Najveći optimista na svetu

Svetlost na terasi se menja. Sunce putuje sve nižom putanjom što su dani udaljeniji od letnjeg solsticija; oni postaju sve kraći, a sunce uđe kroz naše naše prozore kao da siđe malo s neba da overi šta se ovde dešava. Još uvek je visoko, ali je hlad koji pravi terasa iznad nas sve manji, i doručak vikendom postaje vruć usled takvih i sličnih nebeskih kretanja.
Ovog leta na terasi živi jedna pčela, ili je osa, možda hibrid jer ne zuji, i vrlo je zainteresovana za sve što je na tanjirima, zanimaju je i stopala, i ruke, i leprša okolo u svom neravnomernom letu prilično zbunjena postojanjem i svojom ulogom u svetu. Pomalo je napast, ali koegzistiramo, i predviđam da će nam nedostajati kad leto prođe, i ona ili nađe mesto da prezimi, ili završi svoj let.
Izjutra zora kasni, i nisu oblačna jutra kako sam mislila prošlog ponedeljka. Leto je lepo i svi su znaci tu da prolazi. Uobičajeno je da se ljudi požale da brzo prolazi, ali ove godine ne mogu da se pridružim jer ne uočavam razlike; sve neverovatno brzo prolazi.

Klinka će opet otići od kuće. Ovog puta će mi puno teže pasti. Pre dve godine je njen odlazak bio deo normalnog odrastanja, proces univerzalan i pun značenja. Nije bila dovoljno zrela za tako veliki korak i simbolizam, ali i to je deo odrastanja. Ne znam da li je sada dovoljno zrela, ali zrelija jeste. Međutim, da će mi njen odlazak teško pasti nema puno veze sa njom, iako će mi nedostajati; problem je u meni koja ostajem. Pre dve godine bila sam blago radoznala da okusim novu fazu, i nije bilo loše. Sada imam druge stvari na umu, i život bez klinke će izgubiti pokriće i izgovor koje sam mogla da koristim u prethodnim godinama. Na puno sam gorem mestu nego što sam bila pre dve godine. Da stvari postaju gore nije poruka koju iko želi da vidi, sve i da je svuda napisana. Uostalom, ljudi joj ne bi verovali.

Postala sam lenja prema životu. Porfesionalno nisam takva, ali možda se samo dobro pretvaram. I činjenica je da sa kakvim ljudima radim, i pola uloženog truda bi bilo više nego dovoljno. Ali nije u tome stvar. Ne znam tačno gde je, ili u čemu. Deo koji znam je jedan od bitnih faktora: ja sam večiti početnik. Početak koji dugo traje izgubi sve tragove obećanja, uzbuđenja i očekivanja. A ja sam tako dugo u njemu da i ne znam šta drugo uraditi već uvek pokušavati. I dok su rezultati sve manji, ili nepostojeći, razočarenja postaju sve teža. Nepodnošljiva. Neoprostiva. Obzirom da u ovoj sobi nema nikog drugog, krivac i počinilac je žrtva sâma. I am so sorry, my darling, poželim da kažem sebi povremeno. Sve sam uradila iz najboljih namera. Nisam znala da neće biti dovoljno.
I am so very sorry.