Studija dva filma

Moderato Cantabile se može naći na youtube-u. In The Mood for Love, sa engleskim titlom, isto tako. Digitalni svet pun filmova i priča, koje naizgled bestežinski i bez zvuka pristanu uz anonimne dokove, istovare svoj teret, ili blago, i nastave dalje. Ove dve priče sam gledala u razmaku od nekoliko nedelja. Bez plana, jer da sam planirala ne bih.

Crnobeli filmovi me uvek podsete na moju majku. Ona je bila temperamentna južnjakinja puna boja, pre Karmen nego Ingrid Bergman po svom prirodnom spektru, ali boje umeju da prevare. Za mene, iz razloga koje ne razumem sasvim, njen život i vreme su zarobljeni u monohromu. Čak i veseli filmovi crnobele kinematografije me podsete na nju. Oni ozbiljniji se transformišu u projekcije i potragu sa kojima se nosim danima posle.

Nisu samo boje. Praznina u ovim filmovima je kao treći čovek čija senka kontrastira još snažnije do kosti izbeljenu usamljenost. Ne znam zašto su svi ti evropski filmovi bili tako prazni kad su samo koju deceniju pre toga, tokom rata, i uprkos milionima žrtava, kadrovi uvek bili prepuni ljudi – živih, mrtvih, nacista, heroja… Kad se sve stišalo, odjednom su isplivala prazna mesta gde su nekada bili likovi, realni ljudi, ili život kakav je mogao da bude. Ali to nije moglo da ima efekta na one tek rođene i koji su stasali tokom decenija kad su svi žurili da zaborave. Ne razumem, kažem. Možda su u pitanju bili mali budžeti za snimanje. Ili… Decenija koja je za sva vremena razbila i sâmu koncepciju crnobelog sveta – ’70-te godine prošlog veka – nije promakla mojoj majci u svom šljaštećem ekstremu ali ona je već znala da je prekasno. Jednom kad u scenu uđe prekasno, boje su prve koje izađu, za njima sve drugo. I kad se okreneš nazad tražeći početak prekasnog, ili bar razumevanje, tamo je sve već izbeljeno, i ti u kadru stojiš sâma.

In The Mood for Love je sve suprotno monohromu. Da bi se toliko boja uguralo u svaku scenu morali su da ih dovoze sa sve većih razdaljina i da široka prostranstva kontinentalne Kine ostave u hroničnom crnobelom, bar za vreme snimanja filma. I uprkos najraskošnijem tehnikoloru, i tesnim sobama i ulicama na kojima živi previše ljudi, film je bolna studija o usamljenosti. Vrlo specifičnoj usamljenosti – usamljenosti žena. Kao i Moderato Cantabile. Ljubavne priče su pomalo neobične, ali to je prirodno pravo svih ljubavnih priča, i one su samo poslužile da uznemire površinu vode pod kojom se ništa ne menja. Ne kažem da neko drugi ne bi video  u ovim istim filmovima usamljenost muškaraca, što bi njihov jezik učinilo univerzalnim, ali moja majka nije bila univerzalna, i čak ne poznajem nikoga ko jeste, i univerzalnost najviše podseća na pijanstvo koje zamuti vidik i sve počne da liči zato što se ništa više ne vidi jasno.

Kad razmišljam o Maji iz vremena kad sam ja bila klinka a ona devojka, jasno se sećam jednog oštrog kontrasta toplim bojama juga: bilo je jako važno da se uda. Bila je vredna, dobar student i na vreme završila fakultet, i šta je drugo čekalo, na nju ili bilo koju drugu devojku? Jednom kad se udala, iz nje je izletela bila mala bela ptica, a ona je služila dalje ulozi verno i vredno, kako se i moglo od nje očekivati. Možda pamtim taj kontrast zato što sam već tada znala da to nikada neće biti moja ambicija, ali to je prečica i verovatno ne sasvim tačna. Istina je da ja nisam mogla puno da razmišljam o tome tada, i da sam samo osetila bila pritisak i stres kroz koje je Maja prolazila, ne samo u malom mestu na jugu, već bi je to pronašlo pod bilo kojim mestom pod suncem. Još pola generacije unazad je to isto pritiskalo moju majku, njene starije sestre pre toga…

Crnobeli filmovi me uvek podsete na moju majku. Ta sećanja uvek bole. Ne zbog toga što sam je izgubila rano – ja sam velika devojka i gubitak je deo ovog putovanja – već zbog kamere smeštene u njenom uglu koja nikada više nije videla poeziju. Iako je ona jednog dana izašla iz kuće kao što svako izađe iz kuće, izbora nikada zaista nije bilo. Taj prelaz, od topline doma do hladne budućnosti kojoj se ne može pobeći, je bio previše brz, šokantan. Zar može nešto da pripremi za budućnost bez budućnosti. Kad posmatram ženske likove u filmovima iz te epohe, očiglednost pogrešnog koraka ne znači da postoje pravi koraci, oni koji vode negde bolje. Odsustvo pravog koraka, praznina u ofisu mogućnosti je jasan obris tragedije pojedinca.

Filmovi su poezija u minimalizmu jednostavnih linija, u monohromu ili raskošnom spektru, i nepogrešivo podsećaju  da se u poeziji ne sme reći previše. Sve imitacije otpadnu, i sve se vidi. I pred tom slikom se uzburkaju emocije – ja dobijem poriv da se zavučem negde i ridam – ali ako se sve vidi, vide ga i drugi. U toj univerzalnosti nema puno utehe. Pogrešni izbori, usamljenost, prekasno… Sećanja na moju majku uvek bole. Nemam drugih. I kad je prepoznam u filmovima, ne znam gde je početak izdaje – u vremenu i kulturi koji su ih izneverili, nju i druge mlade žene, ili u meni koja je nisam sačuvala u punoj boji.