Kad bih se ja pitala

Kao neodlučna mala ptica, proletela je bila misao, i kad sam prestala sa čitanjem i pogledala za njom, shvatila sam da je bila sećanje. Od onih koja otkinu komad živog tkiva, i progutaju bez žvakanja – i ne boli. Na mestu pocepanog kontinuiteta, umesto krvi i bola, poteku emocije od teške patine. Emocije starije od svega što znam. A ne znam tako puno, samo imam osećaj da je puno. Emocije i sećanje u tandemu bez morala, ili obzira, vode poreklo iz detinjstva. I ovo čega se sećam je dom. Od detinjstva nije ništa ostalo. Ni od doma. Kako je to čudno, rekla sam, da je moj najlepši osećaj doma kao dete bila puna kuća ljudi, a danas živim praktično sama, izolovana. I po sopstvenom izboru. Čudno.

Ptica se rodila među stranama jedne knjige. Knjigu čitam po drugi put za godinu-dve, i sada mi je još lepša. Venice Observed, napisana tokom ’50-ih. Mary McCarthy je vanredan pisac. Ovo je jedina njena knjiga koju sam pročitala, i to dvaput. Doći ću i do ostalih, ne žurim. Ali kakva je ovo knjiga. U njoj je Venecija, i pored nje je Meri. Svako je bar pokušao da se zamisli u Veneciji. Meri se zamislila tako što je zažmurila i poželela najtajniju želju. Kad se želja ispunila, ona je o njoj napisala knjigu.

Ovo je rafinirana knjiga, i jednako bezobzirna. Prava ljubavna afera. Anegdote od gusto zbijenih sudbina, istorija i njeno iskrzano tkanje moderni par, novi dan kao snažan duh i obećanje, novi početak već star oko podneva, večnost uvek spremna u sumrak.

Probuditi se ne može svako. Ali kad može, bilo ko, nema lepšeg portreta. Ne, nije portret. Možda trg. A ako neko ne može da zamisli trg, ili se seti jednog, kao da nikada nije bio nigde. Ali nije prekasno. Kad se probudi, i pronađe svoj trg, neka tu provede svoje najbolje dane.

Advertisements