Razumem

Naišla sam nedavno na jedan esej, lepo napisan i zanimljiv. Dok sam čitala, setila sam se susreta unazad nekoliko meseci. Bila je nedelja u februaru, i ja sam krenula bila na latte. Radila sam celog prepodneva i nagradila sebe malim predahom. Lift je zastao bio na 9. spratu i unutra je ušla Francuskinja koja živi u zgradi sa svojim partnerom poslednjih nekoliko godina. Imaju oko 30-35 godina, i nose jedan fini urbani stil Evrope za koji tek kad se vidi izbliza postane jasno da se ne sreće ovde često. Ima ovde stilova različitih, od lokalnih do pridošlih sa različitih strana sveta, ali kako je svaki stil tesno vezan za mesto i kulturu koji su ga odgajili, on je u najboljem izdanju kad je u svom prirodnom okruženju. Stil se ne može presaditi; on je endemski specimen. Pokušaji da se adaptira, ili održi glavne crte prethodnog sjaja, ponekad daju rezultate, ali ništa više nije isto. Promena i novi život koštaju uvek više nego što je iko očekivao. Lep francuski par je još uvek nov, ali pukotine se naziru.

Te nedelje u februaru, nakon što smo se pozdravile i lift krenuo naniže, Francuskinja se zagledala u ogledalo, ispravila, i zadovoljna onim što vidi, obratila se meni glasom punim emocija: Ljudi misle da je važno imati sa kim da se proslavi Sveti Valentin, ali stvari su puno drugačije u realnosti. Ta izjava je bila podjednako iskrena i neočekivana. U istom trenutku sam shvatila da je vrlo povređena, kao i da je ona to rekla verovatno iz istog razloga zbog koga mi i bezbrojni drugi nepoznati ljudi tokom godina govore o svojim problemima – zato što osete da im neću suditi, niti misliti o njima loše. To nije uvek tačno, ali dovoljno puta jeste da i dalje isporuči nemušte pozive da mi se obrate. Ipak sam bila zatečena. Moj dan je išao jako dobro – klinka je izašla bila sa jednim drugom koji je bio kod nas u poseti; ja sam bila vrlo produktivna tog jutra i dobro raspoložena jer u ponedeljak se nije radilo; da je bio Sveti Valentin nije moglo da ima većeg efekta na taj već stvarno dobar dan. Zatim sam pomislila da njena izjava možda jeste direktno bila upućena meni, jer ja očito nemam nikoga romantičnog za taj praznik, i to je sada postalo malo nalik komedijama koje prave ovih dana. Pogled na njeno lice je bio dovoljan, i više nije bilo smešno. Toliko se toga jasno videlo: da su se posvađali; da je očekivala bar malu pažnju; da su stvari napete među njima unazad nekoliko meseci se vidi i kad se trudim da ne gledam; situacija u Francuskoj joj teško pada; dolazak ovde nije ispao kako su se nadali… Svaka stranica te knjige mi je bila poznata kao da sam je proživela, iako priča nije bila moja. Ali kao da jeste, kao što svaka priča jeste, i moja i svačija. Bilo mi je zaista žao. Već smo stigle bile do prizemlja i ja još nisam ništa rekla. Zastala sam na trenutak na izlazu, okrenula se i rekla: Razumem. Ja sam živela, i razumem.

Na putu kroz park, među decom i odraslima, držala sam ruke u kaputu, i hodala brzo da otresem tragove epizode iz lifta, kad mi je u susret naišao on. Obično je pravo zadovoljstvo sresti ga, lep je i vrlo pristojan, ali ne tog dana. Sada sam znala previše o njima, i bila sam postiđena u svojoj ulozi nevoljnog svedoka. Jedva sam rekla ‘Hello’ pognute glave, i nastavila dalje još brže.

U kafeu je bilo mesta, i vrlo je udobno smestiti se kraj velikog prozora, čitati ili gledati u par velikih fotografija na zidu. Pariz i Barselona, nagađam, ali nisam nikad pitala da potvrdim. Knjiga u mojoj tašni je ‘Suite Francaise’. Tek sam na prvim stranama, i oklevam da uđem. Moja opsesija ratovima i vremenom postaje zamorna, ali lako se umorim ovih dana, i još lakše odustanem. Za stolom do mene je sedeo jedan muškarac koji je obratio pažnju na moju knjigu, i započeo konverzaciju pitanjem da li sam Francuskinja. Nisam. Da bi se opravdao, rekao je da je po naslovu prosudio da čitam na francuskom. Ne, knjiga je u prevodu, rekla sam. Ali zadržali su naslov. Razmenili smo još par rečenica. Bila bih zanimljivija da sam bila Francuskinja. Bio bi zanimljiviji da je bio lepši.

Na putu kući, kupila sam bila kesicu francuskih macaron slatkiša koje klinka obožava. To je za nju i njenog druga kao mali Sveti Valentin poklon. Volimo i slavimo sve praznike u kući. Malo ispred parka, naišla sam opet na nju, hodala je ka metrou. Nije me očekivala, kao ni ja nju, ali nasmešila se. Ponudila sam joj da uzme jedan macaron iz kesice. Ne, ne, bilo joj je neprijatno. Ali insistiram, rekla sam, otvorila kesicu i pustila je da izabere. Samo mali gest, ništa više, rekla sam i slegnula ramenima. Pogledale smo jedna drugu i nasmešile se. Ništa se nije moglo uraditi; magično klupko tog dana nas je sve uvezalo, i mi smo ga podelili tako kako smo se zatekli, nepripremljeni.

http://www.ft.com/intl/cms/s/2/905bf850-0588-11e6-a70d-4e39ac32c284.html?siteedition=intl

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s