Simptomi

Imam prehladu od prošle nedelje; ništa strašno. Svi simptomi su tu ali nisu preterano jaki pa to vredi računati kao dobru stvar, iako se oteglo duže nego što sam očekivala. Jedna stvar se ističe: čulo ukusa mi je poremećeno. Osećaj je neobičan. Ne uživam u hrani kao što bih normalno, ali imam apetit, i strpljivo čekam da se stvari poprave. Usput uviđam (opet!) koliko računam na homeostazu kao svoje osnovno stanje. i ona je prilično vanredna, naročito kad se uporedi sa mogućim mizerijama. Dakle, stanje je neobično, pomalo kuriozitet. U takvim okolnostima isplivale su i druge stvari. Recimo, taj osećaj poremećenog ukusa – nije mi nepoznat. Naprotiv. Svet kakav sam mislila da poznajem se promenio. To je najznačajnija vest u mom životu. Skoro ništa ne uspevam da prepoznam, izgubila sam orijentaciju, i mada za funkcionisanje jednog ljudskog duha očito nije potrebno ništa više od bazičnih stvari, i ja se snalazim i opstajem na malom, stvari su loše. Hodam kroz život kao senka. Poraz je dug proces, sada razumem. Recimo, kad smo učili o porazu protiv Turaka u 14. veku, nije uvek bilo jasno razumeti kad si klinka kako je prošlo još skoro sto godina do kompletne okupacije. To je poraz – on traje. Na individualnom nivou, moj ukus sveta je kompletno poremećen, i to nije simptom infekcije već poraza. Ova trenutna infekcija će proći, i računam da će se ukus na mom jeziku oporaviti. Jedini otpor koji još uvek poznajem je da ovaj minijaturni organizam opstaje.

Advertisements