Na dnu

Vilijam Krem je bio svedok, i revolucionar, i tokom života od 101 godine – koji još uvek traje – još jedan primer neverovatnih likova kojima je obilovao 20. vek od kojih su neki pretekli i u početak ovog. Van izvesnih krugova, o njima se malo zna. O svima drugima, ako je suditi po članstvu Facebook-a na primer, praktično sve.

Rođen 1913. u Torontu, sin rusko-ukrajinskih imigranata, već 1929. našao se par ulica od Vol Strita. Prodavao je kape, dok je svet svuda oko njega propadao. A tamo je došao iz Čikaga, gde su ga roditelji poslali da studira violinu. Nedugo zatim, krenuo je da čita Marksa, Lenjina i Trockog. Trocki mu se najviše dopao. Pun žara, organizuje omladinske radikalne grupe u Torontu. A kad se našao u Evropi 1936. krenuo je put Španije, da ‘prisustvuje revoluciji na ulicama’. Prelazak preko Pirineja je bio upečatljiv ne samo zbog predela – preko glave su preletali nemački bombarderi na putu ka jugu. U Barseloni je upoznao Džordža Orvela, koji se isto tu našao da bi podržao Trockiste. Između Nacista i Staljinista, oni su se držali po strani. Ne dugo. Odbio je bio da se pridruži drugim kanadskim volonterima u Internacionalnim Brigadama, ubeđen da bi mu to bio kraj – niko nije mirisao Trockiste. Uhapšen je kad su Staljinosti rešili da ih počiste. Posle više meseci u zatvoru, štrajk glađu ga dovodi u bolnicu i komunisti ga puštaju, jer su u tom trenutku imali veće probleme. Preko Francuske vraća se u Toronto, gde priča o iskustvima u Španiji, ali retko ko je bio zainteresovan. Velika Depresija se konačno bližila kraju, i Kanađani su bili gladni lepših priča. On kreće put Meksika. Jednom tamo, nije mogao da se vrati i pridruži Kanađanima u borbi protiv fašizma (Kanada je objavila rat Nemačkoj 10. septembra 1939.) jer mu Amerikanci nisu dopustili prelaz preko njihove teritorije sa političkom reputacijom koju je već stvorio. I tako ostaje u Meksiku. Nakon ubistva Trockog stoji na straži na njegovom pogrebu.  Uskoro zatim dobija posao kao korespondent za ‘Time Magazin’ i piše o revolucijama koje su izbijale po Latinskoj Americi. Upiranje prstom u američku upletenost u pučeve raznih vrsta (kojima će slediti masovni uvoz preživelih nacista) posle rata dovodi do gubljenja posla i on se vraća kući. Okreće se biznisu i gradnji. Osniva firmu koju će koju deceniju kasnije ostaviti svojim sinovima, Adamu i Džonatanu, a on se kao živahni penzioner baca na ekonomiju. Osniva društva, piše knjige, i proziva državu… i tako sve do pre koju godinu, a možda i danas.

Braća Krem su vlasnici zgrade u kojoj je i stan u kome stanujem – celog kompleksa od pet velikih zgrada, i brojnih drugih. Zgrada je u lepom kraju, iz stana se pruža prekrasan pogled na grad, i nema buba. Grejanje je uvek okrenuto na ‘hladno’ i stan opisuje standard svih stanova otkad je stanodavaca i rentera – leti je vruće i zimi hladno. Pola moje plate ode na stanarinu. Jedan od razloga da imam i onaj drugi posao, a povremeno i treći.

Vilijamova unuka, Rejčel, je mlada devojka zanesenjak operom. Gledala baš juče predstavu koju je njena trupa postavila – lepo je bilo, pomalo nespretno ali puno elana i šarma. Videla da jedan od donora otac, Džonatan. Zanimljive su te porodične veze, kontinuitet, razmišljala sedeći u gledalištu, slučajni prolaznik zapetljan u toj gustoj mreži. Sledećeg dana pročitala o Vilijamu. Revolucionari dolaze i prolaze. Revolucije propadaju. Samo na proleterijat se može računati da će uvek biti na istom mestu.

Advertisements