Tri lica humanizma

Dženi se vratila sa odmora. Tri nedelje po Evropi, pet-šest zemalja i gradova; na par mesta su imali prijatelje a ostatak su organizovali sami, i po svom ukusu. iPhone je pun fotografija, i sve su dobrog kvaliteta, što je lep rezultat tehnološkog napretka.  Ona ih rado pokazuje svakome ko želi da vidi. To se svelo na par Evropljanki, koje gledaju arhitekturu i predele koje poznaju, i sa ove distance se čine kao san koji su sanjale davno, ili su bile deo njega. Dženi često žubori smehom, njen blagi alto guran životnom energijom i zadovoljstvom. Povremeno preko ramena zaviri i Moni, čije je ime puno duže u bangladeškom originalu, ali su se menadžment i ona dogovorili bili na početku njenog zaposlenja da će svima biti lakše ako ga skrate. I Dženi ima drugačije ime u originalu, iako verovatno puno kraće od Moninog, i njen primer je tipična praksa Kineza da usvoje, uglavnom nezvanično, anglicizirano ime radi lakšeg života. Ne čine to svi, i od originalnih kineskih imena koje sam videla još nisam naišla na neizgovorljivo, iako ko zna kako to njima zvuči. Ni Monino ime nije neizgovorljivo, ali ljudi su lenji, i obzirom da ni moje ime ne prolazi u originalnom izgovoru, ja sam apsolutno za skraćivanja, menjanja i odbacivanja svega što tereti život bez adekvatne nagrade koja bi svela stvari pozitivno.

Dženi je pokazivala svoju omiljenu atrakciju, Versaj, kad je Moni bacila bila pogled i videla raskošne odaje, zidove i nameštaj, pa komentarisala: ‘Europeans, they are so rich.’ Niko na to nije obratio pažnju; uostalom ovo je imigrantska zemlja u kojoj je zavist jedan od glavnih pokretača ekonomije. Zatim je Dženi pokazala Versaj spolja, sa njegovim masivnim pozlaćenim kupolama. Ni tu Moni nije mogla da odćuti, impresionirana preko svake mere: ‘Nije ni čudo, Evropljani su sve pokrali.’ Od nas.

Opaske nisu promakle Dženi, koja, kao i svi Kinezi, misli za Bangladešane i sve slične njima da su glupi i lenji i štošta još, kao što i Bangladešani misle za Kineze da su prefrigani na sto načina, ali Dženi ne bi nikada komentarisala, uostalom šta reći na tako neumesnu i nepozvanu izjavu u lice nečijem privatnom iskustvu putovanja, i lepom doživljaju.

Dok je Dženi simpatična i šarmantan primer kineskog stila odevanja, nepresušnog uživanja u karaoke provodu, i naročito lep primer stabilnog porodičnog života koji znači dobrog partnera i dobru decu, Moni nije suprotnost, jer nije nesimpatična, i ima dobru decu, posvećena je majka, za vrednost muža nisam sigurna i moguće je da ona misli da je budala, ali da li realno ili po sopstvenoj proceni, Moni čvrsto stoji na osnovi da život prema njoj nije bio fer, i odatle meri svet. To bi od nje stvorilo zanimljiviji slučaj za posmatranje od Dženi, koga to zanima. Mene ne. Međutim, njen komentar, koji je bio toliko neočekivan da sve i da sam imala nameru da odgovorim ne bih uspela da smislim kako, se mora sagledati sa dve dodatne dimenzije:

Moni ima magistarski iz hemije. I ona ništa ne zna. Ali ni osnovne stvari iz nauke. (Što nije tipično samo za nju). Šire znanje je nepostojeće, ono koje se stiče čitanjem i interesovanjima u oblastima kao istorija, literatura, umetnost, bilo regionalnim ili globalnim.

Moni je izjavu o evropskom lopovluku rekla kao što se izgovore maksime posisane sa majčinim mlekom, ili jevanđelje naučeno napamet pre nego što se nauči išta drugo. U svom poslednjem izdisaju, da je neko pita o Evropi, Moni bi rekla to isto i sklopila oči zadovoljna da je mogla još jednom da kaže neoborivu istinu.

David Rieff, čiji intelektualni pedigre je impresivan (majka Susan Sontag i otac Philip Rieff) je izdao nedavno knjigu koja je privukla široku pažnju (za takvu vrstu knjige). Ja sam pročitala jednu od kritika, vrlo lepo napisanu, i sama knjiga zvuči kao zanimljivo štivo, stimulativno ako ne i uvek u balansu sa mojim mišljenjima, što jeste uloga intelektualne kritike i analize. Knjiga ubeđuje vrsnom retorikom da je neophodno zaboraviti da bi se krenulo dalje, i da bi svet imao šanse da postane bolje mesto za sve ljude u njemu. Kako je David jevrejskog porekla, to uvek dođe kao pečat kvaliteta u ovakvim situacijama, jer Shoah izmiče svim intepretacijama inteligencije i napretka, ali nisam ubeđena da je u suštini puno drugačije nego kad žene advokati zastupaju silovatelje; odvojiti emocije od logike nije nemoguće, sve dok se to o čemu pričaš ne dešava tebi.

Link na kritiku koju sam pročitala je nešto niže, ali nakon što sam pročitala, i posle susreta sa Moni, par istina iz života među realnim ljudima se baš proguralo do vrha za malo svežeg vazduha:

Ljudi redovno zaboravljaju. Ne postoji tragedija, nepravda, ni gubitak, koju neko priziva nonstop. Vreme je neuporediv lek, ili bar sedativ. Sećanja se javljaju sve ređe, i ako osoba uspe da ispuni život obavezama i interakcijama, sa decenijama se iskustva ne slegnu, naprotiv, poprime drugačiju arhitekturu. Život je piramida koju neprekidno gradimo, i nikad ne dovršimo; ili pretpostavljam da je tako.

Ljudi uvek pamte pogrešno. To je daleko veći uzrok zala među ljudima od sve zapamćene istorije, i svih nepravdi. U interesu je različitih grupa da netačne, jednostrane, i maligne memorije zažive kad zatreba. I druge stvari bi poslužile kao kratki fitilj, ali zašto komplikovati kad oprobani recepti nisu još izneverili. Nepravda je doživljaj koji ne mora da bude stvaran, nije morao da ti se čak desi niti bilo kome koga znaš, ali ako je mogao da se desi nekome sličnom tebi – onda si ti sledeći, bez ikakve sumnje. I eto još jednog početka.

Veliko je zadovoljstvo čitati pametne ljude i njihove pametne knjige. Sigurno ima primera gde su nekome spasili život. Međutim spasiti planetu ne leži u tom pravcu. Niti bilo kom drugom. Humanizam nas je izgleda izneverio na najgori mogući način – ignorisanjem većine ljudi, sâmog izvora humanizma praktično. (Da je humanizam na kraju ispao samo još jedan elitizam možda nije trebalo da iznenadi, ali mi smo svi uvek novi ovde, sa svakom generacijom). Ako je Moni većina, a jeste, budućnost će biti kao što je bila i prošlost, samo što će boleti puno više, jer sada smo i mi u njoj a ne samo priče naših starih.

http://www.drb.ie/essays/let-it-go

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s