Mačka na zaleđenom krovu

Prolog: Prirodna katastrofa

Ana je osetila prve simptome prehlade otprilike u isto vreme kad je grad počela da opseda ledena oluja. Oluja je došla bez velike buke, iako ni takvih ne fali ovde – ovo je olujna zemlja.  Ono što je bila kiša tokom subote je sa padom temperature postao sloj leda. Na koji se dodao još jedan, pa još nekoliko…

Nedelja

Nedelja je osvanula zaleđenog daha i u kompletnoj tišini. Jedino je prekidao lom drveća koje je padalo pod težinom ledenog okova. To se dešavalo masovno širom grada, i sve dalje prema Atlantiku kako je bešumna oluja nastavila da se kreće istočno i uništava pod sobom. Od ljudi koji su se probudili u nedelju, što je bio najveći broj građana, oko četvrt miliona je vrlo brzo shvatilo da nemaju struje, ni grejanja. Ledeno drveće koje se lomilo širom grada i kontinenta je u padu obaralo i električne kablove. Otvorene žive strujne linije su ležale po ulicama među granjem i svuda je bio led.

Ana se probudila sa temperaturom i nije odmah shvatila sopstvenu sreću  – njima je sve funkcionisalo. Kada je Den pozvao oko 11, odsečen od vesti i sveta jer nije imao struje a na svega par blokova od njih, ta sreća je postala vrlo delikatan balans u Univerzumu gde su ljudi izloženi elementima usred civilizacije. U medijima su plitičari rotirali sa izveštajima građanstvu kolika je veličina štete i šta sve čine da stvari vrate u normalno stanje: bolnice su prioriteti, na hiljade osoblja je mobilisano i radi nonstop da oporavi grad i pomogne ljudima koji se smrzavaju i pate – i to je sve što mogu da kažu. Niko ne zna. Jedna dilema se javno debatuje – da li objaviti vanredno stanje. Nisu. I oni koji sede u hladnom i nemaju pristup vestima znaju da je to pitanje političkog igrokaza. Ovo će nekom stvoriti karijeru, nekome je uništiti. Oh, dodajte maramicu. Jedino šef Elektrodistribucije govori stvari koje su bitne.

Den se preselio kod njih oko 1. Doneo je neke od svojih zaliha hrane, što je neophodno jer ima specifičnu dijetu. Dijetu sledi pobožno godinama, i na tome mu svako čestita. On ih (njih, sve) zbog toga pezire jer zna da nisu imali nikakva očekivanja. Den i Ana se znaju dugi niz godina unazad. Imaju zajednićko dete. Klinka je u to doba još uvek nesvesna šta se događa i da se planovi za Božić menjaju većini ljudi pa i njima. Ona je prespavala kod drugarice i nameravala je da se vidi s društvom kasnije; sledećeg dana je trebala da krene kod bake za Božić. Metro nije radio ni većina gradskog prevoza ali negde oko 4 popodne njima vitalan deo je bio obnovljen i klinka je stigla kući.

Zvoni telefon. Javio se Antonio. Ni on nema struje. Ana mu je rekla da je dobrodošao kod njih, jer će katastrofa  potrajati, ali ona je bolesna, čisto da bude pripremljen. Rekao je da će se javiti kasnije.

Ponedeljak

Prvobitna procena (u nedelju) da će oporavak struje trajati i do Božića (u sredu) je sledećeg dana promenjen na procene da će biti srećni ako uspeju da sve oporave do vikenda. Najviše vremena odlazi na raščišćavanje loma na ulicama koji blokira pristup kablovima, kao i prolaz vatrogascima i hitnoj pomoći gde su neophodni. Ekipe rade u 12-časovnim smenama i napolju je sve hladnije. Građanstvo se poziva da ostane unutra ili krene u improvizovana skloništa gde će im obezbediti hranu i smeštaj u toplom. Na ulicama je previše opasno sa visokonaponskom strujom koja vreba i drvećem koje se i dalje lomi i pada pod prevelikom težinom.

Klinka je u ponedeljak otišla vozom za Otavu. Ana je pripremila za dosta veliku verovatnoću da ona neće doći jer se nije oporavila dovoljno, plus bi prisustvo virusa među malom decom i starim ljudima bilo ravno kriminalnoj nebrizi.

Ana je pila čaj, čitala, napisala nekoliko mejlova koje nije stigla tokom prethodnih nedelja, jela povremeno, komunicirala sa Denom istovremeno učtivo i opušteno, malo raščistila haos koji klinka nije ni pogledala pre nego što je otišla uprkos ponovljenim molbama da to odradi, tuširala se, vratila se u klinkinu sobu i raščistila još malo, gledali su skupa par pristojnih filmova koje nije bilo lako naći jer nije moglo da bude ništa stresno (Ana to ne može da podnese u ovakvom stanju), i pratili ad nauseam ponavljane vesti o oporavku grada. Den je opsednut vestima i prati ih na više ekrana istovremeno. Flojd je obezbeđivao entertainment kad je sve drugo postalo zamorno. Antonio se nije javio. Ana mu je ostavila poruku zabrinuta.

Den se trudio da ne bude na smetnji. Čak nije izgledalo da mu to predstavlja teret, što nije bila mala stvar – ovo je bila nezahvalna situacija. Ana je bila ne jednom ponosna da su njih dvoje tako civilizovani posle godina mnogobrojnih tenzija i konflikata oko praktično svačega i ničega.

Klinka je rekla bila Ani jednom prilikom unazad par godina da su njeni roditelji frapantan primer pogrešnog spoja. Toliko pogrešnog da je ona vrlo zahvalna za čudo da se rodila, ali da je davno odustala od tipične dečje nade da se njeni roditelji opet ujedine. To bi bilo prosto neprirodno. Ona je to tako opušteno rekla uz vitalan smeh sveznajućih klinaca, da je Ana još jednom shvatila da roditelji nikad ne zaslužuju svoju decu. Dodatno je bila zahvalna za ono za šta je mogla u tom razgovoru. 

Krajem ponedeljka, baš oko vremena za spavanje, otprilike u isto vreme kad i temperatura, krenula je prva kriza.

Kad se našla u krevetu, prva stvar koje se setila je bila Elizabet Tejlor u Mački na usijanom krovu. Južnjačka gotika i trulež se mogla premestiti u severni milje Kevin Klajna i oluje ne tako daleko odavde iz skorije filmske produkcije ali blaziranost severa je oduvek odisala pre svega ustajalom dosadom, i još gomilom nedostataka za kojima nema svrhe potezati. Tenesi Vilijams je bez premca u sporom ključanju ljudskih naravi. I Ani puno bliži. Samo kod njega se tako jasno vidi da nema izlaza iz solidnih zemljanih sudova u koje su svi smešteni ili su slučajno upali skačući okolo nepažljivi u mladalačkom zanosu i slepilu.

Kad su joj tako nenadano narasli zubi tokom noći, Ana je nastavila da grize i kida bestijalno. Nije to bilo prvi put, već normalni deo usijanja. Den, takav kakav jeste, nije krivac. Ne u smislu da je sakrivao ili lažno predstavljao sebe. Naprotiv, moralo mu se uvek izdati priznanje da se trudio da prikaže stvari kakvim jesu ili još gorim, što je tipično za Dena. Kec u rukavu svakog očajnika. Stvari kakve su bile tada, i bez ružičastog pokrova vemena (koji Ana ne trpi, pa on retko pokriva oko nje) su neizbežno bile bolje. Oboje su bili mladi, i nešto optimizma i entuzijazma se može oprostiti svakome na početku. To su oni besplatni čipovi koji se daju tek pristiglim posetiocima u kockarnice.

Kod takvog divljanja jasno se vidi krivac sa unutrašnje strane ograde. Onaj koji je uvek u sobi. Ana ne može da oprosti sebi. Klinka bi se rodila, deca se uvek rode, to izgleda svima promiče uprkos nebrojenim ljudima na svetu. Ali sve ovo…
Zaspala je, budila se i nastavljala da vežba ulogu. Razmišlja da ipak krene za Otavu i tako izađe iz stana. Ali rizikuje puno goru stvar, svesna je, ne oseća se nimalo dobro. Denu nikad ne bi palo na pamet da ode za Otavu, iako ga tamo majka željno očekuje i uvek se iznova nada da će se predomisliti.

Utorak

Izjutra, Ana donosi odluku da neće ići iako joj prospekt predstojećeg nepoznatog broja sati sve teže pada. Ipak se oseća bolje, bar do podneva. Svesna je prirodnog toka situacije – od altruističnog impulsa pomoći bližnjima i inima u nevolji, Ana se našla u okolnostima dugih sati predugih dana u ograničenom prostoru sa osobom prema kojoj u najboljim okolnostima oseća ravnodušno prihvatanje. Sve to posle tri dana gripa i hladnoće koji sprečavaju izlaske počinje da tanji zaštitni film oko nerava i preteranih reakcija.

Prvo je počelo da joj bode oči kako hoda. To joj uvek bode oči. Posle miliona godina evolucije, uspravni hod je minimum koji dugujemo kičmi i precima. Ispravi se!, želi da vrisne. Umesto toga se nasmeje na ponešto što kaže. Uvek je začudi kako hipokrizija ume da osveži tako istinoljubive tipove kao ona. Kada Den krene o ozbiljnim temama, isključi se i gleda u prazno, vežba antimeditaciju. Njegov brat ima struje, i njegov prijatelj. Oni su puno dalje u gradu, ali ne zna da je uopšte pomislio da pređe kod njih ako ovo potraje. Da li bi ona da je na njegovom mestu? Ali nije, ona nije na njegovom mestu. Razmišlja da ode u hotel ako se mrak nastavi. Zna da neće otići, možda hoće. Izaći će i neće se vratiti. Daje sebi do srede. Hoteli su verovatno puni.  Den povremeno baci pogled kroz prozor ka njegovoj zgradi. Tokom dana će se videti po snopu dima iz dimnjaka na vrhu, objašnjava. Sada Ana redovno baca pogled ali ništa ne vidi.

Kažu na vestima da je broj smanjen na nešto ispod 90,000 ljudi bez struje i grejanja. Sredovečni sin i njegova majka su se ugušili ugljenmonoksidom u pokušaju da se zagreju.

Ana zove Otavu da im kaže da neće doći. Priča predugo traje i guši se u kašlju. Žao joj de ih neće videti, i nije.

Zvoni telefon. Javlja se žena sa bosanskim akcentom na bosanskom jeziku. ‘Dobar dan, gospođo,’ kaže. Čudno je kako na jezicima sa vetrometine Evrope reči poštovanja kao ‘gospođo’, ‘gospodine’ zvuče grubo ili usiljeno. Možda zato što su se ljudi odvikli, zaboravili. Nudi jeftine telefonske pozive za Balkan. Ja retko zovem, i oni mene retko zovu, rekla bi Ana ali rekla bi i više i gore pa se samo zahvali i prekine. Godinama nakon bosanske nezavisnosti, pozivi i dalje zvuče kao prvih ratnih godina. Svako misli da on ili ona najviše pati od nepravdi i nepravedne raspodele. Ana ima uslugu preko jedne takve firme. Sada otimaju mušterije jedni drugima.

Klinka šalje tekst poruke još od ponedeljka. Uvek ih završi velikim izjavama ljubavi. Takmiče se koja će dati veću.

Opet zvoni telefon. Antonio. Ne postoji intenzivnije nesrećna osoba koju zna. Ana se pita zašto uopšte zna toliko nesrećnih ljudi. Koliko zna srećnih?  Insistira da dođe i skloni se od zime, pojede nešto pristojno ali on je obavijen plaštom  mizerije i radije bi da bude sâm. Ana se nada da će se osvestiti i svratiti te večeri. Briga o njemu je kao olovna kugla u već preopterećenom sistemu. Danas se oseća bolesnije nego juče.

Uglavnom provodi dan na krevetu u svojoj sobi. Čita. Knjiga je nervira, obrne stranice do kraja. I kraj je bezveze. Klaustrofobičnost individualnosti je poenta, shvatila je uzgred. Kako primereno. Kakva odvratna knjiga o odvratnim ljudima koji stvaraju i podižu druge odvratne ljude. Sasvim primereno.  Njen altruizam nije dugo preživeo u klaustrofobičnim uslovima. Što je dovoljno altruizma. Zavisi koga pitaš. Ana nije sigurna zašto ne može da oprosti sebi sve to sa Denom. Biti žrtva sopstvenog pola i seksa i hormona i prirode i još neimenovanih aktera je neumitnost ljudske egzistencije. Seks je bio dobar, fenomenalan. Da i to dosadi ne bi smelo da iznenadi. Biti žrtva ranih trauma i sopstvenog pola i seksa i hormona i prirode i drugih neimenovanih aktera je neumitnost ljudske egzistencije. Nikada nije mogla da podnese žrtve. Biti žrtva, žrtvovati se… – iz tog razloga treba eliminisati nepravde. Ana ne može da podnese žrtve.

Ima dovoljno hrane u frižideru, sutra će sve biti zatvoreno. Den ni jednom nije ponudio da joj donese nešto, ili je pitao da li joj šta treba. Tu nema iznenađenja. Svet računa na takve kao ona. Promenjive, nestabilne, ambiciozne, gladne, hrabre, koji će se kao i svi drugi ugušiti u sopstvenoj klaustrofobiji. Zašto onda promeniti bilo šta.

Oko 6 sati, Ana je bacila pogled kroz prozor. Zgrada svetli! Sputava impuls da otrči u dnevnu sobu i obavesti Dena da može da se vrati kući. Ako zaboravi da proveri, naći će načina da ga podseti. Vraća se na krevet. Ne diše lakše, ali diše bolje.  Ustaje opet i baca pogled. Možda se zgrada opet ugasi. Treba dati tim ispaćenim vrednim ljudima priliku da sve odrade kako treba. Napolju je -15C, još puno hladnije po mraku i vetru i oni rade napolju u rotirajućim smenama nonstop sve od subote uveče. Poslala je tekst klinki da sutra za vreme Božićne večere, nakon što Nana kaže zahvalnicu, obavezno doda zahvalnost tim radnicima koji spašavaju grad i ljude sve do Atlantika. Nasmejala se i rekla ‘how sweet’. But I am not, baby, dodaje Ana u sebi i samo šalje poljupce.

Oko 7 je čula da se Den pakuje. Nešto kasnije je stigla najava – vraća se kući. On tako loše glumi. Možda nije ni disao kako treba tokom tri dana. Nisu bila ni cela tri dana. Dok on izlazi zvoni telefon. Antonio. Ana se nada da i on ima dobru vest jer on će biti još gori gost od Dena. Jeste, dobra vest i kod njega. Ana je ošamućena tolikim dobrim razvojima. Antonio čak zvuči srećno. Objašnjava kako je pokušavao da spava sinoć u stanu koji je bio hladniji nego vazduh napolju. Kad si lud, rekla bi Ana, ali nema potrebe, zna i sam. Den hoće da se pozdravi. Ana kaže Antoniju da sačeka.

‘Puno ti hvala. zaista. Dugujem ti za ovo. Ako ti zatreba nabavka namirnica tokom praznika, ili bilo šta, slobodno se javi,’ kaže.

‘Nema problema. Drago mi je da smo dovoljno blizu i da je ovo ispalo kako treba. We are family after all,’ govori Ana.

Antonio se pozdravlja i kaže da će se javiti sutra. Probaće da svrati da se vide. Božić je sutra. Ovo je Badnje veče. Ana se oseća sve gore.

Advertisements