Ringišpil

Netflix je stigao i u ovaj dom. Ima mesta za sve stereotipe o gledaocima, kojima dani, meseci života proteku u razgledanju ponude i bar još toliko u gledanju programa. Klinka i ja uspešno funkcionišemo pa tako možda ipak nismo čisti stereotip, ali to je verovatno oksimoron, ‘čisti stereotip’. Kao zla zmija, dobar babun i slične antropomorfne igrarije ljudske mašte. Izbor jeste veliki (ako mašta nije), iako kanadski bledi u odnosu na američki, ali ono što je simpatično je da je kao i svaki izbor, naročito lako stečen – ima kvaliteta ali ga treba pronaći. Praktična životna lekcija tamo gde se ne očekuje.

5 to 7 je film za koji nisam uopšte čula bila prethodno. Da ja nisam, manje-više, ali ne verujem ni da je većina drugih gledalaca, onih koji vole male filmove. Biti mali film je veliki zahtev, od mene lično i bezbroj drugih kao ja, a ima nas verujem baš toliko: bezbroj. To su priče o pristojnim ljudima, lepim gradovima, razgovorima – romantične priče. Koliko sam ogrezla u cinizam i svakodnevnu žalopojku je postalo smešno kod susreta sa ovim filmom. Sve je spalo instantno, i ja sam skakala, pevušila, i bila zanešena par dana samim otkrićem da će uvek biti ljudi koji će pronaći, ili izmisliti, baš sve kako treba da se moj mali duh obraduje, i puno drugih malih duhova. Ponekad izgleda kao da se družimo sa njima, sličnim nama.

Da je bilo tih kreativnih ljudi ranije, znam. Ali BBC, recimo, ih ne zaboravlja. Kakva sreća. Snimili su serijal ‘Musketari’. Kad sam prvo naišla u lutanjima kroz vrlo sumnjive kategorije, rešila sam bila da ignorišem. Ovo je neko upropastio sigurno, bila sam uverena. Ili je sprdnja. Ali jednog dana naišao je bio trenutak, kao što uvek naiđe, i ja sam pritiskom na dugme sa nekoliko metara daljine otvorila magičnu kutiju. Nekoliko nedelja kasnije se to isto desilo sa serijalom Merlin. Za decu i odrasle. Naročito za odrasle, one koje su producenti zaboravili; one koji pamte kao najlepše dane detinjstva avanture otkrivene u knjigama; kad se skoro ništa nije razumelo a svet je bio kristalno jasan, i čist, i duh je bio oblak moćan i golicljiv koji se smejao bez razloga, i plakao uvek sa razlogom.

Mislim da je sasvim pošteno reći da ja vučem svoje dane pune obaveza kao lance, uvek sa nadom da će kraj mene proći fantastična priča. I da će me ta priča zavrteti. To je sve.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s