Solidan plan

Vikendom pregovaram sa produktivnošću. To nikada ne ide lako. Iako su radni dani i vikendi socijalne konstrukcije, odnosno pregovori između države i poslodavaca, postoji mesto u genima koje diktira da nakon radne nedelje treba usporiti. Ja usporim, i sigurno se ne protivim takvim zakonitostima, ali sve ideje i pokušaji koji bi trebali da poboljšaju život dobiju jedino vikend za moguću realizaciju. To mi ponekad teško pada, ili mi se prosto ne radi, a ponekad mi taj deo da mi se ne radi najteže pada. I tada počnem da sumnjam – u sebe, naravno, ali iz različitih uglova. Sumnja u sebe iz bilo kog ugla neće ponuditi ništa dobro. Meni je naročito problematičan deo gde se zapitam da li ja zaista verujem da je ovo put to promene i nečeg dobrog. Desilo mi se ranije da pogrešim, i jako bih volela da limitiram sopstvene greške na kupovinu punomasnog mleka umesto 2%. Uhvatila sam sebe puno puta i da se previše trudim, i na pogrešnom mestu. Kao i da se ne trudim dovoljno tamo gde se računa. Sve to ima svoj danak, i nekim danima je on prosto težak teret. A nekad nije; desi se nekim danima da je energija prvoklasna i razmišljam jasno, plan je solidan, i vreme koristim jako dobro. Ovo nije bio jedan od takvih vikenda.

Kad pričam sa klinkom o ozbiljnim stvarima ove vrste, bez većeg napora ukažem na pravi način i pronađem prave reči: važan je trud, i istrajnost. Promašaji, greške, neuspesi, su sastavni deo života, i svakog poduhvata, pa i svakog dana. Ne može im se izbeći, ali truditi se i krenuti dalje – to je jedini put ka uspehu; uspeh sâm.

Kad sve to okrenem ka sebi, ne poričem da je dobro, i preporučila bih svakome. Ali vidi se jasno još nešto: nije dovoljno. To zna i klinka, i svako. Dobro je čuti reči ohrabrenja, pa i mudrosti, ali one nisu dovoljne. Šta je to što fali zvuči kao mistika svakome ko ga nema, dok onima u posedovanju ne može biti lakše.

Retko šta nudi tako dobar osećaj kao naći se u okolnostima koje naše najbolje strane dovedu do punog sjaja. Verovatno je najteži problem navigacija koja bi svakog pojedinca dovela do tog začaranog mesta. Ja, na primer, toliko dugo upošljavam ideje i maštu u svakodnevici, najčešće kao terapiju, da mi moguće promiču esencijalne stvari u tom traganju. Neizbežno je da pobrkam linije između imaginarnog i stvarnog, mogućnosti i želja, planova i svrhe. Ne košta previše, ali se odviše često nađem u sličnim situacijama, i na istom mestu. Nedovoljno dobar plan, verovatno. U takvim tenucima, misli o odustajanju su jako privlačne. Mirišu na dekadenciju, koja je faza koja dolazi nakon i najboljeg uspeha. Ali nisu ni približno iste, dekadencija i odustajanje. Kao što nije lako dati odgovor na pitanje šta ja zaista želim. Od svih mogućnosti koje mogu da zamislim bez većeg napora, nisam sasvim ubeđena da znam koja je ona prava. Ili da mogu da znam, ako je nisam nikada posedovala.

I tako se vikend završi, a sa novim danom dolazi i novi početak. To jako volim, bez i traga sumnje i neodlučnosti.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s