Peaceful

Slobodni dani oko praznika su sve doveli na bazalnu liniju postojanja. To je bilo neočekivano, sigurno neplanirano. Loše vreme, grip, promene planova, i jednom kad sam ostala sama – za Božić – nivo svega je krenuo silaznom linijom. Kako je dobra stvar ispala ta silazna linija. Jako malo stvari je bilo neophodno uraditi. Kad jesam (bavila se neophodnostima), to je ispalo prijatno. Verovatno najviše zbog toga što nisam žurila i ništa me nije guralo. Nisam viđala ni puno ljudi, niti sam o njima razmišljala. Kad sam nešto radila iz zadovoljstva, radila sam samo dok je zadovoljstvo trajalo. Ako nije bilo zadovoljstva, nisam radila. Dve nedelje slobodnog vremena tokom praznika su me smestile bile u sredinu jedne velike praznine. Svako ko se ikada našao na takvom mestu je brzo shvatio da praznina nikada nije prazna. Naprotiv. I pre završetka praznika shvatila sam da sam sišla najniže moguće i da bih tamo mogla da budem dugo.

Zatim je došao ponedeljak i ja se pomalo nespretno – umalo pala s kreveta kad se ispružila da ugasim alarm, saplitala se, kasnila… odjednom nesvikla na žurbu – dovukla do posla. To je bio početak uspona.

Na poslu smo svi jedni drugima čestitali Novu godinu, raspitivali se ko je imao struje i grejanja tokom oluje (dobar broj nije) i kako smo proveli praznike. Posao nije skočio na nas jer ga nema naročito puno, da li zbog praznika ili je tako naišlo u poslovanju, ne znam. Kad nema puno posla, primeti se kako su dugi sati. Ja sam najviše bila zabavljena posmatranjem efekta ove sredine na samodovoljnost koju sam iskusila tokom prethodnih dana. Rast napetosti se osetio već u ponedeljak, ali je najgori deo bio podsećanje na stanje u kome sam bila pre praznika. Sada kad sam se vratila na mesto tolike aktivnosti trčanja u zid, shvatila sam dosta toga, najviše da sam manje/više u jednakoj meri učesnik i žrtva. Dobro je da sam donela bila one odluke, ponavljala sam sebi. Treba se držati promene.

Danas mi je tokom popodneva prišla Iza. Naš odnos je dosta brzo napredovao (jednostrano) od sažaljenja na početku za lošu situaciju u kojoj se tada nalazila, do netrpeljivosti koju pokušavam da sakrijem i jedini razlog ako je ona ne vidi bi bio da je toliko susretala u životu da je vremenom postala deo prirodnog pejsaža za nju. Sažaljenja ima i dalje ali izbegavam da gledam ka njemu, a netrpeljivost ima veze jedino sa mnom. Po svemu sudeći Iza mene vidi sasvim drugačije. Divi se nizu sposobnosti od kojih neke imam a neke ne, povremeno me pita za savet ili mišljenje, neke poteze je povukla inspirisana ohrabrenjima sa moje strane. Možda bi sve to ostalo bilo na granici normalnog ali Iza je korak po korak prekoračila u nenormalno. Ja sam u međuvremenu saznala više o njenom životu i razumela da je ona najmlađe dete u porodici čije su ambicije bile da svi budu uspešni, ako ni zbog čega drugog onda da bi se poredili među sobom. Ona ima odraslu decu i završen fakultet pa zatim magistarski iz tehnologije ili tako neke discipline, ali je u očima svoje porodice bila i ostala neuspeh. Iza verovatno nikada nije naučila da gleda svojim očima a ne tuđim, da priča svojim rečima a ne tuđim, i za još puno aktivnosti ona nesumnjivo koristi tuđe, a za šta čuva svoje to je moguće da ni sama ne zna.

Danas kad je svratila do mog deska, došla je da pita za savet.
‘Ivana, kako si ti naučila da radiš formulacije? Da li ovde naučila (na poslu)
ili si išla u školu…?’ (To isto je pitala pre par godina).
‘Nisam ovde naučila, imala sam već iskustva. Ali nisam radila ovakvu vrstu formula pa je to bilo novo,’ odgovorila sam.
‘Da, ali kad si došla ovde, bila si hemičar, ne?’
‘Jesam. Pod ‘ovde’ misliš na našu firmu?’
‘I kako si onda naučila formulacije?’
‘Ne razumem,’ pogledala sam je. (Moja strategija je da ne gledam dugo nikoga ko se zaustavi kraj mog deska, jer sam uočila da je direktno povezano sa time koliko će se dugo zadržavati). ‘Završila sam bila fakultet i imala osnove, posle sam sama učila i istraživala. Ovde sam učila od drugih i sama.’
‘Da, da, znači ti si učila na fakultetu. Ja bih htela da upišem neki program i naučim ali skupi su, a šefica neće da podrži i plati pola/pola. Kaže, mogu ovde da naučim hands on. Ali to je samo priča. Raspored je sve teži, nikad se nema vremena.’
‘Ne iznenađuje da neće da finansira. Ali može puno da se nauči i ovde,’ rekla sam.
‘Kako?,’ pita usplahireno.
‘Pa sve te formule koje ti daju da napraviš po recepturama kad se kombinuju pigmenti za paletu proizvoda (ona radi u tom delu laboratorije), svaka je prilika da naučiš. Koji sistem, šta se koristi, zašto se koristi. Ako ne znaš koja je svrha neke hemikalije, istražiš, ili pitaš nekoga… Ja sam tako naučila. I dalje učim. Dok radim na novom projektu, ili kad radim nešto što ne zahteva moju punu pažnju, ja sam uvek na kompjuteru i tražim informacije. Gledam druge formule, tražim primere…,’ zagrejala sam se i pokušavam da se setim još nečeg korisnog.
‘Da, da. Ali nema se vremena. Ja sve zaboravim kad radim, i sav taj pritisak da radim sve brže…’ Ima tako žalosno lice. Kao zgužvano nezadovoljstvom.
U pravu je. Napetost i pritisci da se radi sve brže su ogromni, ili ih tako svi doživljavamo (onima koji ne doživljavaju se kaže u redovnim seansama egzorcizma zvanim review). I nikad nije dovoljno brzo, ni dovoljno dobro. Među nama koji delimo otvoreni prostor i udišemo skupa hemikalije koje isparavaju, mi – ja i drugi hemičari – smo privilegovana kasta. Svi nam zavide. Dobro znana činjenica je da ništa ne radimo a dobro smo plaćeni; svi ostali su robovi koji skapavaju od posla, niko ih ne poštuje, i bedno su plaćeni. Zatvorska hijerarhija, ili neka slična.

Izbegla sam daljoj priči uspešnom primenom prethodno pomenute strategije, ali sam nekoliko minuta kasnije krenula u pogrešnom pravcu i opet naišla na Izu. Njoj su i dalje bile iste misli u glavi.
‘Znaš, menadžer kaže da svaki analist može da bude hemičar i radi formulacije,’ nastavila je. ‘Ali to je samo priča. Mi nikada ne dobijamo šansu da probamo.’
‘To nije istina,’ odgovorila sam. ‘Mi radimo kompletno različite vrste posla. Analist može da nauči da radi formulacije, sigurno, ali ne preko noći. Potrebno je puno vremena i truda. Svako ko kaže tako nešto nema pojma o čemu govori. Ali to ne iznenađuje. Niko od našeg menadžmenta nije formulator.’
‘Vidiš, a oni nam stalno pričaju i obećavaju,’ nastavlja. ‘Ovde niko nikad ne dobije šansu.’
‘Ima malo mogućnosti,’ složila sam se. ‘Slušaj, treba uvek gledati svoje interese. I tražiti mogućnosti za napredovanje.’

Ostavila sam je da stoji i izmakla. Pronašla jedan ofis, jedini u koji se može izbeći kad u njemu ne sastanče. Tiho je, svetlo ugašeno pa ulazi dnevna svetlost, i pogled kroz prozor prija. Sortirala utiske. Osećala se loše. Osetila buđenje besa. On će me samo još više potrošiti. Pokušala da napipam svoj bazalni puls. Jedva. Probaću kasnije opet. Iza je u klopci zvanoj život. Ona sama steže omču. Možda ćelija čak nije ni zaključana, ali ona ne bi proverila. Možda se ne seti. I kuda bi krenula, sve i da izađe. Iako je drugi koriste i maltretiraju, ona to radi efikasnije od svih. Kad bi samo promenila izraz lica. Taj jadan izraz lica. Poželim da vrištim kad je vidim. Sigurno je primetila da izbegavam da je pogledam. Iza ne može da zamisli kolika je snaga volje potrebna da se gleda u njeno lice. Iza nema nikakvu šansu sa ljudima. Za Izu da dobije šansu, svet bi morao da bude naseljen drugom vrstom životinja. Nije ni samo Iza. Niti su hemičari vs. analisti (i asistenti). Podela je po vrlo jednostavnom principu: oni koji ne trpe, i oni koji trpe. Prvima se loše vesti saopštavaju izokola, drugima se odbruse (tako se priča). Oko prvih se obično hoda na prstima kad su loše raspoloženi. Drugi ne znaju šta je to biti ‘loše raspoložena’ – uvek se smeškaju. I kroz suze. I jedni i drugi su za odstrel. Tako je ovde, tako je svuda. Kažu. Ne poznajem puno drugih mesta. Opipala opet puls. Setila se reči peaceful.

Advertisements