Obično pitanje stila

U Hamburgu, jedne lepe večeri, našla sam se bila skupa sa svojim kolegama na večeri organizovanoj od strane nemačke firme sa dugom tradicijom. Prethodne večeri bili smo zbrinuti od strane jedne francuske firme. Oba okupljanja su uključivala ne samo večeru već i entertainment. Sa Francuzima, vozili su nas bili tragovima Bitlsa i njihovog početka u Hamburgu davnih vremena eksplozije pop kulture i muzike. Sa Nemcima su gosti pristigli iz različitih hotela do zgrade sa vidikovcem odakle se video grad, reka, sunce na zalasku, muzika kamernog orkestra je blago nadjačala zvuk konverzacije i finih čaša sa koktelima. Na svakom mestu za stolovima goste je sačekao po jedan plišani medvedić, koji je svake godine obučen drugačije da reflektuje grad i kulturu u kojoj se sajam odvija. Meni je ovo prvi sajam i meda je mornar, kapetan, rekla bih po zlatnom vezu na kapi i uniformi. Na papirnom dodatku piše da je proizveden u Nemačkoj. I medvedić i ambijent ostavljaju utisak nečeg drugačijeg, iz vremena koja su očito postojala i možda najbolji deo je da in neko pamti, pokušava da održi duh u retkim prilikama, jer vremena su neumitno i bez ikakve sumnje davno prošla.

Da je večernjem happening-u prethodio naporan dan na sajmu, kao i onom prethodnom, mogla sam da potvrdim ali zaborav se neverovatno lako odomaći u uslovima kao ovim. Da sam potkupljiva, kao i svako, nije toliko pitanje cene već stila. To je jedna od onih samospoznaja koje se ne smeju zaobići u životu – znati sopstvenu cenu i u kakvom pakovanju volite svoju korupciju.

Za večerom, koja je bila posluživana na dugim stolovima elegantno nameštenim, sa moje strane bila sam okružena kolegama iz firme, sa druge je bila mešavina gostiju sličnih nama, distributera i domaćina iz firme organizatora. Direktno nasuprot meni sedeo je Džon, koji je radio u londonskom predstavništvu nemačke firme i bio direktno uključen u organizaciju te večeri. Bio je iskreno zadovoljan rezultatima, za koje nije hteo da uzme zasluge jer je’ Krisi uradila najveći deo, on je samo malo pomogao’. Svako uključen je zaslužio bio sve pohvale, veče je zaista bilo lepo u svakom pogledu.

Džon je ličio bio na nekoga iz engleske mitologije pop kulture ali nisam uspela da odredim na koga konkretno do kraja večeri. Njegova glavna odlika je bila da je bio šarmantan u kombinaciji urođene lakoće i širokog znanja i interesovanja. Kod susreta sa tom njegovom kombinacijom shvatila sam bila da ne pamtim kad sam je poslednji put srela. Ne krećem se u vrlo širokim krugovima, možda nešto širim od prosečnog stanovništva zbog tendencije da istupim sa staze, ali uprkos uzanom tunelu u kome živim svoje dane poslednjih godina mogu da potvrdim da kombinacija ovde nije česta, i ako se pojavi prilagođena je lokalnim uslovima. Njegova vrsta šarma je endemska. Svaka vrsta jeste. Ljudi se rađaju sa talentima, koje će kultura u kojoj odrastu oblikovati. Individualizam je na visokoj ceni kod talenata, ali zavisi šta ko smatra pod time. Što više individualizma – manje publike.  Bez publike nema umetnika. Bez publike, mecena, kruga podrške i obožavanja… Vrzino kolo, sve u svemu, gde svako pre ili kasnije padne pod točkove ubrzanja, progresa ili slične mehanike.

Do Džona su sa leve strane sedele dve žene iz Montreala, do njih je sedeo Patrik, vlasnik distribucije koja zastupa nemačku firmu u Ontariju, moguće i celoj Kanadi. On je posedovao drugu vrstu šarma, onu koja ovde nije tako retka kao ona prethodna, i koja nikad ne izlazi iz kuće a da nije prethodno obukla svoj uspeh. Sve na Patriku i da nije reč progovorio – što je bilo nemoguće jer je to bio jedan od načina kako je došao do te tačke – je bilo dobro utegnuto na važnim mestima, gde su se isticale zasluge i sposobnosti. On je u tome bio tako verziran da više nije obraćao pažnju gde jedno počinje a drugo se završava, i ono što je bila određujuća odlika njegovog stila je da je na putu do uspeha stekao nešto jako važno: on zna kako se dolazi do tog vrha, i to je bila njegova tajna koju je on razmetljivo pokazivao.

One dve žene iz Montreala nisu bile šarmantne i ličile su jako na našu stranu stola. I one i mi smo radili za firme koje su mušterije i Džonu i Patriku. Jedna među njima je bila vlasnica kompanije, ali dok je kod one dvojice moglo da se pomisli da je uspeh igra, čak igrarija, jedino što se na njoj videlo su ostaci svakodnevne borbe. Ako je još uvek ciljala na uspeh, mogla je lako i da prođe kraj njega i ne vidi ga nadajući  se dobrim danima da je ovo što radi epska borba za opstanak, i odahne drugim danima da nema epike među njenim računima. Kao i svako ko krene put uspeha, ona je naučila usput da smanji vidike i zadovolji se – lovom, ugledom, pokušajem… Kod onih niže od nje u hijerarhiji posledice su ličile na nju, jer njena je bila najviša glava u tom rovu.

Od nas četvoro, šefica srednjeg nivoa ali velikog uticaja među izvesnim jedinicima, je već danima ponavljala važnost ovih večera na koje smo bili pozvani jer nam tako putovanje ispadne jeftinije. I sledeće večeri smo trebali da budemo nečiji gosti ali je osoblje Luhtfanze pokvarilo te planove kad su krenuli da štrajkuju, pa je briga bila prebačena na povratak u Kanadu što pre i sa što manjim troškom. Njena šefica, koje se jako boji, joj uvek održi lekciju pre ovakvih putovanja i podseti je na neophodnost da troškovi budu što niži. Nama ostalima ta šefica poželi uspešan put uz podsećanje, nekad izrečeno nekad ne, da se  očekuje da ćemo ga opravdati stečenim znanjem i zahvalnošću za pruženu priliku. Ne verujem da su znanja zaista vredna tih nekoliko hiljada dolara po osobi, bar ona koja sam ja stekla. Međutim, kad se budemo vratili niko neće proveravati koliko smo naučili. Zahvalnost neće dugo trajati.

Nazad na osrednju šeficu  – ona je imigrant sa dugim stažom od 35 godina. Od trojice sinova koje ima bi se mogla napraviti moderna bajka: prvi  je snalažljiv, drugi je genijalan, treći je lenj. Ona i muž vredno rade i vrlo su zadovoljni plodovima tog rada. Njena vrsta šarma se probije povremeno kroz grubu spoljašnost i zasniva se na otvorenosti koja je često bezobzirna a kad se zamisli to obično znači neku vrstu licemerja u pripremi. Pošto joj to nije u prirodi, kad ga isporuči ispadne još gore od običnog licemerja. Opsednuta kontrolom i halapljiva, vuče nas sa sobom tokom dana na sajmu a kad izmaknemo, obraduje se kad se opet pojavimo kao da je jedva disala dok joj nismo bili pred očima. Na svakom štandu gde posetiocima ponude zakusku će zastati – manje će se potrošiti na hranu. Gde je moguće i gde nije, pokušaće da iskamči neko znanje ili uslugu za džabe.

Do nje sedi Kinez sa Filipina koji  bi kad bi to bilo moguće 24 sati jeo. Jako je mršav, i kao i mnogi Azijati, dopinguje se mistikom ljudi koji su gladovali. Filipinci kojima se posreći da mogu da jedu koliko vole se uvek ugoje, ne i on. Možda se i drugim Kinezima to ne dešava. Redovno se zaljubi u mlade žene, ali nikad ne prizna. On sve kaže svojoj ženi, ponavlja. Osrednja šefica i ja pogledamo jedna drugu i odmahnemo glavama. Lagati sebi je privilegija svakom dopuštena. Hoda polupovijen i kad smo pred kraj poslednjeg dana svratili na štand italijanske firme koji je bio vrlo lepo namešten, i na kome su nudili hranu – zato smo svratili – umalo su zvali policiju. Lepa Italijanka, CEO firme, je bila upozorena kad je svratio bio prethodnog dana. Na akcentovanom engleskom je rekao ljudima koji slabo govore engleski da radi za firmu koja kopira formule na tržištu. To je istina; to je dobar deo posla kojim se naša firma bavi, kao i najveći deo industrije. Ono što su Italijani razumeli je da je on Kinez – kineske firme rade u svim industrijama isto: kopiraju proizvode evropskih i japanskih firmi i nude ih puno jeftinije, iz godine i godinu sve većim prisustvom na ovom tržištu i svakom drugom – i ako je rekao da kopira proizvode to može samo da znači da su stvari još milion puta gore nego što se vidi golim okom. Uzelo je puno ubeđivanja i gestikulacije da objasni da mi ne kopiramo proizvode kao njihove već drugačije. Nešto od sumnji je nestalo nešto je ostalo a mi smo ostali na sedištima dok osrednja šefica nije pojela svoju porciju italijanskih poslastica i simpatični Frančesko nam pokazao ceo njihov katalog. Džeferson (svi Filipinci dobiju engleska imena odmah po rođenju – put Zapada je njihov put) se durio, uvređen. Nije čak ništa jeo. U Kanadi je pitanje zvanične politike da se obeća svim imigrantima da su sva prava na sve što požele njihova, uključujući garancije i zaštitu kad su glupi, even assholes. Džeferson nije bez šarma, samo je teško naći reći da se on opiše.

Do njega sam sedela ja, a fuckup extraordinaire. Do mene je sedela Melani. Ona ima prezime koje istovremeno zvuči i francuski i egzotično i vuče prema vrelim karipskim ostrvima iz vremena kad je mistika bila uvek prisutna retka stvar. Nesumnjivo su se mnogi geni i rase mešali u njenom heliksu i rezultat je mlada žena od nekih 25 godina, prekrasna, i po svemu sudeći pomalo luda. Jedva je poznajem (ona je iz drugog departmana), ali ludilo nije pitanje duge i iscrpne konverzacije. Kad ljudi hodaju, kako drže glavu, način na koji gledaju – tu su svi simptomi svačijeg ludila. Melani nema previše simptoma, i to je dobro. Na ulicama Hamburga privlači pažnju preteranom šminkom i dugom plavom perikom povrh mulato kože, zelenim kosim očima i sočnim usnama. Liči najviše na dragqueen in-reverse. Za nju je to neki stejtment, za ostale ne znam šta je. Ona ima svoje probleme kao i svako. Malo dete, dugove, karijeru koja ne obećava. Zauzeta svojim planovima, verovatno ne razmišlja puno o šarmu. Nije neophodno, ne dok je mlada i lepa, a kasnije nije bitno.

Od svih njih, najradije se sećam Džona. On je bio tako bestežinski šarmantan, i istovremeno ostavljao utisak realnog imprinta na život i iskustva. I ovde su život i iskustva realni, ponekad se čini i vše od toga, ali reč koja se prva pojavi da ih opiše je: fake. Nije samo generacija povrh generacije imigranata, kojima je data tapija ne na glad već nezajažljivost u dve osnovne kategorije: hrana i lova. Ne postoji dovoljno all-you-can-eat establišmenta koji mogu da podmire takvu glad, niti dovoljno štampanog novca i virtualnog blagostanja da finansira takve ambicije. Ništa ne može da zadovolji ljude kojima je osnovna definicija da su nešto propustili. Oni su zbog toga došli ovde, da to isprave – i ostalo su statistike. I kultura. I šarm, as an afterthought.

‘A šta misliš da je razlog za četvrtu-petu generaciju,’ pitala je Sanja kad sam joj izložila utiske i zapažanja. ‘Zašto su tako tanki sa šarmom?’ Ne znam. Verovatno zato što se nikad nije uzdigao iznad dobroćudnog asistenta i dosegao nivo neophodnosti. Ovo je novi svet u svakom pogledu. Ovde se svako bori za opstanak i kad ima sve simbole uspeha. To nije igra, ni igrarija. Sigurno ne pitanje stila. Na putu ka groblju evolucije, šarm, Džon i slične manifestacije suvišnog putuju još uvek redovnim linijama, ali samo je pitanje vremena kad će ih ukinuti. Resursi su traženi negde drugo.

Advertisements