Poznati put

Dani prolaze, i neki među njima su prekrasni. Nakon takvih izleta u Raj skoro redovno sledi silazak. Niže, pa još niže, ka dnu koje – ako malo razmislim – ne želim zaista da pronađem. I nadam se da je pliće nego što može da bude. Ali nada se retko javlja tim danima. Odolevam, kao i svako, vremenu, razočarenjima, nametima svakodnevice, i ne znam oktud taj poriv ka otporu kad se jasno vidi da niko pa ni ja nemamo šanse. Ne za pobedu; radi se o opstanku. Možda sam sve pogrešno zamišljala, ne bi bi mi bilo prvi put, ali osećaj izdaje i niskog udarca je akutan. U ovoj sobi nikad nema drugih krivaca; uvek je prisutan samo jedan.

Da li je put ka ludilu prirodan, zapitam se. Sigurno ima pojedinaca koji mu izbegnu; oni koji su imali nešto drugačiji balans životnih situacija. Napunimo se iskustvima, saznanjima, i teret postane neizdrživ, a život pod njim neodrživ.

U večitom, dinamičnom stanju pokušaja; i kad se ne mičem, ja ih zamišljam. To je moje prirodno stanje. Poslednjih meseci je taj pozitivan efekat napravio preokret, i postao jedan od najtežih balasta. Mučim sebe pokušajima koji nisu sasvim besmisleni, ali da bi se iole ostvarili zahtevaju puno više entuzijazma i ozbiljan trud. Sa svakim danom, svakim novim vikendom kad bih trebala da uložim svoje kreativne energije, ja uzmičem, oklevam, i ne radim ništa. Ne raditi ništa u trenutku kada duh priželjkuje promenu je najniži udarac koji se može zadati sebi. Sve podrške i ohrabrenja tvrde da je to OK. Biće drugih prilika, daj sebi malo predaha. Ali svako ko je ikada primio nizak udarac zna koliko je teško ustati kad poznaješ svoje slabe tačke. Do sledeće stanice nema predaha, i ne postoji vetar, niti kočija koja će naići tvojim putem i pokupiti te, spasiti prašine i bola.

Prethodni vikend je bio najgori do sada. Ni prekrasno vreme, ni još lepše društvo u obliku klinke, pa ni slobodan dan viška nisu postigli očekivani efekat. Klinka je zabrinuta, ja nisam, ali najčudniji je osećaj da sam ja već bila ovde. Na plitkom dnu, koje se može otvoriti pod nogama svakog trenutka i pasti puno niže, sve je poznato. Stanica poraza, poniženja, razočarenja. Danas, kad sam se vratila s posla, shvatila sam da je ovo mesto, ova soba, pećina mojih izdisaja. Sa svakim uzdahom kapi moje vitalnosti isteku. Kod udaha, još nekoliko. Neobično je da nema straha, bar kad sam ja u pitanju; nema većeg strašljivca od mene. Možda zato što žalim za nečim što je otišlo nepovratno. Bilo je dobro, i bilo je loše. I ovo sada če jednom izgledati dobro, i loše. Tako je uvek bilo. Nema razloga strahu, ovaj put poznajem.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s