Smokvino drvo

Savina je obećala bila prošlog leta pred put da će fotografisati  i za mene. Ona voli fotografiju, i obzirom da je odrasla uz roditelje intelektualce koji su oboje bili fotografi-entuzijasti, verujem da je dobar fotograf. Vrlo je brzo shvatila šta ja volim. Možda sam pričala o tome, verovatnije je da je ona obraćala pažnju. Nije vrlo pričljiva ali ništa joj ne promakne. I tako zna da volim stare gradove.

Grad u kome je ona odrasla, Burgas, je na obali Crnog mora. Grad koji ima sve, objasnila je. ‘Pa zašto ste došli ovde?!’ prozaično pitanje koje je izletelo pre nego što sam razmislila mi je verujem oprostila jer je uhvatila bila moje pravu reakciju, onu koja je i na sam pomen lepog grada na obali mora transformisala i mene i dan pa i one koji su se našli dovoljno blizu.

Fotografije je donela bila nedelju-dve nakon što su se vratili, ogranizovana kakva jeste. Mesec dana kasnije sam uhvatila trenutak, setila se i ona je otvorila bila folder. Posle svega nekoliko kadrova bile smo prekinute. Ja sam zatim zaboravila. Mislim da sam jednom pomenula da još uvek čekaju, više da bih istakla kako je to žalosno stanje stvari. Ona me je podsetila da im ništa neće biti, i da ih vreme neće dotaći.

Danas je Melisa svratila do nas, odsnosno da vidi Savinu, ali kako ona i ja sedimo licem u lice i deli nas jedan beli poluzid (dizajn naše šefice), vrlo brzo sam shvatila da Savina pokazuje fotografije svoje dece. Melisa je postala majka prošle godine i transformacija je pomalo komična ali vrlo lepa – od dosta praznoglave, sujetne mlade lepotice postala je opsesivna mama puna ljubavi, topline i radosti, i deli svoju novopronađenu ličnost sa svima. Zaobišla sam zid da im se pridružim. I shvatila da su fotografije iz foldera koji je Savina donela bila prošle godine, za mene. I bile su vrlo lepe; porodično putovanje i prekrasni predeli, stare ulice, peščane plaže, i smokvino drvo.

Kad je Melisa otišla i ja se vratila na moju stranu, kroz okrugli prosek u poluzidu (isto dizajn naše šefice), ja sam dobacila posle nekoliko minuta, dovoljno glasno da me čuje, ali sam govorila i sebi – ‘Slikala si i smokvino drvo.’ Smešila se dok sam prebirala u mislima kroz lepe uspomene koje je podelila. ‘Ne sećam se da sam ti rekla koliko ga volim.’ I zaista, ne pamtim da sam pričala o tome.  ‘Nisi,’ odgovorila je. ‘Ali ja sam slikala smokvino drvo za tebe. Mi imamo jedno i ispred naše zgrade, ima ih svuda, ali tebi bi značilo da ga vidiš. Znala sam da ćeš ti prepoznati kako miriše letnji dan.’

Skoro godinu dana taj folder sedi na jedva metar od mene kroz beli poluzid, i u njemu čeka smokvino drvo samo za mene. I drugi fragmenti lepog starog grada, koje je Savina uhvatila, željna da mi pokaže svoj kraj, jer zna da ću ja razumeti. Uvek je gužva na poslu, ali ne baš tolika; bilo je čak i tihih dana. Ali ja sam zaboravila. Kakav divan gest, sazreo još dublje prolaskom vremena i mojom nebrigom. Kakav prekrasan dar, došao niotkuda, ničim zaslužen, kao proleće, ili ljubav, sreća… Možda je Savina samo htela da kaže ‘hvala’. Na svoj način, neupadljivo. Nema na čemu da mi zahvali, ali negde sam nešto rekla, ili joj pokazala kao moguće, i u njoj je to ostalo. Kao što miris smokvinog drveta ostane sa tobom jednom kad prođeš jugom.