Dan i noć

Izašla s posla u 5, taman na vreme da uhvatim poslednju svetlost dana. Na zapadu omanji oblaci putuju u pravoj liniji sa blagim trzajima; karavan je krenuo bio beo, i zalutao u ružičasto, tamnoplavo i blago ljubičasto. NIže od oblaka, na horizontu, sunca više nema ali sluge dele besplatno poslednje porcije svetlosti za ovaj dan. Rasklopljeni spektar: nekome crveno, nekome narandžasto, ko hoće ljubičasto… Stojim na prljavoj ulici, automobili prolaze, i gledam ka nebu. Dan nevažan, običan, ali nebo nikad lepše, kao i svakog dana. Uočim odjednom, na samoj ivici neba, da su električne žice iznad raskrsnice pune malih crnih oblutaka. Zatim shvatim da su ptice. Poređane gusto jedna do druge po žici, a kad se žica završi povrh stuba, pa nastave sa druge strane po žici… – i odjednom prhnu, sve koliko ih ima! Prvo jedan orkestralni zamah oblaka od malih crnih krila, pa kad on završi piruetu, razbije se formacija i rascveta u veliki nebeski kupus; zatim se sve brzo stiša na suprotnoj strani raskrsnice, tačno preko puta. Ista formacija kao ona već opisana, ali par zakasnelih lepršaju u panici. Vidim kako im na žici naprave mesta, i one se spuste među njih. Kakvo čudo, poželim da vičem i podelim sa nekim. Ma zar niste videli kakvo je to čudo! Ne znam u šta drugi ljudi gledaju dok čekamo prevoz, ja ne mogu da odvojim pogled od neba i ptica, a među njima verovatno neko gleda u mene. Ljudi nepogrešivo uoče kad je neko i blago zaluđen.

U autobusu sedimo jedna do druge koleginica i ja. Ona priča, zatim ja pričam, malo ćutimo. Ona će izaći na pola puta. Jako volim dnevnu svetlost, kažem. Prozori su prljavi, isprskani kao da je vozač gurao bar nekoliko sati kroz najprljaviju deonicu Le Mana, kakve nema na ravnim tek pomalo izlokanim trakama Eglinton avenije. Blokiraju pogled na poslednje trenutke svetlosti. Jedino je prednji prozor čist; kroz njega gleda vozač, i gledam ja iz zadnjeg dela. Ona izlazi, ulaze novi putnici. To je još jedna velika raskrsnica. Sada je skoro mrak. Ulazi jedna starija žena, za njom mlađi čovek sa štapom slepih. Ona seda na sedište koje je rezervisano za ljude kojima treba pomoć. Gleda u drugu stranu. Nije dovoljno stara; ni on nije dovoljno slep. Bez veće pomoći svog štapa, on nalazi sebi mesto kod zadnjih vrata, i tu stoji. Kad je nešto kasnije pokušao da izađe, vozač nije otvorio zadnja vrata. Nekad se vrata zaglave, to svi znaju, ali otvarala su se sve do te stanice. Vozač je mrzovoljan na svom udobnom mestu; pomalo ugojen, pomalo sredovečan, pomalo bezobziran, on kao i svi ima razloge za svoje nezadovoljstvo. Slepi čovek krene ka ulaznim vratima da bi izašao. Prolaz je zakrčen jednim vrlo širokim muškarcem koji je tek ušao i nije hteo da se vrati unazad i pusti invalida da udobno izađe, već se malo stisnuo, i slepi čovek se progurao napolje.

Otkako se spustila noć, u svega nekoliko minuta videla sam nekoliko primera ljudske bezobzirnosti i nebrige. A samo malo pre toga, po danu, male ptice su napravile bile mesta jedna drugoj na žici.

Advertisements

Planovi za budućnost

U gradskom prevozu poslednjih meseci, prepoznala sam sebe u izvesnom tipu starijih žena. Prepoznavanje je bilo neočekivano; reakcija je otišla još koju milju dalje.

Nakon što sam uspostavila vezu sa budućnošću – live, takoreći, ali suptilnije – pomno sam ih posmatrala. To je zahtevalo dosta truda jer je instinktivna reakcija bila: pobeći! One su izgledale bolje od drugih putnika približnih godina  – fin oblik lica, krupne oči, crte urezane godinama i dalje prijatne, i svetlost koja je podjednako padala na sve je na njima isticala sve malo više. Odudarale su. Gledajući ih u kratkim, brzim treptajima, shvatila sam da su starije bele žene sa patiniranom lepotom retke u gradskom prevozu. Neočekivane. Koreni te pojave su dosta jednostavna kalkulacija: u ovoj kulturi lepota je asset. To se može prevesti kao kapital, ili potencijal ne sasvim nesrodan talentu. Postoje lepe žene koje su i pametne, i one pored dobre udaje mogu da ostvare i dobru karijeru. One koje nisu naročito pametne, poseduju druge talente i investiraju u budućnost u obliku solidno situiranog braka. Ni jedne ni druge ne putuju gradskim prevozom u poznim godinama, jer on je, kao i sve drugo, merilo klase i uspeha.

Žene koje sam posmatrala su verovatno imale i lepotu i pamet – ili je ovo poslednje bilo isporučeno naknadno, sa dugim kašnjenjem – ali jedino što su one jasno ilustrovale su bili promašaji. Na tom mestu sam se prepoznala.

Razumem da sa novom životnom fazom, u kojoj je klinka zvanično odrasla i ja mogu da posvetim par minuta dnevno evaluaciji budućnosti, jedina  realna projekcija je pokušaj razumevanja kako ću ostariti. Ovo mesto, ceo život, vodi ka tome. Dovoljno sam blizu da odbacim romansirane verzije, i dovoljno udaljena da kod razmišljanja zadržim svest umesto panične reakcije. Poruke zapisane na zidu gradskog prevoza sam jasno pročitala. Ove žene su promašaji doveli u poznim godinama na poslove koji su plaćeni taman dovoljno za život, i taj život se savijao pod brojnim teretima. Tereti neće postati lakši. U pitanju je materijalna beda, koju stvara i hrani sistem, iako se najviše ističu i najdublje osećaju tragovi ličnih grešaka. Sistem savremenog kapitalizma je izuzetno uspešan u stvaranju bede. Podjednako kao i u stvaranju bogatstva. Za sve što se popne gore, nešto padne na dno. Ravnoteža nije metafizička pojava.

U Kanadi do 60-ih godina prošlog veka nisu postojale državne penzije. Danas državni penzioni plan i kod dugog životnog veka i pristojne plate ne obezbeđuje penzije od kojih se može pristojno živeti. Građanstvo se moli i ohrabruje od prvih radnih dana u mladosti da štedi i investira da bi sebi stvorili penziju. Kompanije se mole i ohrabruju da stvore sopstvene penzione fondove da bi njihovi zaposleni imali ‘dostojanstvenu starost’. Svi veruju u vrhovnu religiju kredita za kuću ili stan, koji će se višestruko isplatiti u dalekoj budućnosti kada će vredeti svaku ciglu u zlatu, i od tih cigli će se veselo živeti.

U državi u kojoj ljudi ne mogu da žive od penzije nakon dugog radnog veka, zaposleni u državnoj administraciji imaju najbolje penzije. Brojne štediše nauče da povrh života u kome treba podići decu i kako-tako živeti, vrlo malo se zaista može staviti na stranu za te pozne dane. Kompanije sa dobrim penzionim fondovima pokrivaju manje od četvrtine zaposlenih. Uložiti u nekretnine zahteva veliki inicijalni ulog, i veliki rizik, sa cenama koje su već koju deceniju preuveličane i nastavljaju da rastu, kao što sve raste, džinovskim koracima u odnosu na plate zaposlenih.

Svi razmatraju i alternativne izvore. Deca popisuju imovinu roditelja i pre nego što se ovi penzionišu, i nadaju se da neće predugo živeti i previše potrošiti; imigranti prodaju sve u starim zemljama da bi uložili nešto u novim, jer ovde se stvari dešavaju; decu uče roditelji i roditelje uče deca koje su najprofitabilnije profesije, brze i profitabilne su naročito popularne, ubitačno brze i ubitačno profitabilne su favoriti; snalažljivi se snalaze i nesnalažljivi ne snalaze. Penzioni fondovi – privatni, državni, individualni – su blago oko koga se okupljaju najgušći rojevi muva. Najveći kitovi u okeanu love. Nekada san žive imaginacije o pravednom svetu budućnosti, neočekivano ostvareni, postali su najveće prevare našeg doba. U realnoj budućnosti, države će padati i ratovi će se voditi oko penzionih fondova.

Ne izgledaju kao da često razmišljaju o ovim temama, moje izolovane žene u gradskom prevozu. U odnosu na studiju njihovih života, gadosti sistema su čista apstrakcija. Ne izgledaju ni kao tipovi ljudi koji se žale. Prihvatile su svoje saučesništvo u ugovorima koje su pravile, bili oni faustovski ili uz prijateljski stisak ruke. Osim toga, sada su u zoni kada ponude više ne pristižu. Na Ostrvu Malo Izbora, monotoniju prekidaju sećanja, gledanje TV programa, čitanje, posete lekaru, svođenje nedeljnih računa…

Izgledaju umorno. Držanje uspravnih leđa je možda zaostala navika, ili poslednji stub otpora. Sa moje strane, šok je oslabio i uspešno se distanciram; to je privilegija moje pozicije. Ja se ne bojim zaista starosti jer odbrambeni sistemi organizma dobro funkcionišu; ne mogu da zamislim sebe kao staru, bolesnu, ili nesrećnu… – uostalom, svakome je ovo prvi put, život, i svi zaslužujemo da stignemo do svakog ugovorenog odredišta na svoj način. Ali radost… – šta ako izgubim radost. To je moj najlepši talenat, onaj koji najviše cenim. On čini život vrednim življenja. Iako znam da se može živeti i bez vrednosti, ali ja poznajem dobre stvari. A starost je upravo to: gubitak ne samo labavo privezanih džindžuva već onog najbližeg. I svaki delić, sve što otpadne i ode nepovratno, komad po komad, će se osetiti. Neće biti anestetika, ni za siromašne ni za bogate, za srećne i nesrećne. Možda samo prilika da se konačno odraste za one koji su propustili svoj red,  u sporom povijanju ka kraju. Žao mi je da sam videla žene u prevozu, i zbog sebe i zbog njih. Ponekad ustanem i izađem, obavim nešto nebitno na tom delu ulice, pa sačekam sledeći prevoz. Ne mogu da garantujem da ako se ukaže prilika neću reći nešto kvazi-pozitivno. To je duh vremena. Ili ljudski duh, nebitno.

Na drugom delu mog dana, i otprilike u istom periodu, zbližila sam se sa Selin. Francuskinja poreklom, Selin ima lice prefinjenog anđela ka kome bi Bunjuel usmerio kameru i ostavio je da se vrti godinama. Povučena, pokazuje u kratkim bljeskovima odličan smisao za fizičku komediju. Pokušava sa svojim partnerom da ima bebu, što ide puno teže nego što bi se očekivalo brojeći ljude na svetu. Kad se zasmeje, celo lice zablista, i onda ga ona brzo pokrije neutralnim izrazom. Tu gde radimo, tu je neprijateljska teritorija. Ona računa da će pronaći put van.

Prošao je bio koji mesec pre nego što sam jednog dana uvidela: uprkos različitim porodicama i navikama, nesličnim karakterima i okolnostima, Selin i ja smo isti tip žene. I opet intenzivna reakcija, iako  puno drugačija od susreta sa doppelganger-ima u gradskom prevozu. Putovanja kroz vreme ovakvog tipa nisu moja vrsta SF-a. Uknjižena između generacija iste žene, šok i dalje blago potresa, ali utišaće se, šta drugo. U međuvremenu su izvetrile i poslednje pretenzije da ću promeniti tok sopstvene evolucije, ili da ću uštedeti nešto od svog duha za starost. Ja ću se truditi, kao i uvek. Slobodnom voljom se može iskoračiti sa staze, i neizbežno stati u blato. Neiskorakom nastaviš kroz blato. Ako ti nešto ostane neukaljano, to je pitanje čiste sreće, velike sreće. Ne pitaj odakle dolazi, povij glavu, i zaroni lice u dar.