Naš vek

Dvadeseti vek je, između ostalih velikih tema, uveo jednu koja se jako dobro primila u psihi savremenika, i nastavlja se i u sledećim generacijama. Kontrola. Uspeh same pojave je bio brz, neverovatan, i katastrofalan. I mada se kao ideja javljala i puno ranije, uspešan ulazak u svetsku istoriju, i svest, se desio vrlo praktično. Kontrola je bila uspešan eksperiment. Da je ispala tako smrtonosna i oličenje zla je možda bilo neizbežno, ili je verovatnije posledica drugih faktora. Kontrola je ipak samo instrument, iako nije teško poverovati da je cilj. Ali nije cilj. Ciljevi su slični sa ili bez kontrole, a da li ishodi puno variraju u tim različitim stilovima, ne znam. Ne verujem da je ta perspektiva ikada bila puno analizirana. Demagogija i propaganda su upošljavale previše talenta da bi ostalo viška i za druge prilaze.

I tako je tokom dugog strašnog 20. veka u našoj globalnoj psihi narastao bio bauk kontrole. Početak 21. veka pokazuje nešto sasvim drugo, upravo naličje. Na primer, da administracije demokratskih država ne umeju i ne mogu da kontrolišu ili čak samo usmere političke, ekonomske i socijalne procese. Zloupotrebe, manipulacija, nepotizam, vladaju kao i uvek u krugovima manjih ili većih dimenzija. Proces je lenj, ambicija kratkog dometa. Getting ahead, osnovna merna jedinica meritokratije, puno košta. Sâma meritokratija je prilično mutna rabota – ako je prva generacija naišla na zlatnu nit, a druga je nasledila, to više nije meritokratija; to je dinastički sistem. Takve zavrzlame su zanimljive istoričarima, pretpostavljam, ili nekome kao ja, ko povremeno nađe malo utehe u činjenici da ničeg novog pod suncem nema. Odnosno, da će sve ovo proći, a daleko najbolji deo je da ću ja proći pre svega.

Danas sam pročitala bila jedan članak u kome je sasvim olako bila pomenuta činjenica da kanadska vlada, na primer, uopšte ne zna koliki deo kanadskih nekretnina je u posedu stranih državljana ili entiteta. Dok kanadska vlada ne zna, običan kanadski građanin zna: jako puno. Za državu nije bilo potrebe da zna – priliv poreza je redovan, a tamo gde nije, oni obrate pažnju. Osim toga, začeprkati u takva gnezda bi odvelo do neprijatnih susreta sa realnošću, na primer da masivne sume globalnih finansija su najvećim delom ispiranje ilegalnih prihoda. Ili utočišta za višak kapitala. I tako dalje, ide još jedna tipična priča.

Kakav besmisleni okean laži, sve ovo. Da li sam na neki način i ja doprinela, zapitam se povremeno. Ako nisam, i puno drugih ljudi nije, jer ima ljudi sličnih meni, kako je moguće da smo svi u ovome. Sistem? I mi samo male kuglice, dovoljno podmazane da ne zaustavimo napredak? Možda. Verovatno. Konačno.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s