Na javi i u snu

Hipstera sam srela u kafeu na Yonge Street-u jedne subote popodne. Dopao mi se. Među hipsterima poređanim uza zid u policijskog stanici, prepoznala bih ga u prvom pogledu; čemu drugom služe pogledi među ljudima. Nedugo zatim videla sam ga u mojoj zgradi. Uselio se bio nedavno. Zastali smo kod nečekivanog susreta, proveli celo popodne u razgovoru i pogledima. Nekoliko dana kasnije pokucao je na moja vrata – rekli smo da ćemo se videti uskoro, i on je došao da se vidimo. Nisam otvorila vrata. Sa moje strane, moj život je bio isti kao i svakog dana unazad puno godina: klinka je napravila bila lom u jednoj od ranijih godina i on nikada nije bio raščišćen; moj otac je sedeo za stolom i držao mi pridike koje su zvučale zasluženo. Sa njegove strane, on je samo želeo da me vidi. ‘Izvini, ovde je gužva. Javiću se kasnije i dogovorićemo susret,’ rekla sam kroz zatvorena vrata. Nekoliko dana kasnije zaboravila sam da sam obećala, zaboravila sam i na njega.

Probudila se, osećaj žaljenja i gubitka puno teži nego što bi se očekivalo od tako površnog scenarija. San je uspešno ismejao moju čestu misao o novom početku. I dodatno sumirao moje ponašanje vrlo efektno. Izostalo je čak i efemerno zadovoljstvo uspešne farse. Već dugo mi ništa u mom životu nije smešno. To može da znači samo jednu stvar: da sam pala još niže, na lestvicu žaljenja i gubitka.

No complaints and no regrets
I still believe in chasing dreams and placing bets…

Kod poslednjeg koraka… – moguće, verovatno, ako neko sluša, naročito mlađe generacije. Ali ko postoji bez žaljenja, kolica teška od gubitaka, od poraza i promašenih prolaza.

Klinka mi se nasmejala bila prehodne večeri kad sam joj rekla o još jednoj od fantazija o novom početku. Ona to nije uradila zlonamerno, ali povredilo me je. Par meseci unazad rekla sam joj bila o jednoj mogućnosti za posao koja bi me odvela dosta daleko. Ona je podržala punim srcem. Ja nisam mogla da ustanem sa stolice; nisam uspešno ni završila bila rečenicu pre nego što je brzina okretaja usporila i moj glas postao debeo od otečenog osećaja imbecilnosti dok sam pokušavala da izložim plan kako bi se obe preselile, i kako bi veselo bilo da obe krenemo novom stazom. Drhtala, zanemela pred slikom koja se slomila jednim udarcem posred. ‘Budućnost, my dear, ne leži u tom pravcu’, tepao je sažaljivo unutrašnji glas.

Sada razmišljam o bližoj destinaciji. Njoj je sve to smešno. U pravu je, verovatno. Tragam za novim početkom jer ne znam kako nastaviti dalje. Ne želim da nastavim ovim putem. Ona misli da je jako šarmantno kako sam puna ideja i maštarija; ja znam da je preda mnom praznina koja zahteva drugačiju biologiju. ‘Ja sam alien, ljubavi’, mogla bih da pokušam da objasnim. ‘Otuđenost nije moj bol; mene boli nedostatak želje u ovoj dimenziji. Povremena maštanja su tek placebo.’ Čak i najvećem ljubitelju minimalizma i modernizma ovo platno bi bilo previše prazno. Pod teretom trivijalnosti kojima obiluje svakodnevni život, i ne samo moj, potonuo bi i najbolji brod, ali kod izgubljenog balasta strasti – izgubljenog što nemarom što okolnostima -i jeftini kompas izgubi pravac.

Niko od nas nije večiti plamen. Mi se samo ugasimo.

Advertisements