Dužnost

Klinka se razbolela. Visoka temperatura, ne može da govori, sve boli. Ostala sam kod kuće  da je pazim. Jedva nagovorila da odemo kod lekara. Tokom dana počela sam brinem da nije grip već infekcija grla. Virusne infekcije bez tretmana organizam mora sam da pobedi; tretmana ionako nema. Bakterijske infekcije su druga kategorija. Antibiotici pomažu, bez njih ide jako teško . Osim što se jedva pomera, sama pomisao da čeka kod lekara – a čeka se i po par sati – je postala tako iritantna da odbija apriori. Ali toliko je bolesna da i blago obećanje pomoći motiviše. Otišle taksijem. Ubeđivala je da je kraj radnog vremena i neće biti gužve. Gužva nikad veća. Stoji se i u hodniku. Klinka je očajna. U tako je lošem stanju, neće da ostane i čeka. Na recepciji nije Marija, četvrtak je njen slobodan dan. Devojka je, verujem, unuka pedijatra. Prišla sam joj i objasnila da nismo znale da je ovolika gužva. Klinka neće izdržati. ‘Ima visoku temperaturu?’ pitala je. Potvrdila sam. ‘Dajte mi par minuta’, rekla je. Klinka je pronašla ugao iza lifta i spustila se na pod. Majka koja je tu sela prethodno je brzo ustala i odvela svoju devojčicu na drugu stranu hodnika.

Skoro svi pacijenti su minijaturne bebe. I po majkama i po bebama vidi se da ovo nisu rutinske posete pedijatru – svi su bolesni. Ima ih raznih boja. Jedan malecni dečak se probudio i rasplakao. Majka je ustala i nosi ga okolo sa blagim ritmičnim ljuljanjem ruku i tela. Na malom licu velike suze kao ovalni kristali. Još jedna beba se probudila i rasplakala. Najmanja. Majka je Azijatkinja sa severnim crtama visokih jagodica . Drži bebu pažljivo, i lupka je nežnim ritmom po guzi. Beba malo plače malo ječi. Zatim se probudilo još par. Ne izgleda da se bude zbog buke, pre će biti da slede unutrašnji ritam muke. I očevi su tu uz majke, što gužvu čini još većom, naročito što oni izgledaju kao da se preterano trude. Na njima tako velikim, sve je preterano. Verovatno su novi kao očevi. U hodniku su parkirana kolica, što od scene pravi bazar roditeljske brige. Ja stojim u vratima, vidljiva devojci na recepciji, ne želim da me zaboravi. Povremeno odem do klinke da vidim kako se drži i ohrabrim je. Sumnjam da ćemo ući preko reda, ali dajem još jedan minut, pa još jedan… Devojka uzima folder sa visoke gomile i poziva me da je sledim. Odlazim po klinku i ulazimo po strani, kroz vrata rezervisana za jako infektivne pacijente. Smestila nas je u kancelariju pedijatra. Dolazimo kod nje otkad je klinki bilo šest nedelja. Sada ima 17 godina plus koji mesec. Pedijatar je Grkinja, sada sigurno u visokim 60-im iako izgleda potpuno isto – sitna, ne troši reči na nepotrebno, i nama uvek udeli osmeh, za koji verujem da je redak. Kancelarija je osunčana martovskim suncem. Doktorka se pojavila posle par minuta. Vrlo brzo je postavila dijagnozu: infekcija uva. Napisala je recept za antibiotik i otišla drugim pacijentima. Mi smo izašle preobražene idejom da će nešto pomoći, i da ćemo otići iz te gungule. U prizemlju je apoteka. Takvih sada ima jako malo. Obična apoteka koja se bavi izdavanjem lekova i nudi još sitne stvari koje ljudima mogu da zatrebaju a imaju veze sa zdravljem. U savremenim apotekama izdavanje lekova je izgovor za robne kuće koje nude od kozmetike do modnih čarapa i grisina, a verovatno neke prodaju i nameštaj. Čekamo par minuta da pripreme antibiotik. Oni iza šaltera su svi u visokim godinama. Na kasi nam naplaćuju $5.49. Zbunjena sam tako niskom sumom. Penicilin je čak i u ovom dobu predozirane i izmišljene važnosti jeftin, iako je spasio više života od…. pa, od svega. Gde je tarifa koju apoteke dodaju? Nije mi jasno ovo poslovanje gde je i kafa skuplja od lekova, ali zahvaljujemo se i izlazimo napolje, lek sigurno smešten u tašnu. Taksistu pitam  da li ću moći da platim debitnom karticom jer od tog jutra sam neprestano u kupovinama, ostalo mi je samo još $10 u tašni. Nema problema.

Iz taksija osmatramo grad. Jutros je padao sneg ali sada je sunčano. Svetlost je prolećna iako ništa drugo nije. ‘Ona tako radi decenijama,’ govorim klinki o našoj doktorki. ‘U svakodnevnoj gužvi sa drekom bolesnih beba i dece, nervoznim roditeljima.’ Klinka klima glavom umorno. ‘Ona je veliki ekspert,’ podsećam je. ‘Jednom nedeljno radi u Dečjoj bolnici. Mogla je da se penzioniše još davno. Ovo kako radi, to nije ni zbog čega drugog već iz dužnosti. Nikada nikoga ne odbija. Takve etike nema puno, ljubavi. Među lekarima se očekuje, ali ni tu je nije lako naći.’ Ona klima glavom umorno ali vidim da razmišlja, i razume da je važno. Ćutimo obe, udobno je u taksiju, u tašni je lek. Pred zgradom taksista dodaje mobilnu mašinu za plaćanje karticom. Ekran mi nudi opciju za napojnicu, što mi je poznato. Sugeriše sumu, ne vidim ništa drugo.Pritisnem ‘ok’. Zatim se pojavi novi ekran sa opcijama za napojnicu u procentima. Ne daje nikakvu drugu. Tek kad sam pritisla jednu od opcija vidim po konačnoj sumi da su dodate obe napojnice. ‘Ovo nije u redu,’ obraćam se taksisti, ali završavam transakciju brzo. Sve što želimo je da stignemo kući. On mrmlja nešto što zvuči kao uputstvo, uzima nazad mašinu. I ja shvatim da laže. Ako nije sam namerno namestio sistem, nema nameru da ga ispravlja. Ljudi koji su u žurbi se požale kao i ja, na izlazu, neko drugi se zadrži duže ali on nađe izgovor. On laže i vara ljude oko napojnice, odzvanja mi u glavi na stepenicama. Čuo me je sigurno dok sam pričala o doktorki koja nikada ne odbija da primi pacijenta, jer svako ko zove ima bolesno dete. Za Toronto se govori da je jedan od svetskih gradova  sa najvećim brojem doktora – akademskih i medicinskih – koji voze taksije. Imigranti nadiru sa svih strana i doktora nikad više. Doktor taksista koji vara oko napojnice. Gorak je hleb imigrantski, vajka se svakog dana, ogrezao u supu laži i prevare. Kao da me nikada tako nešto nije snašlo, drhtala sam od besa, razočarenja, i drugih stvari. Đubreta. Sve više svakog dana. Đubreta. ‘Zamisli’, ponovila sam klinki, ‘ona nikada nikoga ne odbije da primi. Radi svakog dana, i subotom pre podne, i radiće sve dok bude mogla. Iz dužnosti.’

Advertisements