sitna prašina podignuta slučajnim vetrom.

Jednog petka krenula sam bila novim putem, bez određene destinacije. Ona se pojavila usput, kao prijatelj koji nikada neće izneveriti. Izašla sam bila na jednom mestu, ušla na drugom, sedela kraj otvorenog prozora dok se tramvaj ljuljao duž ulica, i setila se odjednom da sam u delu grada gde su momci iz Boxcar korporacije otvorili prošle godine još jednu lokaciju. Adresu sam pogledala na telefonu; bila sam tek ulicu dalje. Kafe je bio na dnu ulice. Bio je to lep hod niz osenčenu ulicu u tihom kraju. Kakva fina radost novog otkrića.

Ja sam u ovome jako dobra; korak po korak, pronađem svoje savršenstvo. I ono se zatim rasprši, pod naletom novog vetra. To je priroda savršenstva. Da sam ovde stigla praznih ruku, do ove stanice pune savršenih prolaznosti, je možda najbolje sagledati upravo iz tog ugla. Kad se tako lep oblak raziđe, šta ostane? Samo ono što smo doneli.

20160708_152759.small

20160708_151807.small

20160708_151652.small

20160708_151939.small

20160708_152000.small

20160826_152612.small

20160826_160006.small

20160826_162852.small

20160826_163124.small

20160729_151549.small

20160717_153233.small

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s