The Sum of One

Tramvaj 501 ima rutu dugačku skoro 25 kilometara. Ušla je u brojne turističke preporuke kao vožnja koju ne treba propustiti (ako se nađete u ovom delu sveta). Sve dok onaj ko uđe na jednom kraju ne žuri, dok stigne do drugog kraja videće raznovrsne i živopisne klipove ovog grada. I proći kraj nekih od mojih omiljenih mesta, i ne samo mojih. Queen Street ima šarma.

Nekoliko blokova severnije je Dundas Street i puno kraća ruta 505. I ona ima svojih slikovitih delova. Recimo, prolazi pored jednog zatvora, pogled na grad sa istočne strane reke je lep (reka se ne vidi), i proći će kroz ne jednu već dve Kineske četvrti za svojih deset kilometara vožnje u jednom smeru. Restorani, svaštarnice, pekare, crkve, skloništa za beskućnike, skloništa od beskućnika, hipsteri, barovi, parkovi… i grad se sklapa i raspliće pod prozorima u pokretu. Automobili i tramvaji su stari neprijatelji koji obnove poznanstvo svakog dana; automobili ne trpe antikvarni prevoz koji blokira pola ulice, a tramvaji sa svojom elektrikom koja je nekada bila čisti primenjeni modernizam bude radost samo u deci i turistima. Vozači tramvaja su, kažu, vrlo ponosan klan.

Subota je verovatno najbolji dan kad se vredi naći u tramvaju. Subota u tramvaju u Kineskoj četvrti (iako imamo bar tri, zna se na koju se misli pod tim imenom) znači da tramvaj 505 kao Guliver zakrčen u Liliputu krene pa stane, zatim neodređeno dugo stoji zapleten, opet krene, i  stane, i krene, i polako se probija duž ulice koja je zakrčena svime što se miče, od automobila do ljudi i biciklista, kučića, beba u kolicima… i to će isto ponoviti kad se vrati istim putem nešto kasnije, i opet, i opet…  Pa još ako je dan lep, ali i kad nije lep, subota je i sve što može da izađe u tom kraju i iz udaljenih krajeva se slije u Kinesku četvrt. Nemoguće je zamisliti da u drugim krajevima grada ne vlada pustoš dok se posmatra košnica kroz prozor tramvaja. Kineska kultura je verovatno još jedina misterija preostala na svetu. Ne postoji važnija stvar od razmene koja se odvija na sličan način na ulicama svih Kineskih četvrti sveta. Tako je bilo oduvek, i trajaće dok je brojanja vremena. Pet hiljada godina civilizacije, kažu, verovatno da bi istakli kako smo svi mi ostali napravljeni tek prošle sezone. Samo ne znam od čega; Kinezi nisu rasipni, oni ne bacaju ništa. Teško je reći šta je šarenije – ulica, prizemlje i sutereni napunjeni robom i ljudima, prvi spratovi zgrada, drugi… tek pokoja zgrada ima treći sprat. Pogled ka nebu je kao duboki uzdah, pročisti mentalni sklop.

Jedan takav pogled, sa sedišta u tramvaju, uhvati vrh drveta iza prvog niza kuća na ulici. Drvo štrči kao da viri preko krovova i gleda u nas na ulici, a na njemu se žute plodovi. Ovako kasno, u novembru? Ovde?  Nepoznati plodovi, vide se samo kao žute lopte tik ispod neba; jabuke, sigurno. Ili dunje, kad bi ovde bilo dunjâ. Na ovoj, najpohlepnijoj od svih ulica gde sve što se ponudi neko će kupiti, i nikada ničega ne nedostaje, voće je ostalo neobrano. Čak ih ni veverice nisu dostigle, te jabuke, ili dunje, male žute lopte tik ispod neba … i Guliver se pomerio par metara dalje. Sada prozor gleda u zgradu vertikalno presečenu. Uz nju je neko izgradio veću i višu; zbijene su zgrade kao što su zbijeni ljudi, svi pomalo naduti, od viška. Samo na vrhu, samom vrhu presečene zgrade, ostala je polovina kosog krova i poslednjeg sprata, oštra ivica i rez sveži i posle mnogo godina. Invalid od zgrade, stoji visoko istegnut koliko može jer ovde, na ovoj ulici, nema praznog prostora, i to što mu je ostalo je sve što još uvek ima. Nije čak više ni u prvom redu; neko je izgradio ne samo pored već i ispred, da iskoristi svaki inč prostora. Tramvaj gura dalje. Na zidu, između prvog i drugog sprata je nešto što liči na logo i reklamu. Slova su u luku iznad crteža. Ne ide dobro sricanje. Možda zato što je ispod luka slika debelog nasmejanog čudovišta, čitam luv sumo – ok, ali imaju viška jedan slog: ne. Gledam i gledam, iskrivila glavu, zagonetka prilična za zakrčenu subotu u Liliputu, i konačno pročitam: luvsumone.  Nije reklama, ni logo – ovo je grafit. I to kakav. Posle jabuka i zlatnih dunji, pa amputirane kuće, završni čin a dan je tek stigao do ranog popdneva i tramvaj još koji metar do Spadina avenije. Na stanici će ući armija sitnih ljudi sa rukama punim kesa, a kese pune proizvoda, i glave pune misli, i usta puna jezika i reči, biće i turista; ja gledam unazad u šareni grafit i luk od slova: luvsumone.

Advertisements