Latte subotom

  1. maj 2016

Ponekad se raširi reč da novi kraj u gradu zaživi, ili uspešno održava postojeći šarm. Ni jedno ni drugo nije lako, i čak i ne znači isto svima, ali očekivanja uvek ispadnu slična – da su ulice pune ljudi; da je sigurno i šareno, i prijatno proći, ili sesti negde; da lokali reflektuju duh i kvalitet ljudi koji dele grad sa nama. Kako se učestvovanje u takvim aktivnostima uglavnom odvija tokom slobodnog vremena, ispada da je reč o zabavi, ali nije tako jednostavno. Iako se ne može poreći važnost zabave tokom ljudskog postojanja, bar onog pod okriljem civilizacija. Osim što je prijatno otkriti takve delove grada, postoji i onaj deo učestvovanja. Kad klinka i ja odemo skupa na latte, tu su razgovori, opažanja, smeh, i uvek dobro raspoloženje. Kad idem sama, misli su pod uticajem prethodne nedelje, one predstojeće, pročitane stranice iz knjige u tašni, ili se probude sećanja, a najlepše je kad sama ulica preuzme na sebe moje raspoloženje, i svako u prolazu postane akter u dobrom komadu.

Klinka je izabrala bila destinaciju ove subote. Idemo na Dupont Street. To je ulica za koju svi znaju, i vozači je izaberu često kao način da se nekud stigne bez preteranog zaglavljivanja u saobraćaju, pa tako su mnogi uhvatili malo boje, zapamtili nešto, ili znaju nekoga ku živi u kraju. To je slučaj i sa nama. Bile smo na Dupontu puno puta a da nikad nismo stupile njom hodale. Dosta je jednostavno doći do nje od nas, i nije daleko. Krenule smo od mesta gde ulica počinje, na uglu Avenue Road ulice. Dupont ide na zapad, i mi smo je pratile. Ne znamo tačno ni klinka ni ja dokle ide, ali očekujemo da je daleko; to je slučaj sa svakom iole važnijom ulicom u gradu. Mi ćemo ići dok se ne umorimo, ili naiđemo na mesto koje nam se sviđa.

Novi kraj uvek ima nešto svoje, i puno toga je novo i drugačije, a da se ne može jasno reći šta je konkretno u pitanju. Kuće nose karaktere svojih vlasnika, zgrade nisu visoke pa i one odaju ljude koji u njima žive, ili se bar tako čini. Drveće je puno svežih pupoljaka; proleće je tako obazrivo ovde i neizmerno lepo. Zagledamo u svaki izlog. Ne traju većinom, različiti biznisi koji pune ulice ovog grada. Troškovi su visoki, na nekim popularnim lokacijama najamnina je u milionima za godinu. To se čini kao prilično oprobani recept da uništi kreativnost i duh i najotpornijeg grada. Ljudi koji se povuku sa tih nedostupnih ulica se rašire po različitim krajevima, i to neprekidno kretanje i promenu nije uvek lako podneti, ali jeste svedočanostvo snalažljivosti i istrajnosti, ili tek želje ponekad. A ima i mesta koja su dugo tu.

Ezra’s Pound je kafe za koji znamo, ali idemo dalje prvo da vidimo šta se još može naći. Kraj nije naročito lep, ili živ, i mi priznajemo da smo očekivale više, ali drago nam je da smo došle. Setila sam se na jednom uglu da smo u taj kraj dolazili njen otac i ja u vreme dok je ona rasla u mom stomaku. U toj zgradi, pokazala sam joj, su davali časove za nove roditelje, da nas pripreme za porođaj.Nije baš išlo po planu, smejemo se, iako mi ni danas nije do smeha kad se setim detalja. Vrhovni plan jeste uspeo, jer evo nje, sada već devojke i posao je dobro obavljen, uprkos strahovima i sumnjama. Postoje prazna mesta koja uvek uzbune urbani kompas u nama, sa velikim parking prostorima, i redovno se nailazi na suprotno – mesta sa šarmom. Nije dovoljno toplo, ali ljudi sede i napolju. Ona se seća da je čula za jedan kafe od drugarice kad su bile puno mlađe i došle su par puta u ovaj kraj, jer tu živi tata te drugarice, koja isto ima dva doma, kao i klinka. Našle smo ga, ušle unutra, videle stare i mlade parove kako dele kolač i piju kafu u subotnje popodne. Dopala nam se ta slika. Izašle napolje i krenule nazad; mi ćemo ipak otići kod Ezre.

Kad smo bile na domak, ona je spazila po strani znak Schmaltz. Jevrejski deli koji izgleda kao da je bio tu i dok su gradili železnicu, čije tračnice prolaze nekoliko desetina metara odatle, i teretni vozovi često protutnje. Unutra je izbor veliki, njih petoro rade u malom prostoru, i imaju onaj univerzalni duh majstora svog zanata koji će uslužiti mušteriju dobro ali zna se da mušterija ceni ovakvo mesto, jer nema ih puno. Ne više. Klinka je naručila najpopularniju bagel kombinaciju, inače ne bi znala ni odakle da počne, sve je izgledalo tako dobro. Ja sam zavukla ruku u jednu ćasu i izvukla kutiju sardina; nije se moglo izaći odatle sa jednim parom ruku praznim. Malo dalje niz ulicu je bio Ezra. Pun, ali sa jednim stolom za nas.

Advertisements

Nedelja

Imala sam intervju za novi posao. Na drugoj planeti. Sve je išlo jako dobro. Moj entuzijzam je bio očigledan, ali je osoba sa druge strane bila malo podozriva.
Vi razumete da ćete za ovaj posao morati da promenite oblik? pitala je.
Da, da, jasno kaže u opisu posla
, odgovorila sam.
Ali da li razumete da je ta transformacija permanentna? pitala je opet. Nastala je mala pauza. I da nikada više nećete moći da se vratite u ovaj oblik i ovo postojanje?
Novi oblik na drugoj planeti, zar postoji bolji novi početak, razmišljala sam. Ko još dobije takvu šansu; jedna u beskonačnom.
Jedan neobičan glas, ne moj, je odgovorio: Da, razumem, i moraću da odbijem.
Zašto, pitala je opet osoba, kojoj je to bilo petstoto pitanje.
Zato što bih time efektivno ubila majku mog deteta. I ne samo nju. Glas je postajao sve deblji, sporiji, lepljiv i težak; poslednje reči sam jedva uhvatila  – škripa, galama, lom, i probudila sam se zgrčena, razjapljenih usta.
Soba je bila kao i uvek, prisna i tiha u nedeljno jutro. Klinka se probudila bila u svojoj sobi, čuo se radio. Ustala sam, ušla u njenu sobu i uvukla se u krevet sa njom.
Srećan Dan Majki, zagrlila me je,  i izljubila milion puta.
Hvala, ljubavi.
Ispričala sam joj san.
Oh, mama, pokušavala je da me uteši. Možda smo ipak trebale da odemo u Irsku.
Možda, nasmejale smo se skupa, stisnule i zatim je ona skočila iz kreveta i razvila magični tepih samo za mene na taj poseban, čarobni dan.
Ja sigurno ne zaslužujem svu ovu divotu, povremeno pomislim. Kad ne pokušavam da bukiram prevoz u nove svetove.

 

Nekoliko subota unazad

Crema Coffee Co. ima tri lokacije u gradu; ja poznajem samo jednu, na Danforth-u. Danforth Avenija je duga ulica, nastavak Bloor ulice, na istoku i sa druge strane mosta preko minijaturnog Dona, koji je naša reka. Kad sam objasnila bila klinki jednom da Rusija ima Don, i da mi u Torontu imamo Don, ona me je pogledala šokirana – mi imamo reku? Iako je bila više puta u dolini Dona, kojom prolazi i autoput, uopšte nije zabeležila bila da je dolinu stvorila reka Don. Najviše zato što Don, ovaj naš, nije više od potoka. Iako nije nikada bila u Rusiji, a nisam ni ja, očekuje da je sve u Rusiji veliko, pa kad je zamislila skalu poređenja između dve reke, nasmejala se i prevrnula očima – opet preuveličavaju. Ona je odrasla usred marketinga kao glavne kutlurne sile vremena, i jasno joj je da treba uvek gledati mimo, šire i kroz prezentacije da bi se video makar obris istine, iako ne uspeva uvek.

Dakle, Danfort je ulica na istočnoj strani doline Dona, i poznata je kao grčki kraj. Grčki deo pokriva svega nekoliko blokova, a ulica je jako duga, ali svi u gradu poznaju Danforth po grčkim restoranima, baštama u kojima je vrlo prijatno sedeti letnjim danima, i živosti na ulici. U tom popularnom kraju je i Crema kafe. Bila sam više puta. Prave odličan latte, prostor nije širok i pult uzima dobar deo, ali postoji mali prijatni deo sa par stolova ispred, kraj izloga, i puno veći pozadi sa prijatnim ambijentom. I oni imaju minijaturnu baštu ispred a otvore i izlog kad je vreme lepo, pa se može gledati svet kako prolazi. Što je veliko zadovoljstvo svuda u svetu; ljudi su uvek dobar entertainment, i uglavnom jedini koji okupira naše vreme, bilo da o njima čitamo, gledamo filmove i serijale, ili ih gledamo kako prolaze ulicom. Da i drugi ljudi gledaju u nas je pomalo utešno, pomalo nije, međutim niko od nas nema kud drugo: niko nije reka, ali svi smo deo toka.

Te subote sam se našla bila dosta rano u kafeu; Kerol i ja smo ugovorile susret za 10. Ona je moja mušterija još iz vremena kad sam vodila malu radnju na Yonge Street-u. Skoro 15 godina je prošlo od tada, ali ona je verna mušterija. Mimo nje, imam još par njih iz tog vremena. Odnos između mene i mojih mušterija je dosta jednostavan: ja pokušavam da održim moj deo na profesionalnom nivou – narudžbine pošaljemo u roku od 24-48 sati, uvek odgovorim na sve upite, i sve funkcioniše vrlo efikasno – ali ne sumnjam da one znaju da je ovaj ‘biznis’ minijaturan i jedva da se može tako zvati. Međutim, ovaj odnos ima svoj život, i ja sam zahvalna za njihove narudžbine a naročito da im se dopada to što im pristigne, i tako sve funkcioniše, za sada.

Kerol je postala više od mušterije na sopstvenu inicijativu. Ja imam malo prijatelja, i oni koji to jesu su to postali, i opstali, najvećom merom kroz svoj trud. Moj tok kroz život liči na reku, ili tek potočić, u smislu da sledim silu koju ne razumem i ne znam joj ime. Kao i svako, pretpostavljam. I nije da se ne trudim, naprotiv, jako puno truda ide u neke od mojih aktivnosti, ali moj najprirodniji modus kretanja je tok. I on predstavlja kombinaciju svesnog i nesvesnog, rekla bih, iako ima i elemenata loših navika, pomerenog osećaja za vreme, i nejednake distribucije između misaonog i delatnog. Sve to na stranu, Kerol i ja ne bi izgledale kao dobra kombinacija na prvi pogled, ali ona je videla bila nešto što joj se dopalo unazad na početku našeg prijateljstva izmešanog sa profesionalnim odnosom, i evo nas mnogo godina kasnije gde se par puta godišnje sretnemo za večeru, ili doručak u kafeu, i provedemo sat-dva u priči.

Ona je neobična osoba. Dijabetičar tokom većeg dela svog odraslog života, vrlo je disciplinovana. U poslu je posvećena i profesionalna; obrazuje se dodatno gde misli da joj može biti od koristi i da bi bila efikasnija u svom poslu. Organizuje bar jednom godišnje avanturu za žensku grupu koja uključuje kampovanje, kajakarenje, i boravak u kanadskoj divljini. Na jesen okupi društvo i razmene priče, pokažu fotografije, i ispričaju šta planiraju za sledeću godinu. Grupa je raznovrsna, i fascinantna, Amazonke što se mene tiče iako na izgled sasvim obične žene, godina od 30 do 60+. Posle svakog uspeha gledaju u sve veće prepreke i izazove. Nije neobično da su sve uspešne i u profesionalnom smislu. Inspirativna grupa u svakom pogledu, iako mene avanture te vrste ne privlače.

Kod poslednjeg susreta pre nekoliko nedelja, Kerol je pomenula posle nekog vremena da ima problema sa zdravljem. Uočila sam bila da izgleda puno mršavija. Otkrili su slučajem izvesnu masu u njenom stomaku i uprkos raznim testovima ne znaju šta je. Ima zakazanu operaciju za početak maja. Ona ne bi htela da pokaže strah, ali ono što se jasno vidi je da je strah prisutan, i odlučnost, odmerenost u pristupu životu kao i divljim rekama Ontarija i šire Kanade. Život nije reka Don, sigurno ne ova naša. Ona se pripremila koliko može za to što dolazi; ostatak nije do nje.

Bila sam uzdrmana tim susretom, i dok sam hodala ka drugim planovima svoje subote, ulica nije više izgledala kao prijatna scena razbibrige. Najviše je bilo poštovanja prema njoj i njenom stavu, ali tužna vest je težak teret i uvek neočekivana. Pomislila sam bila s vremena na vreme na nju od tada. Juče popodne sam dobila tekst poruku: Ovo je Viktorija, Kerolina ćerka, bio je početak poruke. Htela sam da pošaljem svima vest da je operacija bila uspešna. Hvala vam za podršku i dobre želje. Gledala sam dugo u kratku poruku, preplavljena emocijama. Ne pamtim kad sam dobila lepšu vest. Kao i kod tužne vesti pre toga, ni sa dobrom nema velikog izliva reči. Sve emocije se presele u unutrašnjost organizma, i tu ćute skupa; toplo je, prisno, i veličine su u pravim razmerama. Sve je dobro za sada, prođe šapat kroz to unutrašnje pleme, i svi razumeju.

Solidan plan

Vikendom pregovaram sa produktivnošću. To nikada ne ide lako. Iako su radni dani i vikendi socijalne konstrukcije, odnosno pregovori između države i poslodavaca, postoji mesto u genima koje diktira da nakon radne nedelje treba usporiti. Ja usporim, i sigurno se ne protivim takvim zakonitostima, ali sve ideje i pokušaji koji bi trebali da poboljšaju život dobiju jedino vikend za moguću realizaciju. To mi ponekad teško pada, ili mi se prosto ne radi, a ponekad mi taj deo da mi se ne radi najteže pada. I tada počnem da sumnjam – u sebe, naravno, ali iz različitih uglova. Sumnja u sebe iz bilo kog ugla neće ponuditi ništa dobro. Meni je naročito problematičan deo gde se zapitam da li ja zaista verujem da je ovo put to promene i nečeg dobrog. Desilo mi se ranije da pogrešim, i jako bih volela da limitiram sopstvene greške na kupovinu punomasnog mleka umesto 2%. Uhvatila sam sebe puno puta i da se previše trudim, i na pogrešnom mestu. Kao i da se ne trudim dovoljno tamo gde se računa. Sve to ima svoj danak, i nekim danima je on prosto težak teret. A nekad nije; desi se nekim danima da je energija prvoklasna i razmišljam jasno, plan je solidan, i vreme koristim jako dobro. Ovo nije bio jedan od takvih vikenda.

Kad pričam sa klinkom o ozbiljnim stvarima ove vrste, bez većeg napora ukažem na pravi način i pronađem prave reči: važan je trud, i istrajnost. Promašaji, greške, neuspesi, su sastavni deo života, i svakog poduhvata, pa i svakog dana. Ne može im se izbeći, ali truditi se i krenuti dalje – to je jedini put ka uspehu; uspeh sâm.

Kad sve to okrenem ka sebi, ne poričem da je dobro, i preporučila bih svakome. Ali vidi se jasno još nešto: nije dovoljno. To zna i klinka, i svako. Dobro je čuti reči ohrabrenja, pa i mudrosti, ali one nisu dovoljne. Šta je to što fali zvuči kao mistika svakome ko ga nema, dok onima u posedovanju ne može biti lakše.

Retko šta nudi tako dobar osećaj kao naći se u okolnostima koje naše najbolje strane dovedu do punog sjaja. Verovatno je najteži problem navigacija koja bi svakog pojedinca dovela do tog začaranog mesta. Ja, na primer, toliko dugo upošljavam ideje i maštu u svakodnevici, najčešće kao terapiju, da mi moguće promiču esencijalne stvari u tom traganju. Neizbežno je da pobrkam linije između imaginarnog i stvarnog, mogućnosti i želja, planova i svrhe. Ne košta previše, ali se odviše često nađem u sličnim situacijama, i na istom mestu. Nedovoljno dobar plan, verovatno. U takvim tenucima, misli o odustajanju su jako privlačne. Mirišu na dekadenciju, koja je faza koja dolazi nakon i najboljeg uspeha. Ali nisu ni približno iste, dekadencija i odustajanje. Kao što nije lako dati odgovor na pitanje šta ja zaista želim. Od svih mogućnosti koje mogu da zamislim bez većeg napora, nisam sasvim ubeđena da znam koja je ona prava. Ili da mogu da znam, ako je nisam nikada posedovala.

I tako se vikend završi, a sa novim danom dolazi i novi početak. To jako volim, bez i traga sumnje i neodlučnosti.