Velike izjave ljubavi

Možda je to bio prvi put da sam se nad sopstvenom slikom u gradskom prevozu nasmejala. Slika je zamišljena (nema ogledala, hvala Gospi), ali je vrlo jasna. Nimalo preterana, delom refleksija realnosti a delom simbolizuje puno toga, sve vredno zaborava. Ružna je, i u prljavim zimskim danima je naročito ružna. Danas je bila najružnija. To je valjda neizbežno kod poređenja sa lepotom, a ja sam je poredila sa ‘Velikom lepotom’. Gledala sam bila film prethodne večeri: La Grande Bellezza.  Da sam uopšte probala da uvedem misli o filmu u gradski prevoz je bio pokušaj ulepšavanja stvarnosti. Sve što je postigao je da se jasnije vidi koliko je ružna. Nije to sve krivica stvarnosti, nije ničija u stvari, osim možda malo moja – uzleti mašte ne polete uspešno uvek, to je sve.

To neprirodno, ili neprimereno, prizivanje imidža iz filma u takvim okolnostima je razumljivo. Oni su tako prekrasni, dodirnuti magičnim, zadovoljila bih se bila i povratkom u bioskopsku salu. Sa velikim dimenzijama na platnu, udobno zavaljena u mrak, bila bih opet srećna. Rim. Ali ne mora da bude Rim. Posle svih putovanja i lepih gradova, ja sam gladna kao da nikada nigde nisam bila, ništa videla, i ništa doživela.

Ljudi u filmu su dekadentna klasa intelektualaca i bogatih, njihove preteranosti naznačene ali ne i podcrtane. Neko drugi bi od toga stvorio pornografski grafičan prikaz, to sada služi umesto naracije, radnje i karaktera u flimovima, ali režiser, Paolo Sorentino, je svoju misiju i religiju smestio u naslov i on joj je veran u svakom kadru. Ljudi u filmu nisu lepi. Ni mladi. I princeze su stare. Mladi i lepi ljudi se pojavljuju povremeno ali jedva kao sporedni karakteri. Nisu neophodni. Lepotu i večnu mladost je obezbedio Rim. A ljudi u filmu – i oni su nekada bili mladi i lepi. Nisu očekivali da će se tako brzo naći tu gde jesu; niko nikada nije očekivao niti bio spreman.  Imati svu tu lepotu oko sebe, i stil života koji dopušta da se ništa drugo osim lepote ne gleda ako to poželiš, postane ubrzo surova lekcija o prolaznosti.
Da li je zaista brzo?
Toliko traju ljudski životi. Junak u filmu je napunio bio 65 godina. To je 23 725 dana, plus 15-16 preskočnih. Za 23 000 eura se verovatno može kupiti manji automobil. Za isto toliko dolara isto jedan manji automobil. Nije puno.

U gradu tako lepom kao Rim, biti svestan kratkovečnosti – života, sopstvene lepote, ljubavi, morala – je tragedija koju jedino banalnost ispraznog života može da prikaže u punom ružnilu. Snobovi traže publiku, i u njoj podršku, a kad krug publike i obožavanja postane mali, onda samo traže. Kao što i svi drugi traže.

U filmu se pojavljuju karakteri koje su ostavljali na miru od Felinija na ovamo. Sada kad se u holivudskim filmovima lepota i zvanično ne može naći, filmove opet prave onako kako su radili tamo nekih godina kada je svet bio u ratu, ili tek iz njega izašao, i kad je sve bilo teže, i filmska traka je bila skupa, a danas više i ne postoji. Kažu da je za propast američkih filmova kriv nedostatak dobrih scenarija. I pišu ih sve pametniji ljudi, i svi se upinju, i trude… ali stvar je vrlo jednostavna – u američkim filmovima već koju deceniju nema više lepote. Lepih glumaca ne fali, ni pametnih scenarista, i bajke su obradili već po ko zna koji put, pa i 3D su uveli – i opet nema.

Uprkos osipanju lepote među karakterima, film je prema njima nežan. Ili baš zbog toga jeste. Kad se pojavi svetica stara 103 godine, sićušna, naborana, bezuba, i ispuni ekran, ona nije karikatura. Sveci nekada nisu bili, ali šta danas nije karikatura. Prvo ismej pa zatim pročitaj, je slogan koji objašnjava svet koji smo stvorili.

Osim samog grada, ljudi, života, možda je inspiracija za film bio i jedan drugi film: Ruska barka. To je lepa tradicija. Ili bar lepa asocijacija. Da su ljudi uspeli da sačuvaju blaga i gradove i umetnost, jedni od drugih i sebe, jer skloni su uništavanju iz besa i obesti, a sada sva ta blaga čuvaju nas… To je lepa misao za kraj.

Advertisements