Bajka o cipelama

Bile su ’90-te; ja sam tražila izvore nade na ulicama i izbegavala da gledam u ljude. Osim u Jasnu, i decu. Jasna je moj najbolji drug još od vremena kad smo imale 3 godine. Ona je porasla kao što je obećavala: visoka kao najviše drvo koje će na sebe primiti sve oluje, i nepotkupljiva. Atavizam biblijskog heroja i elementarna čestica od koje se mora početi da bi se izgradilo nešto pristojno. Imala je nepomerljivu veru u mene. Ali dok je ona rasla i uzimala na sebe terete, ja sam postajala fluid. Moj cilj bio tek iluzija koja je poslužila da pobegnem, i moje idealno stanje je bilo lutanje. Ona je postojana; ja sam promenljiva. Buduće generacije će imati koristi ako se nova generacija spomenika Svačijeg Heroja bude gradila sa njenim likom; Sunce će možda nekim danima uhvatiti refleksiju mojih atoma u kamenu evropskog juga, ili talasima Mediterana.

Moj odlazak je bio još uvek sveža rana svima koje sam ostavila za sobom; meni je povratak tako brzo pao teže nego što sam očekivala. Preko svega toga prelila se bila radost ponovnog susreta. Ushićenje i smeh, reči se sapliću, i osoba preko puta se ne ispušta iz vida, jer vreme je kratko.

Povela me je bila jednog dana kod obućara. Ne pamtim više tačno gde, mislim da je bilo blizu ulice 27. marta. Ja sam htela da kupim sandale, i beogradski obućari su bili majstori iza nekoliko pari cipela, mojih omiljenih iz perioda nekoliko godina unazad, kada je svet bio puno drugačiji. Pronašla sam bila par koji se njoj nije dopao, ali ja sam se instantno zaljubila. Zatim je ona htela da izaberem još jedan, koji će ona kupiti za mene. Bila je to skromna obućarska radnja, u vremenu raspada, i obućar je imao vrlo mali izbor. Ostao je bio jedan par, sličan onima koje sam prvo izabrala, samo broj manji. Moje stopalo se približilo nevoljno, guralo, mrdalo, upinjalo, i kad je konačno stalo u cipelu štrčalo je i jedva disalo – i obe smo bile zadovoljne. Trijumfalne! Raširiće se, povtrdio je stručno obućar, i Jasna je platila račun.

Dvadeset godina kasnije, taj zalog iz vremena očajanja i besparice sedi u ormanu, i ja ga povremeno izvučem i razgledam. Stopalo izvede počasni krug, i opet štrči i jedva diše posle puno truda, ali sada zna da je ovo magična cipela.

Jasna je iznela svaku godinu na svom moćnom stablu, i uz godine i brojne ljude. Ovaj minijaturni par koji ja čuvam podseća da ne postoje cipele za takvog džina, koji ne odustaje pred izazovom i ne diže ruke i od najgoreg gubitnika. Podseća na puno više, ali to je intiman svet, onaj stvoren među decom velikog duha. Ne postoji pripovedanje koje će ga verno preneti, ni životne korozije koje će ga razoriti.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s