Ovo je između neba i mene

Bile smo u Nici u ovo doba godine. Poznajemo grad, onaj turistički deo. Svuda je puno ljudi u ovoj sezoni, verovatno i drugim mesecima. Lep otvoren grad u Zalivu Anđela. Ne mogu da otresem teret vesti od pre nekoliko dana. Praktično sam invalid. I užas i bes; ali dok je bes nemoćan, užas razara vrlo efektivno.

Imam i drugih problema. Nedelja je bila teška, uglavnom pod uticajem standardnih ljudkih delatnosti: podrivanje, zabijanje noža u leđa i slične melodrame. Odvratnost prema ljudima na stabilnom visokom nivou. Nemoguće je ne uočiti da obrasci ponašanja ne variraju jako puno; razlike su u intenzitetu, naročito zla. Ne postoji invazivna vrsta koja se može porediti sa nama, ne u širom potezu Svemira.

Idem na latte redovno. I ne samo subotom; krenem od petka. Latte avanture su među najlepšim iskustvima ove godine. Nisu uvek izuzetne, ali kad jesu, osećaj je vrhunski blend savršenog ekvilibrijuma. Uporedo sa njima, poslednjih par meseci razvio se još jedan lep običaj. Klinka je odgovorna za to (i latte sam otkrila uz nju). U pitanju je sasvim obična, čak tipična stvar za ovo doba godine: provodimo vreme na terasi. Naš prekrasni pogled na grad i urbano zelenilo nas namame povremeno, ili često kad je ona u pitanju, ali ovog leta mi provodimo vreme redovno na uzanoj traci betona, okružene toplim vetrom, nebom i širinom pogleda. Ona se sunča, sluša muziku, radi domaći (uzima jedan predmet preko leta), šalje i prima poruke, ali sada joj se i ja pridružim. Večeramo na terasi, doručkujemo vikendom, pričamo, smejemo se, uživamo. Uočavamo da i ljudi na drugim terasama rade to isto. Leto je prekrasno, i najlepše je provesti ga napolju, pa i na terasi. Kad je ona na poslu ili sa društvom, ja sednem i sama. U stvari, retko je viđam. Ona ima lepo leto; ja nalazim put kroz svakodnevne drame, večiti gubitnik – i dobre staze i rezultatâ.

Latte i terasa su dve krajnosti lepe misterije: voljna sam da putujem da bih otkrila novi kafe; i samo dva-tri koraka dalje od ove stolice me izvedu napolje, nebu pod krilom. Česte su ptice grabljivice, visoko, sa širokim rasponom krila. I druge ptice. Vazduh je pun zvukova i toliko masivan da su svi oni tek mrvice velike tišine. WiFi verovatno pokriva i terasu ali meni ne treba. Zasadila sam cveće narandžasto i žuto, i sedim fascinirana intenzitetom boja i života u tesnim uslovima keramičkih saksija. Moj život nije puno drugačiji. I ja povremeno procvetam; ili zablistam; poletim… sve te divne alegorije aktivnosti kojima nemam pristupa ali duh bi. Voleo. U blagom dahu leta, ja postojim. Nikome ne nanosim zlo, i ne bih. Ne zaboravite da nikada ne oprostite onima koji bi, i čine. Nikada.

3 thoughts on “Ovo je između neba i mene

  1. Lepi običaji, latte avanture i provođenje vremena sa klinkom na terasi. Uživajte. Svaki čovek trebalo bi da razvije dva-tri takva običaja, i da ih neguje, i da oni neguju njega :).

  2. Dusane! 🙂
    Kako je lepo videti te opet! 🙂
    I tvoj blog je online vec dugo, a ja nisam znala.
    Dobro je da smo tu, svi mi, ljubitelji lepih obicaja i ne vrlo neobicnih avantura 🙂

  3. Ivana! 😉
    Golubom pismonošom šaljem ti velik poljubac iz Beograda :).
    Da, baš to: dobro je da smo tu, mi, ljubitelji (i negovatelji) malih stvari koje ovaj život čine prijatnijim 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s