Citadela

Sedim na kauču. U sobi smo samo tišina i ja, Flojd je nestao duž hodnika. Gledam u svoje ruke. Svetlo pokriva sobu i zidove u nejednakim krugovima; između krugova su nejednaki slojevi tame i senki. Moje ruke su bele. Čini se da imaju sopstveni izvor svetla, belina tako jasna u polumraku sobe. Život u njima, sigurno. Dlanovi su crveni. Ne znam da su takvi uvek, večeras su crveni. Vrlo bele ruke i vrlo crveni dlanovi. Prelazim jednom rukom preko dlana druge ruke – toplo i glatko, dlan na dlanu. Ugasila sam radio nešto ranije; on mi opet pravi društvo poslednjih nedelja. Čuje se povremeno potmuli zvuk spolja, i tišina se lako oporavi. Ne čuje se ni dlan koji klizi preko drugog dlana. Možda ja ne čujem. Ali osećam toplinu, i osećam boje.

U ovoj sobi sam provela najbolji period svog života. Nisam znala da će ispasti najbolji, nije ličilo. Bilo je radosti, bilo je tuge, puno brige, najviše oko klinke i para. Možda su to jedine stvari oko kojih vredi brinuti. Bila je ovo moja citadela, u kojoj sam živela sama. Klinka nije uvek bila tu, i kada jeste, njeno zeleno prisustvo najprirodniji deo ovog neprirodnog doma. Nisam znala tada, sada znam. Da sam sebe čuvala u ovoj sobi. Možda za specijalnu priliku, iako verovatno ne bih tada priznala. Prilike sam redovno propuštala; one koje su me pronašle same, nisu uvek bile dobre. Ali ja sam uvek mogla da zatvorim vrata za njima.

U ovoj sobi, koja nema tajnih uglova ni dobru akustiku, pronašla sam bila svoj glas. Odavde gledala u nebo kao ravnopravna pred Golijatom, i sklopila prijateljstvo. Videla ptice, puno puta.

Zatim sam izašla. Napolje, u svet i među ljude, koji liče na mene. Pre četiri godine. Pojavila se bila prilika koju nisam smela da propustim.

Napolju, u svetu i među ljudima, izgubila najbolji deo sebe. Možda je to prilika na koju svako čeka.

Ovo više nije citadela. Ja sam ruševina, i ovo jedna obična soba. Tišina propušta zvuke, Flojd se pojavio iz mraka. Zaustavila sam ruke.

Advertisements