Dom u nebu

Skoro uvek uspem da uhvatim jedan trenutak po povratku kući u kome pogled iza otvorenih vrata, delom blokiran zidom i širi zahvat otvorenog prostora sobe i iza nje svetlosti i prozora usele toplinu u moj duh – ovo je dom. Ponekad mi promakne, uostalom svakog puta bez izuzetka sapliće me usamljeni mačak, ali to je tako lep trenutak, neverovatan začin koji od običnog stvori izuzetno. Trenutak je vrlo kratak (po osnovnoj definiciji) ali pravo je čudo kako uspe da prestroji formaciju dnevne mizerije i umora, i sve nestane, kao što pogled na pučinu instantno obriše sve i ostavi jedno uzvišeno međustanje pune praznine. Možda bi bilo isto tako da je ovaj dom bilo gde, ali on je već dugo visoko pod nebom, čak bih rekla u nebu, i to je jedno od mojih omiljenih mesta. Lista mojih omiljenih mesta nije mala, ili jeste, ne znam, nije ni važno kolika je, ali kako sa izuzetkom jedne, sve druge godine svog života ovde živim visoko u stambenim zgradama, imala sam prilike da se zbližim sa i kultivišem svoju naklonost ka nebu. A ona je direktno vezana za naklonost prema prostoru. Ja sam mala osoba – zapreminski, fizički, a i u prenosnom smislu – i lako stanem i u tesan prostor; nasuprot tome, ne volim gužve i plašim se ravnice otkad znam za sebe, jer je isto toliko dugo uvek bilo bar jedno brdo u blizini na koje sam mogla da se naslonim i odatle osmatram svet, ili se spremim za odbranu. Ali kako nisam – ispostavilo se – nikakav uspešan ratnik, osmatranje je postala moja glavna aktivnost. I za nju mi je neophodna ta mala kriva u vidnom polju; perspektiva uzvišenja. Živim u veštačkom brdu, ili sam ja jedno malo brdo, i to nosi vrlo pozitivne efekte.

Ostala je jedna slika u glavi od pre par nedelja, koja nije imala posebno lep vidik, ali bilo je u njoj puno lepote. Bila sam u jednom kafeu u subotu popodne, a subota je postala moj omiljeni dan (do nedavno je to bio petak predveče, i još uvek se blago nadmeću oko te milosti) jer sam sebi stvorila ritual oko najordinarnije stvari na svetu u urbanim uslovima koja se zove: caffè latte. Kako je Goca jednom unazad više godina rekla kad me je upoznala – ne piješ kafu, ne pušiš, vegetarijanac… kako si ti Jasnina najbolja drugarica! – ja sam razumela bila da nas drugi ljudi vide kao zanimljive ili nezanimljive, čudake ili obične budale, ali da ništa od toga nema većeg efekta na naš individualni doživljaj života. I da je taj doživljaj jedna od osnovnih zakonitosti postojanja, koje nas bacaju između pozitivnog i negativnog, sunčanih dana i olujnih nepogoda, i naučiti navigaciju na tom okeanu je jedina zaista bitna veština. Naravno, to što sam razumela nije značilo da sam postala kapetan ove beznačajne ljuske, odnosno, jesam kapetan samo ne nužno i jako dobar. Mala stvar, zaista (ne postati kapetan svog čamca, već otkriti latte sto godina nakon ostatka sveta), i ja u njoj jako uživam: svake subote pronađem novi kafé, ili se vratim u onaj koji mi se dopao prethodnog puta, ponekad pronađem novo mesto usput dok sledim obaveze. Moja narudžbina je uvek ista: single shot of espresso and extra foam, please. Ukus i misli, vidik… svaki put drugačiji.

Te subote su za stolom pored sedeli jedan sredovečni par i njihov prijatelj i pričali su vrlo elokventno; par stolova iza mladi muškarac je glasno pokušavao navigaciju svoje karijere i uspeha i sudeći po tonu njegovog glasa – što je bilo sve što sam čula jer nije bilo neophodno slušati šta je pričao – stvari su išle vrlo dobro, a ja sam gledala kroz prozor okružena tom neinvazijom tuđih života, i setila se iznenada jedne epizodeiz vremena kad sam imala 16 godina. Jedan dečak i ja smo se takmičili u plesu (ne pamtim kojim povodom). Vežbali smo bili par puta, rock’n’roll kombinaciju, i obukli smo se bili za tu priliku – ja u haljinu na bretele od crnog tila i satena (Madona joj ne bi zamerila) koju je sašila za tu priliku naša kućna prijateljica a on u blagu verziju cool dečaka, i sve smo izveli dosta dobro, ali osvojili tek drugo mesto (od moguća tri), i pošto to nije bilo sećanje kome sam se često vraćala puno detalja sam izgubila ali ostao je bio osećaj blagog čuđenja – da smo izgubili (mislim da pobednici nisu bili naročito dobri, a verovatno ni mi), a najviše kako je neobično i neprirodno takmičiti se u nečemu što je tako prirodan deo tebe, i da mi se to nije dopalo. Mislim da sam imala osećaj sve vreme da je to najpre smešno, a biti smešna sa 16 godina nije uspešna ilustracija dobrog raspoloženja. Ne bi bilo puno bolje ni da smo pobedili. Prosto je bilo nespojivo sa mojim doživljajem plesa, ili sebe. Nakon toga se taj dečak zaljubio bio, i ja nisam bila naročito strpljiva sa njegovim stanjem (ili ponosna na sebe zbog toga) što je dalje tu sliku degradiralo i odguralo u zaborav. Kako se desilo da je vreme ispusti baš nad tim krovom i tog popodneva u moje krilo, ne znam, ali eto je, i eto i mene, sa brkovima od kafe i mleka, i daleko je najbolje bilo da sam kroz to prošla bez žurbe, jedne lepe subote. Vidi kako je to bilo lepo, zaključila sam u miru.

Zatim sam sledeće subote sedela u istom kaféu, ali sa klinkom i na spratu niže, i misli su bile puno drugačije, pa i svetlost, i pričale smo, smejale se, ostaci pene na zidovima šoljâ i kašičice odložene pored, i negde na periferiji tog lepog doživljaja razmišljala sam kako mi izmiču koordinate plovidbe i da sam uprkos ambiciji da postanem kapetan u sjajnoj uniformi samo običan mornar, i da ne znam puno ali na nekim koordinatama to je dovoljno, i to je sve. I dalje pomno osmatram – more, ulicu, ili ljude. Kasnije tog dana je raspoloženje promenilo boje, i briga i strahovi su pristigli kao umorno društvo koje se drži redovnog rasporeda poseta. Oluje kojima sam izmakla dok sam ja bila klinka nisu propustile ovo dete, i tako nas sve kiše pokriju, i svi vetrovi protresu ovaj dom visoko u nebu, i kad mi zatreba da se naslonim na jedno brdo, ponekad ga nema. I od toga ne postoji strašnija stvar. Ne volim da život osećam kao akutnu inflamaciju. Ne volim puno toga, ali razumem da su trenuci u kojima prepoznam svoj dom u nebu sigurne luke i signali koji vode ka mirnim danima. Ova beskrajna pučina neba, sâm početak praznine ka kraju svemira, sve nepojmljivo rasuto u toj tišini… – savršena ravnoteža u nemogućem.