Od jutra do večeri

Kroz prozor gradskog prevoza je pogled na početak dana zadovoljstvo tek nedelju dana staro, možda koji dan više. U martu će pomeriti sat unazad, po nečijoj promašenoj računici, i to će biti još najsuroviji potez ove rekordno surove zime. Pogled kroz prozor će opet gledati u mrak, i nedelju-dve kasnije ponoviće se ovo što gledam sada. Ne može još, kao da neko govori, neko ko voli da uvodi red, zavodi red, ređa red ovoga pa onoga, svaki red neizrecivo isprazna besmislica. Ali sve to je tek kratka misao ovog jutra. Setila sam se nečega, i sedim ogrnuta sećanjem kao najtoplijim kaputom. Zapisala sam bila taj događaj jednom prilikom, ali nije mi uspelo tada. Nije važno. Evo ga, svež kao da se desio juče, kratki film jednog lepog trenutka. Razmišljam o perspektivi sećanja, o savršenom ritmu magičnih prekida u realnosti koji naiđu naizgled nevezano za tebe, a ipak si ti glavni karakter u njima. Možda ipak imaju veze sa tobom, neraskidive, jake veze baš sa tobom. Sa mnom. Smešim se, izlazim na Warden stanici, i pognute glave, zgrčenih ramena prelazim raskrsnicu, žurim da se sklonim od zime.

Unutra je sve drugačije. Već kod prvih reči dan promeni ritam i preuzme zvanični program. Stojim par sekundi zbunjena.  Ne znam da li je bolje pokušati da zadržim sećanje u mislima, njegov stisak već ne tako blizak… – ne, ne želim ga ovde, i guram van. Ljudi prolaze, dobrojutro, svi menjaju uniforme, koraci idu dobro poznatim putem ka svom mestu i poziciji.

Šta se dešava ljudima kod Alchajmer bolesti, pitam se iznenada. Priče su svakodnevne, filmovi, knjige… ali povrh tragične bespomoćnosti upisao se neizbrisiv trag samoživosti tako tipične za ovo doba, i ja okrećem glavu na drugu stranu, ili se izdižem na prste, provlačim se… I ne čujem ništa u gomili. Zamisli da izgubiš sećanja, uhvatim sebe odjednom u grču razumevanja. Sve lepo, sve voljeno, u prošlosti, sada… Kako je to uopšte moguće? Kako neko može biti živ i ne postojati više? O čemu razmišljaju ljudi u tom stanju? Šta ispuni njihove misli? Nemoguće je da su prazni. Ali ako su izgubili sve, i znaju da su izgubili…

Dan je nastavio da otkucava vreme. Problemi se recikliraju, pristižu novi i puno liče na one stare. I emocije se recikliraju, ali uvrede uvek sveže bole, i trijumfi su kratkotrajni. Gledam ljude oko sebe – da li pomisle na nekog voljenog, na smrt, sete se nečeg lepog, u nevidiljivom prostoru koji ih odvaja od drugih, iako se sve naizgled vidi. Tako smo nepristojno blizu jedni do drugih, neko stalno prolazi, traži još nešto, nikad dovoljno, inbox-i se pune redovno i odgovori očekuju…

Kraj radnog vremena je prilika za još jednu promenu ritma, ali nisam raspoložena za ritam više. Malo zadovoljstvo i gladni mačak čekaju kod kuće. Sinoć je bilo lepše, jutros je bilo divno… kako sam to izvela, pitam se. Kako sam ikada napravila išta od ovog ništavila. Jer sve može da ne postoji, i tako traje večito. Samo ono što jeste, ono što se desi, je potvrda o učestvovanju, i da smo bili tu, naslonili se na grumen zemlje.