Latte subotom

  1. maj 2016

Ponekad se raširi reč da novi kraj u gradu zaživi, ili uspešno održava postojeći šarm. Ni jedno ni drugo nije lako, i čak i ne znači isto svima, ali očekivanja uvek ispadnu slična – da su ulice pune ljudi; da je sigurno i šareno, i prijatno proći, ili sesti negde; da lokali reflektuju duh i kvalitet ljudi koji dele grad sa nama. Kako se učestvovanje u takvim aktivnostima uglavnom odvija tokom slobodnog vremena, ispada da je reč o zabavi, ali nije tako jednostavno. Iako se ne može poreći važnost zabave tokom ljudskog postojanja, bar onog pod okriljem civilizacija. Osim što je prijatno otkriti takve delove grada, postoji i onaj deo učestvovanja. Kad klinka i ja odemo skupa na latte, tu su razgovori, opažanja, smeh, i uvek dobro raspoloženje. Kad idem sama, misli su pod uticajem prethodne nedelje, one predstojeće, pročitane stranice iz knjige u tašni, ili se probude sećanja, a najlepše je kad sama ulica preuzme na sebe moje raspoloženje, i svako u prolazu postane akter u dobrom komadu.

Klinka je izabrala bila destinaciju ove subote. Idemo na Dupont Street. To je ulica za koju svi znaju, i vozači je izaberu često kao način da se nekud stigne bez preteranog zaglavljivanja u saobraćaju, pa tako su mnogi uhvatili malo boje, zapamtili nešto, ili znaju nekoga ku živi u kraju. To je slučaj i sa nama. Bile smo na Dupontu puno puta a da nikad nismo stupile njom hodale. Dosta je jednostavno doći do nje od nas, i nije daleko. Krenule smo od mesta gde ulica počinje, na uglu Avenue Road ulice. Dupont ide na zapad, i mi smo je pratile. Ne znamo tačno ni klinka ni ja dokle ide, ali očekujemo da je daleko; to je slučaj sa svakom iole važnijom ulicom u gradu. Mi ćemo ići dok se ne umorimo, ili naiđemo na mesto koje nam se sviđa.

Novi kraj uvek ima nešto svoje, i puno toga je novo i drugačije, a da se ne može jasno reći šta je konkretno u pitanju. Kuće nose karaktere svojih vlasnika, zgrade nisu visoke pa i one odaju ljude koji u njima žive, ili se bar tako čini. Drveće je puno svežih pupoljaka; proleće je tako obazrivo ovde i neizmerno lepo. Zagledamo u svaki izlog. Ne traju većinom, različiti biznisi koji pune ulice ovog grada. Troškovi su visoki, na nekim popularnim lokacijama najamnina je u milionima za godinu. To se čini kao prilično oprobani recept da uništi kreativnost i duh i najotpornijeg grada. Ljudi koji se povuku sa tih nedostupnih ulica se rašire po različitim krajevima, i to neprekidno kretanje i promenu nije uvek lako podneti, ali jeste svedočanostvo snalažljivosti i istrajnosti, ili tek želje ponekad. A ima i mesta koja su dugo tu.

Ezra’s Pound je kafe za koji znamo, ali idemo dalje prvo da vidimo šta se još može naći. Kraj nije naročito lep, ili živ, i mi priznajemo da smo očekivale više, ali drago nam je da smo došle. Setila sam se na jednom uglu da smo u taj kraj dolazili njen otac i ja u vreme dok je ona rasla u mom stomaku. U toj zgradi, pokazala sam joj, su davali časove za nove roditelje, da nas pripreme za porođaj.Nije baš išlo po planu, smejemo se, iako mi ni danas nije do smeha kad se setim detalja. Vrhovni plan jeste uspeo, jer evo nje, sada već devojke i posao je dobro obavljen, uprkos strahovima i sumnjama. Postoje prazna mesta koja uvek uzbune urbani kompas u nama, sa velikim parking prostorima, i redovno se nailazi na suprotno – mesta sa šarmom. Nije dovoljno toplo, ali ljudi sede i napolju. Ona se seća da je čula za jedan kafe od drugarice kad su bile puno mlađe i došle su par puta u ovaj kraj, jer tu živi tata te drugarice, koja isto ima dva doma, kao i klinka. Našle smo ga, ušle unutra, videle stare i mlade parove kako dele kolač i piju kafu u subotnje popodne. Dopala nam se ta slika. Izašle napolje i krenule nazad; mi ćemo ipak otići kod Ezre.

Kad smo bile na domak, ona je spazila po strani znak Schmaltz. Jevrejski deli koji izgleda kao da je bio tu i dok su gradili železnicu, čije tračnice prolaze nekoliko desetina metara odatle, i teretni vozovi često protutnje. Unutra je izbor veliki, njih petoro rade u malom prostoru, i imaju onaj univerzalni duh majstora svog zanata koji će uslužiti mušteriju dobro ali zna se da mušterija ceni ovakvo mesto, jer nema ih puno. Ne više. Klinka je naručila najpopularniju bagel kombinaciju, inače ne bi znala ni odakle da počne, sve je izgledalo tako dobro. Ja sam zavukla ruku u jednu ćasu i izvukla kutiju sardina; nije se moglo izaći odatle sa jednim parom ruku praznim. Malo dalje niz ulicu je bio Ezra. Pun, ali sa jednim stolom za nas.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s