Januarski sindrom

Januar se završio. Good riddance. Dok sam se tamo početkom septembra čudila neumoru, koji je neočekivano postao bio problem, u januaru sam se našla na dnu. Otkud ja ovde, čudila se (opet). Povratak na posao početkom januara je bio težak. Dve slobodne nedelje tokom praznika bi se mogle nacrtati jednom nervoznom linijom koja nije mogla da se odluči između ‘gore’ i ‘dole’. Tokom tih dana, mogla sam svim srcem da se upišem u klub neljubitelja drame. Ali to je normalno u svim porodicama. Januar je bio nešto sasvim drugo.

Već prvog jutra. Ustati neprirodno rano, izaći u mračno zimsko jutro, gegati se i mentalno i fizički sporim prevozom do destinacije, i na njoj naći sve ono što je tu bilo i pre Božićnog raspusta…  Zašto uporno tražim razlog i opravdanje za svoje dane ovde, pitala se. Kao da će me neko pitati i ja neću moći da objasnim. Zaraditi platu bi trebalo da pokrije sve odgovore, zar ne. To je ozbiljan nedostatak u karakteru, tražiti odgovore tamo gde ih nema. Sve to znam, i ne pomaže. Dani su nepodnošljivo dugi. Ovo je sve sporo samoubistvo, zaključujem. Nema u tome ni besa ni očajanja. Biti rob nije krivica pojedinca. Ne mogu da pronađem ni nekog drugog kome bih prikačila takav teret. Svako se savija pod svojim.

Jako cenim dobro obavljen posao. Puno mi truda ode na te aktivnosti, ali ne samo zbog lične etike, već i dugi sati brže prođu. Dobro obavljen posao je najmanje bitan deo u poslovanju. I tako su moji najviši profesionalni dometi kompletno promašeni. Svi razlozi koje pronađem otpadaju. A bez razloga je jako teško. Zaraditi platu me uvek izneveri kao razlog, i ne znam zašto. Možda ću jednog dana razumeti.

Možda zato što je ne zaradim? Osim mog prisustva, redovno ukucanog u sistem na dolasku i odlasku,  i uprkos velikom trudu, na kraju svakog dana ne vidim da su moje prisustvo ili trud doprineli išta od vrednosti, bilo kompaniji i njenim ciljevima, ili svetskom napretku. Tek ponešto od mog svakodnevnog rada proizvede zaradu i profit. Ponekad naučim nešto novo, i to pruži zadovoljstvo. U međuvremenu šefica vredno radi da svi naši napori budu podneti državi na uvid, pod stavkom R&D i za to država plaća kompaniji. Neverovatno, zaista. Moj boravak tamo je 30-50% pokriven od strane države. Kompanija nije dobrobitna ogranizacija već profitna korporaciija u privatnom vlasništvu, ali kako država ima fondove koji podržavaju razvoj  – projekti se podnesu uz obrazloženja, i država plati. Dakle, ne samo da varam kompaniju već i državu. Da je menadžment daleko veći prevarant nema nekog većeg efekta na mene. Da uopšte znam te strane poslovanja je veliki poraz. Mislim da sam tokom januara došla do konačnog suočenja sa sobom i nemoralnošću cele šeme. Nisam je osmislila, nisam odgovorna za nju ni na koji način, osim da samim prisustvom učestvujem. Kao što posredno učestvujem u razaranju planete… Sve sami simptomi depresije. Ako se nemoralnost savremenog života može zvati depresijom. Ja jesam moralna osoba, mislila sam ranije. Očito u vrlo rastegljivim terminima. Jer iz jutra u jutro, ustajem, spremim se i krotko krenem put besmisla.

Možda će od marta sve izgledati bolje.

Advertisements