Filth 2, ili Matematika propasti

Kaže na jednom mestu tekst o praksi prerade otpadaka mesne industrije tj. klanica (izvor: Wikipedia) da je 98% životinje upotrebljeno. Insajder je to rekao s ponosom. Odmah posle toga (sledeći iste reči pretrage na Google-u), naišla sam na veganski sajt koji raskrinkava gde se sve u običnom životu koriste materijali čije poreklo vodi nazad u mesnu industriju i klanice. Od automobilskih guma do plastike i šire. Izveštaj je protkan osudom i moralnim užasom.

Kako sam zalutala među ovakve nepomirljive suprotnosti? Sve je počelo nedavno pomenutim istraživanjem za nekoliko projekata i malo dubljim upoznavanjem sa industrijom kojoj ne znam tačni prevod na srpski ali pretpostavljam da je u opticaju prepev sa engleskog oleochemicals = oleohemikalije. Radi se o masnim kiselinama, masnim alkoholima, glicerinu, i sličnim materijama. Prve dve grupe plus glicerin su materijali od kojih se prave drugi materijali, ili se koriste u izvornom obliku, i čine 20-40% materijala korišćenih u mojoj industriji (moja procena, ne zasniva se na Wikipediji). Brojne druge industrije, uključujući prehrambenu i farmaceutsku, ih isto široko koriste.  Na počecima zanatstva pa i industrije, oleohemikalije su se dobijale preradom nejestivog životinjskog tkiva. To je bio jeftin izvor i široko dostupan. Ne samo da se taj proces dalje ekstrakcije materijala isplatio, čime je omogućio niže cene hrane, već je rešio problem otpada. Verovatno niko van istoričara industrije ne razmišlja o meri veličine tog mogućeg otpada – ako se ne bi iskoristilo 98% životinje – ali i divlje nagađanje ne bi promašilo ekološku katastrofu gigantskih razmera. Umesto da brinu o tome, i skupo plaćaju uklanjanje ostataka, biznismeni mesne industrije ih prodaju drugima u ciklusu obrade. Svi zadovoljni, svi bogati.

Zatim su u poslednjih nekoliko decenija vegetarijanci postali brojniji, i glasniji (računam i sebe među brojeve, ne i među glasne). Etika ubijanja životinja u bilo koju svrhu je postala izmešana sa rizicima po zdravlje stanovništva usled hormona korišćenih za uzgoj životinja, pa su industrije dalje napravile katastrofe kada se otkrilo da se prerađeni životinjski otpaci koriste za prehranu biljojeda na farmama (bolest jadnih ludih krava), i sve se smešalo između korumpiranih stručnjaka i uglavnom militantnih glasnogovornika, i u toj prašini je javnost pobedila. Oleohemikalije se danas dobijaju iz biljnih izvora. Životinjski ostaci su našli drugu primenu. Svi zadovoljni, svi bogati.

Kako su izvesne palme najekonomičniji izvori masnog materijala, brzo rastu, i uzgajaju se u siromašnim regionima, divljačka ekspanzija plantaža je brzo dovela do ekoloških katastrofa, koje su se nevezano i sve češće javljale širom planete – odnosno, sve je tesno povezano, ali druge katastrofe su bile vezane za druge hemilkaije. Zajedničko, osim katastrofalnih posledica, je ponašanje i menadžment zemljišta. Iz tog smrada je nikao koncept sustainability. Odnosno, on je poznat oduvek, od prvih naseobina, kao što su nas i ekološke katastrofe oduvek pratile gde god smo istorijski prošli, ali danas nas ima preko sedam milijardi. Samo po brojevima, mi smo ekološka katastrofa.

Pod pritiskom javnosti i koje uticajne administracije (Amerika nikada ne potpisuje nijedan ugovor koji limitira biznis), donete su mere i propisi, marketing je umešao prste, i cene su više, pa je tako trenutno vrlo popularno, čak pitanje opstanka, trvditi da su svi oleoehemijski materijali ‘sustainable’. Kako je to moguće ako je ceo proces tek koju godinu star, a drže ga se kao novog zaveta globalni koncerni sa hiljadama tona prodaje, je matematika nemogućeg. Ona koja nas održava u životu ako je verovati velikim strategistima, onima koji planiraju za svetlu budućnost.

Materijali koji se koriste u mojoj industriji, osim oleohemikalija, dolaze iz nafte, silicijuma (koji je drugi najraspostranjeniji element posle kiseonika), najšireg biljnog sveta – što egzotičnije to bolje – i vode. Odnosno, koriste se i drugi mineralni izvori, ali neka oni svi upadnu u vreću sa silicijumom u kopanju zemlje i peska. Sve je pokriveno, sve se iskorišćava. Moja industrija sa njenim stotinama milijardi dolara prometa godišnje, se takmiči za iste izvore sa svim drugim industrijama. Svi zadovoljni, svi bogati. Za sada.

Kad sam pomenula briljantne tipove i njihove još briljantnije ideje, gledala sam u vrlo jednostavnu matematiku. Svaki novi kozmetički biznis – sa duhovitim imenima, vickastim sloganima, primamljivom ambalažom, koji će se zaslugom te visprenosti i geniljanosti ugurati na već gusto napakovane police koje prodaju to isto – ostavlja za sobom široki trag uništenja. To je jednostavna matematika, ali eksponencijalna katastrofa. Od azijskih vodenih polja do amazonskih prašuma i evropskih ravnica, sve efikasnije, sve brže… – daj još, Zemljo. Genijalaca je nebrojeno u ovoj industriji, i javljaju se jednako često i u svakoj drugoj. Plitke ideje i duboka računica, a umovi veliki.

Od mušterije u La Salumeriji, do ovoga što gledam svakodnevno i dalje, van mog ograničenog sveta, uspeh se definiše ne kao ‘puno’ već kao više. To jeste prilično genijalno, jer superlativ bi postavio gornju granicu pa i relativno, dok komparativ otvara sva vrata nemerljivosti. Osnovna postavka uspeha je da mora da raste. Statičnost je propast, ne uspeh, ma koliko love ležalo na tom jastuku. Kad nezaustaviva armija od sedam milijardi gladnih duša krene da traži svoj komad uspeha, i do njega dođe, to je tek početak. Porast od 5-10% godišnje je neophodan – da pokrije inflaciju, porast cena, populacije, konkurencije… Nema ideje koja bi pokrila veličinu ovakvog koncepta, ovakve računice. Možda svemirske crne rupe, za njih kažu da su bez dna.

Šta će nas hraniti kad sve požderemo? Šta će hraniti naše ideje, vizije, zamisli… Besmrtnost, kažu, je sledeća velika prepreka. Kako inače putovati do sledećih svetova, i započeti sve iznova.

Advertisements