Vruće je i teško se spava. Ali ima i drugih razloga. Brige kojima sam dom su temperamentne, i nikad nisam načisto na kojoj sam tački između besa i straha. Karneval. Nekome je naporan, a nekome veseo. Jedva sam oka sklopila prošle noći. Juno je stigla do Jupitera, petsto miliona kilometara! a meni ne daju mira strahovi i brige oko odraslog deteta. Nisam ovako zamišljala ništa od ovoga. Ali pred zoru, koji minut pre nego što se oglasio radio-budilnik, zaronila sam bila u jednu priču. I u toj priči našlo se bilo puno ljudi u malom gradu, na terasi jednog kafea, i među njima muškarac koga nisam znala. I to nije bilo tačno. Poznavala sam ga. Na način na koji se poznaje tkanina od koje ste napravljeni; sâm materijal koji ne morate da vidite da biste ga prepoznali, ni pomirišete, ni dodirnete čak – materijal ste vi sâmi. Priča nije bila naročito lepa, i trajala je vrlo kratko; jedva dovoljno za zaplet koji ne bih uspela da razrešim ni u snu ni na javi, i to je bila druga bitna stvar u toj priči – zaplet nije bio važan. Važni su bili ljudi koji su u njoj učestvovali, i on, od moje tkanine napravljen.
Iz takve priče ušla sam bila u dan, nešto pre 6. Još uvek osećam ukus tog finog tkanja.
