Susreti sa Skotom

Smrt je došla po jednog čoveka u utorak. Utorak je loš dan, uočila sam pre par godina, ali baš da se umire… – to bi i od petka napravilo grozan dan. Skot je bio od onih ljudi koji nisu lako vidljivi, ali kad ih vidite ostane utisak pitomosti. Ima tu materijala za više, uvek ima, ali nisam ga često sretala a kad jesam, susreti su uvek bili slični: on bi se javio ‘Hi Ivana’, uz osmeh malo poguren, i on sâm malo poguren, i nastavio dalje sledeći posao koji ga je tu doveo.

U petak se nije osećao dobro, ali se od njega tražilo da dođe na posao u subotu. Retke su firme – u doba mojih roditelja zvale su se ‘preduzeća’; ovaj novi trend engleske nežne okupacije po ugledu na Hune stvara budućnost i kad niko ne gleda – u kojima se postiže od ponedeljka do petka. Toliki ljudi zaposleni (nezaposlenost je ispod 10% trenutno) i ništa ne stižu. Možda zbog toga što ceo svet vibrira jednom posebnom hitnošću: ovo je odlučujući trenutak sadašnjosti koji će odrediti našu budućnost. Odrediti, sigurno. Skota su odrednice i putokazi doveli do konačne tačke. U utorak pre podne je nakon upozorenja od nekoliko dana naišao lom srca, krvnih sudova i svega pratećeg, i Skot je prestao da postoji kao individualno biće.

Vest sam čula u utorak oko pola 6. Ostala sam bila prekovremeno, kao što svi rade, u pokušaju da završim nešto iako je to kompletno besmislena konstrukcija u uslovima savremenog poslovanja kao što sam pokušala da pomenem prethodno (ne i objasnim, to ne zaslužuje), i našla se tako u društvu specifičnih ljudi: onih koji uvek ostaju prekovremeno. Neki među njima deluju zdravo, neki ne. Skot je stalno ostajao prekovremeno. Dženi mi je prišla i pitala me da li znam Skota. Da, naravno. ‘Umro je danas’.

Dženi i dobrim danima izgleda unezvereno. Ona je talentovana, obrazovana osoba sa bogatim iskustvom, koju nešto goni. To što je goni je toliko bezobzirno da ona iz dana u dan deluje sve manje od ovog sveta. Ako ta vrata ka drugom svetu koja se otvaraju nude nešto bolje od ovoga ovde, nadam se da će i Dženi i svako drugi krenuti tim putem, što pre. Od drugih sam čula da se dobar broj opsesija koje gone Dženi svodi na novac. Od 24 sata u jednom danu, Dženi verovatno radi 16-18. Jedan deo je posao na kome se srećemo, drugi su investicije, kombinacije, pretumbacije… Veliki strahovi pokreću ljude. Nikad ih ne napuste, je jedna od osobina strahova. Zašto bi. Kao što svako ko nađe dobru stvar, ne pušta. Odnosno, ima budala koje se nadaju boljem. Strahove niko nikad nije mogao da smesti u tu grupu.

Vest o Skotu je slomila Dženi, koja poslednjih meseci deluje slaba. I nju i ostatak kineskih zaposlenih, koji su poznati kao ‘Kineska mafija’, jer sve znaju pre drugih, i čak i kad ne sede skupa tokom pauze za ručak, do njih putuju bitovi informacija, jedni o drugima i o svima drugim. I druže se na taj čudan osmotičan način pripadništva. Paola, mlada devojka koja nam se pridružila prošle godine, je ridala kad je šefica zvanično objavila vest. Dejzi isto tako. Skot je bio u srednjim 40-im i imao je jednog sina, maturanta, i ženu. Oni sada imaju uspomenu. Ja sam tokom nedelje pokušavala da se setim susretâ sa Skotom. Bilo ih je malo, svaki beznačajan, ali zapamtila sam ih. To je dalo malo utehe. Ako sam uspela da zapamtim jedno ljudsko biće koje je prošlo ovom prašinom iako me je sve guralo da gledam u drugom pravcu i obratim pažnju na detalje, znači da nismo bili stranci. Toliko dati jedni drugima je priznanje.

Advertisements