Kakvo plodno tlo za besmislice

Pomenula sam nedavno svoja prva iskustva na Internetu i pretnje koje su izazvali ekavica i apeli na humanost i toleranciju. To nije dugo trajalo. Saint Iv nije bio pravi poziv za moju prirodu. Sledio je period intenzivnog življenja koji se prelio iz tesnog prostora jedne male osobe u mišljenja, sećanja… I dobar deo svega toga je vrlo lako i brzo krenulo put Interneta, koji je zgodno bio tu, u istoj sobi. Taj susret sa svetom je bio drugačiji. Iako se i dalje ponosim na svoje prve reči u elektronski vetar, naročito što nisam ubeđena da bih ih uspešno i jednako iskreno ponovila danas, ta sledeća faza je bila zanimljivija, i dužeg trajanja. Dok sam ja sâma bila potpuno zavedena eho efektom sopstvenog glasa koji je tih godina rešio bio da je punopravni učesnik svakog iskustva, uočila sam bila u čudu da je tako intimna konverzacija (namerno iako ne vrlo promišljeno bačena u e-tar) privlačila pažnju brojnih entitetâ koji su prolazili kao individualne osobe sa često vrlo neobičnim imenima. Iako neverovatno stvarna samoj sebi, neretko nepodnošljivo stvarna, ne e-tru sam instanto postala objekat čiste imaginacije. Drugima, naravno, kao što su i oni meni, uostalom. Kakvo plodno tlo za besmislice, razmišljala sam bila. Jedan dobar deo se opirao. Ali je onaj lošiji pretegao. Ja ću govoriti ono što mislim, rešila sam bila da zaposlim strategiju koja je uvek najlakša, što je još jedna odlika mog esencijalno lenjog karaktera. Nije trebalo da čudi da su i drugi ljudi radili to isto. Razlika (mala) je bila u tome da su moje misli pokazale začuđujuće odsustvo netrpeljivosti i vulgarnosti, iako prisustvo svega nije trebalo da začudi nikoga. Bile su to godine ozbiljnih lekcija o ljudskoj prirodi.

Ali jedine zaista dobre lekcije bile su o meni. Reakcije koje sam izazvala na e-tru su varirale od ekstremno vulgarnih (retke) do snishodljivih (skoro ekskluzivno od strane muških karaktera) i netrpeljivosti, na jednoj strani spektra. Na drugoj su vladale široke varijante pozitivnog i prepoznavanja. Ja sâma uvidela sam da su feminizam i feminine moje dominantne crte sa kojima se guram u redu, ili, često, preko reda. I da je to tada bila zanimljiva smeša, verovatno je i danas, ali nema više one svežine novog. Bilo je oduvek pametnih žena, čudila sam se bila reakcijama, ali one – reakcije – su bile najviše na svežinu, ne nužno ili specifično vezane za mene. Brojni likovi su istupali iz mraka, sa svojim darovima otvoreno ponuđenim, ili nevešto prikrivenim, i izgledalo je da je to jedina i prava suština e-tra – ma kako privijali kamuflažne listove širokolisnate podvrste, pazarni dan je uvek bio otvoren za biznis, i u biznisu se sve vidi. Razmene misli, zamišljenih dodira, mahnitih strasti… želje, želje, prodajem želje!…  I ja sam, kao i svako, probala od ovoga, uzela od onoga, ostavila svoju tezgu usred dana i otišla iza ugla da izmerim rastojanje između kratkih brzih udisaja, ostavila i više od toga, pronašla, izgubila, i platila uredno kao što svaki ulazak u zabavni park mora da se plati – na izlazu. I sećam se jasno razgovora sa jednim Albancem koji je živeo daleko od zemlje koju svi znamo, i jezika koji nas drži blizu kad ništa drugo ne drži, i pamtim kako je bilo teško objasniti suprotnosti i u tako neutralnim uslovima. Ja nisam mislila da pisac treba samo da piše, čak ni prvenstveno, već da živi, punim, raznovrsnim životom iz koga će se preliti – manji deo – u reči i ritam. On je mislio da je pisanje posvećenost kao isposništvo, u pročišćenom vazduhu izolacije, i da će se tu iskaliti jedini pravi izraz istine i trajanja. Nešto ga je izvuklo bilo iz takvog samostana i privuklo meni, i on se toga verovatno stideo, ah, čuj! možda je samo bilo dosadno u njegovoj ćeliji idealnog stanja minimalnog životnog zalaganja, ali ja sam zaista pokušavala da objasnim nešto suštinski, i bolelo je da nisam imala prave reči, ili ih nisam jasno čula, možda sam žuljala sebe na previše obzira (poslednja prepreka pred smrt svakog dobrog umetnika). I jesam poslala jednom nešto nalik na vrisak u e-tar tog davnog dana, uz smiley, naravno, i razgovori su konačno presušili uz obostrano olakšanje. Radila sam puno gore stvari od tog nesporazuma, ali bilo je iskrenog pokušaja sa moje strane. Kao i uvek uostalom. Kad čujem glas iz mraka, ja zastanem. I kad on zaćuti, ja nastavim da stojim još malo. Čujem ga duže nego što je trajao; odjekuje ili mi se čini, i ja ga pratim, pitam se šta je video i kuda će me odvesti. A možda samo volim da zastanem na putu.
Ja nemam svrhu, volela bih da mogu da mu kažem danas, nemam ništa. Samo pokušavam da se popnem do postojanja.

Advertisements