Recimo, sreda

Danas sam tokom ‘brain-storming’ sesije čula o britanskim paru koji je uradio nešto što sam ja pokušavala. Ja nisam uspela, oni jesu. Lepo izgledaju, a i njihov proizvod. Malo zavisti, malo podgrejanog entuzijazma. Ovo drugo muči više. Pritiska obaveza da promenim sopstveni život; pritiskaju i druge stvari. Moja realnost je vrlo pritisnuta.

Kivna sam na sebe što ne praštam. Drugima manje-više ali sebi teško. Portable inkvizicija prati svuda. Kakav shit. Zaista, zaista veliki shit naći sebe u duelu sa takvim protivnikom. Pretpostavljam da moja teška narav vuče od Kneževića. Tu ima više nego dovoljno primera; ja sam, realno, još uvek početnik. Ali ovo sa nepraštanjem nije njihovo. Nesrećna kombinacija, slučajem. Uz malo neočekivanog optimizma, pokušala sam da ubedim sebe nedavno da je to moguće promeniti. (Još jedan unos za listu promena pomenutu u prvom pasusu. Jesus. Ivana!)

Well. Promenu imena smislim svakih nedelju-dve. I promenu života smislim jednako često. Ne poznajem nikoga ko živi toliko paralelnih mogućih života, svaki nepostojeći osim jednog. Ima u tome nečeg bestežinskog, i van očiglednog. Možda je pravo zanimanje za mene dželat. Dželat zapetljanih konaca. Padaju kao podmazani; skliznu iz neželjene koagulacije lako i prirodno. Ne mogu da zamislim da nekome ponudim svoje usluge. Ni ja ne volim da mi iko išta nudi.

Nepotrebna.
To nije uloga, možda definicija.